Intervju sa Klaudiom Danijelom Domingezom, argentinskim slikarem i skulptorem
Razgovor vodila: Sonja Kalajić
– Magični realizam, kao stil, najviše se vezuje za Latinsku Ameriku i za imena kao što su Gabrijel Garsija Markes, Migel Anhel Asturijas, Horhe Luis Borhes, Elena Garo i drugi. Ipak, malo je poznat likovni izraz ovog žanra na istom području, a Vi ste upravo jedan od autora koji se njime vešto i rado služi. Da li biste mogli da našu publiku više uputite u značaj i kvalitet prisustva magičnog realizma u slikarstvu Latinske Amerike, posebice Argentine iz koje dolazite?
Svaki region sveta ima nešto od svog identiteta koji ga karakteriše i zauzvrat je ono što ima da ponudi drugim kulturama ili regionima. Magični realizam je naša ponuda čovečanstvu u celini. Ponuda za koju nismo ni svesni da dajemo. Imenovali ste velike eksponente poput Borhesa, a mi bi dodali i Fridu Kalo u slikarstvu, kao i Marija Pereza – plodnog savremenog slikara iz moje provincije San Huan (Argentina) i još mnogo toga. Magični realizam nam omogućava da predstavimo najrazličitije emocije, verovanja, iskustva, okruženja i kulture naših zemalja. Višestruko vernije od same stvarnosti, čak i ako je predstavljena na „fantastičan“ način. Ovde u Argentini ima nas nekoliko koji biramo ovaj „stil“. To koegzistira sa mnogim drugima, u vremenu obeleženom eklektikom. Magični realizam je otpor nadmoćnoj struji razuma i uniteralne nauke, koja je verujem, dugo pokušavala da bude zvanični glas za razumevanje postojanja, odbacujući brojne druge oblike spoznaje.
– Kako vi gledate na istorijsku pojavu magijskog realizma i na vezu Latinske Amerike sa ovim umetničkim stilom? Da li je u pitanju kontinuitet sa autohtonim elementima Latinske Amerike, etničkim preduslovima ili su više u pitanju neke civilizacijske tekovine i istorijske okolnosti?
Mislim da je to rezultat mnogih faktora. To je spoj upravo onoga što pominjete: kulture pretkolumbovskih domorodaca, raznolikosti drevnih kultura širom kontinenta, španskog i evropskog uticaja u to vreme i sve do danas. Ako sve ovo pomešamo u loncu, skuvamo tokom vremena i poslužimo u knjizi ili slici, dobićemo magičnu mešavinu kakvu obično donosi ovaj latinoamerički stil.
– Šta Vas lično najviše pokreće u smeru magičnog realizma? Šta vas tu najviše oduševljava? Često koristite elemente iz svog ličnog života. Da li to znači da elementima Vašeg života želite da ulijete neku novu dimenziju, novu „magiju“ ili da postojeću metafiziku života predstavite javnosti?
Odrastao sam gledajući slike i tekstove ovih „magičnih“ umetnika koje smo već imenovali. Odrastao sam u regionu gde veliki deo ljudi i dalje dozvoljava sebi da veruje, da ima veru u nešto izvan onoga što je objašnjivo. A od detinjstva sam uvek bio veoma maštovit. Stvarao sam fantastične scene i svetove. Sanjao sam sa visokim nivoom detalja. U kontekstu navedenog, magični realizam mi se činio normalnim i svakodnevnim, kao kreativan i simboličan način tumačenja sveta. To je kao dopuna i most između mog unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta.
Nadam se da ljudi posmatrajući moje radove, stvaraju vezu sa tim magičnim/maštovitim svetom koji je u svakom od nas i u kome je sve moguće.
– Posebno ste zainteresovani za domen introspekcije i ezoterije duše. Junaci Vaših slika su junaci jednog inteligibilnog sveta pomalo obavijenog melanholijom, kao da u Vašim slikama provejava trag romantičarskog i neotradicionalnog pogleda na svet. Da li nam podrobnije možete objasniti Vaše idejno i umetničko polazište kada je o tome reč?
