Хавијер Милеј – човек који је својим доласком на место председника Аргентине покренуо бројне контроверзе и буру у јавном мњењу и даље је непознаница великом броју политиколога широм света. Нарочито многе збуњује његова – по свему судећи значајна – веза са друштвима блиским ционизму, што повећава радозналост светске јавности за дешавања у Аргентини. Редакција „Два Југа“ је у потрази за правим одговором дошла до Марcела Рамиреза, једног од најугледнијих аргентинских истраживача на пољу геополитике, новинара и директора “Asia Tv”.
Погледајмо прво мало историјску позадину проблема. У Аргентини, посебно у Буенос Ајресу, живи највећа и најважнија заједница људи јеврејског порекла на свету.
Њихов положај у економској и политичкој области је ванредно презаступљен на основу њиховог броја, узимајући у обзир удео који заузимају у друштву у целини. Исто тако, њихов утицај је кључан за разумевање аргентинских одлука.
Од напада на амбасаду (1992) и АМИА (Аргентинско израелско удружење Mutual Israelita Argentina, 1994), аргентинска политика се све више окретала Израелу. Приближно 3,5 милиона потомака Арапа живи у земљи, углавном Сиријаца и Либанаца, који су живели у слози с Јеврејима. Након ових напада између њих је почео да се ствара јаз, праћен медијским и судским прогонима припадника муслиманске заједнице.
Важно је имати у виду да су се оба напада догодила у веома збуњујућим околностима; озбиљна и објективна истрага никада није спроведена. За одговорност која се приписује Ирану недостају докази, и она је заснована на извештајима ЦИА-е и МОСАД-а, с веома израженом пристрасношћу у складу с геополитичким интересима.
Од тог тренутка у аргентинском друштву је успостављена знатно строжа и присутнија цензура, која се мешала у унутрашњу политику, као што се можемо сетити у вези са смрћу тужиоца који је истраживао напад на Нисман. Његова смрт је постала државна ствар, а политичке личности попут бивше председнице Кирхнер оптужене су за заташкавање. Последице читаве ове ситуације довеле су до усвајања све оштрије политике зближавања с Израелом, прекида дипломатских односа са Ираном, деградирања на ниво отправника послова и још много тога.
Ту је приде и случај генерала Роберта Бендинија, начелника Генералштаба аргентинске војске, који је због одбране територијалног распореда војске у Патагонији оптужен да је антисемита и онда по притужбама DAIA (Делегација аргентинских израелских удружења) био подвргнут и судским прогонима, које је правосуђе напослетку одбацило,, али га је све ово на крају коштало каријере.
Бендини је тврдио да би бројне групе израелских бекпекера које су дошле да прошетају аргентинском (и чилеанском) Патагонијом са топографском опремом, у војним формацијама, морале бити испитане. Ови младићи, војничког изгледа, унутрашњост Патагоније су обишли наводно истражујући ресурсе и терен.
Бендини је говорио да је потребно истражити шта они тамо раде. То су захтевали бројни људи који су долазили у контакт са овим групама. Једино објашњење Израелаца било је да су после служења војног рока волели да одморе годину дана и оду на места попут Патагоније, те да је она постала главно туристичко одредиште за младе који су одслужили војни рок.
На овом месту морамо се сетити да је оснивач ционизма, Теодор Херцл, крајем 19. века истакао погодност оснивања „Јеврејске државе у Аргентини“, земљи са огромном површином, малом популацијом и умереном климом. „Предлог Теодора Херцла – оснивача модерног политичког ционизма – произашао је из хитности тражења уточишта крајем 1800-их за Јевреје прогањане у погромима у Русији и растућег антисемитског покрета у Европи“, образложио је из Израела за „LA NACIÓN” Јоси Голдштејн Мелтон центра на Хебрејском универзитету у Јерусалиму.
Избор између аргентинске Патагоније и Палестине на крају је пао на место где је коначно основана Држава Израел. Актуелне околности изразитог интересовања Израела за Аргентину, њен политички, економски и културни утицај, посете поменутих група које проучавају терен, прогон оних који то осуђују и траже да се испита шта се дешава и актуелна криза на Средњем Истоку, ставља у приправност многе Аргентинце.
Могућност ескалације сукоба и Израела да прибегне Самсоновој доктрини – на коју је указао професор са Хебрејског универзитета у Јерусалиму Мартин Ван Кливленд – могла би да наведе Израелце да траже нову домовину. А ционизам је више од једног века уперио поглед у Аргентину.
Ове ствари, између осталих познатијих ствари, наводе нас да веома озбиљно размотримо улогу ционизма и његовог утицаја и интереса у земљи.
Милеј је једна комплексна личност. Са насиљем у породици и лошим односом са родитељима, развио је стидљиву и недруштвену личност. Јавности је познато његово детињство и адолесценција. Увек је имао ту карактеристику стидљивости у комбинацији са насилним реакцијама, због чега је био маргинализован и имао потешкоћа у вези са девојкама.
Његов живот се касније фокусирао на проучавање економије и развио је интересовање за екстремне ставове као што је анархокапитализам.
Успео је да ради за једног од најмоћнијих и најутицајнијих људи у земљи, Едуарда Еурнекијана, за кога је радио 15 година и то му је дало прилику да у националним медијима буде познат као експлозивни панелиста, атрактиван за ТВ.
Међутим, његов успех га је довео у дубоку депресију.
Пријатељ економиста Јулијан Голдштајн рекао је да се Милеј налази у кризи због оптужби које је добио на друштвеним мрежама, где је због своје контроверзне и агресивне личности добио много увреда и оптужби да је нациста.
У том контексту, дубоке депресије, Голдштајн га је одвео да разговара са сефардским рабином Шимоном Аксел Вахнишом (Shimon Axel Wahnish).
Рабин, кабалиста, рекао му је да ће водити ослободилачки покрет у Аргентини. То је Милеја покренуло, потресло га и натерало га да постигне духовни спокој који му је недостајао.
Милеј је већ био повезан са мистичним окружењем, његова сестра је читала тарот и била је заинтересована за езотеричне праксе. Рабинове речи су узете као истина коју је Бог открио њему, који је већ био под утицајем мистичне мисли.
Подсетимо се да је Милеј клонирао своје псе и да је ангажовао медијуме да разговарају са Конаном, његовим енглеским мастифом који је умро годинама пре тога. Ово је духовни аспект.
Хавијер Милеј је након контакта са рабином одлучио да започне политичку каријеру. Успео је да буде изабран за посланика и почео да говори о себи као о будућем председнику. Идеја је деловала апсурдно с обзиром на то да је био познат у медијима, ипак, његов имиџ није био добар.
Међутим, његов мистични дух, ојачан рабином, који га је истицао као ослободиоца Аргентине, дао му је неопходно убеђење да се лансира.
Милеј дакле одговара личности која може да се упусти у ову авантуру, да буде Божији изасланик, што му даје сигурност да ради шта год хоће, пошто је његова воља – воља Божија. Његово познавање ционизма било је површно, имао је основу за дивљење према јеврејском народу, али је попримило друге размере када је контактирао Вахниша.
Од тада започиње његово некритичко присвајање ционистичких идеја и ставова, што чини и данас.
Постојали су претходни интереси међу самим ционизмом за Аргентину, историјски интереси. Вахниш је главни рабин мароканске јеврејске заједнице у Аргентини и припада Бетару, ционистичкој организацији која је повезана са партијом Бењамина Нетањахуа, израелским Ликудом.
Од када је постао заменик, Милеј је почео да комуницира са покретом Хабад Лубавич преко економисте Дарија Епштајна, који га је приближио представницима јеврејског пословног света као што су Адријан Вертајн и Едуардо Елштајн.
Ова организација, повезана са Милејем од када је постао посланик, и уз помоћ које је почео да добија све већи политички простор, била је кључна за његово довођење на место председника захваљујући својој моћи.
Милеј је тема дебате, многи сматрају да му је конверзија омогућила да се попне на председничку функцију и да коегзистира мистика, али и добра доза прагматизма. Поменути ционистички сектори му нуде оно што жели да чује: послат је од Бога да ослободи Аргентину и дају му подршку за то. У замену траже његову произраелску политику. За Милеја је то одговарајуће. Колико су његово преобраћење и фанатизам искрени, не знамо, то су акти који ће се тумачити у будућности.