Veoma dobro čitanje mog rada i mene samog!
Ja sam neko sa velikim unutrašnjim svetom, punim fantastičnih scena, simbolike. Uvek sam bio. Želim da verujem da su svi ljudi takvi. Samo neki od nas jednim okom gledaju šta imamo unutra, a drugim šta se dešava oko nas. Znam da većina ljudi gleda izvan sebe i da im je nekada teško da vide šta se dešava unutra.
Važno mi je da se fokusiram na introspekciju. Mislim da je od vitalnog značaja da se malo bolje razumemo i da se odatle suočimo sa „stvarnošću“.
Taj romantični i melanholični vazduh koji je u mojim radovima obično ima veze sa osećajem koji mi pruža pogled na sopstvenu unutrašnjost, koja je ogromna i tajanstvena. Slika prikazuje slikara. Od malena me prati to boemsko, romantično i melanholično biće. To sam ja – egzistencijalista. Mislim da me je uviđanje i razmišljanje o prostranosti spoljašnjeg postojanja na ovoj planeti i univerzumu nateralo da sa izvesnom melanholijom osetim svoju malenkost. Takođe, po pitanju odnosa sa drugima, uvek mi je bilo teško da se povežem (čak i sa svojim voljenima). Dugi niz godina više sam se bavio posmatranjem nego pričanjem. To doprinosi onom melanholičnom osećaju saznanja da bez obzira što ste okruženi sa mnogo ljudi ostajete nekako sami, a što se potom odražava i na moje kreacije.
Dakle, u sumi svega mogu reći da je moja polazna tačka – moj život od detinjstva, kada sam stalno kontemplirao i reflektovao, malo govorio a mnogo posmatrao i kada sam davao punu slobodu mašti.
Stvaranje „magičnih scena“ unutar mojih radova dolazi prirodno i u najmanje očekivanom trenutku mog svakodnevnog života. Mogu da šetam u kupovini i da se odjednom pojavi gotova slika u mom umu ili da nastane u stvarnoj sceni na ulici koja se automatski pomeša sa idejama/konceptima/elementima iz mog interiornog sveta koji joj daju taj dodir fantastike. U tom trenutku pokušavam da zadržim sliku tako što neko vreme razmišljam o njoj i zapišem frazu na mobilnom koja me podseća na tu scenu kako bih je nekom prilikom naslikao.
– Uprkos činjenici da nas jake struje globalizma odvlače, ugrubo rečeno, u smeru glorifikacije onog materijalističkog i spoljašnjeg, a nipodaštavanja svega duhovnog i unutarnjeg, umetnici poput Vas ipak nalaze svoju publiku i nailaze na javnu potvrdu svoje vrednosti. To naravno nije uobičajeno niti masovno i obično iza takvih uspeha stoji ili vanredno naporan angažman samog umetnika ili velika spoljna podrška. Kako je to u Vašem slučaju?
Istina je da je pažnja masovno usmerena na materijalno i površno. Pretpostavljam da to u velikoj meri ima veze sa potrebom da se što više prodaje i konzumira. A za takvu namenu su potrebni brzi, masovni proizvodi koje svako može da realizuje i konzumira.
Ali generalno, moj pogled obično počiva negde drugde, na mom unutrašnjem svetu. Odatle delim sa drugima, koji u mom radu nalaze nešto što im rezonira, što im stvara eho. Svi imamo ogroman unutrašnji svet, i ako mu malo posvetimo pažnju, otkrićemo nezamislivo i nesagledivo. Međutim, malo ko želi da krene na taj put, da vidi šta se tu nalazi. Tako da postoji veliki deo javnosti koji ne vrednuje moj rad.
Smatram da sam od detinjstva vredno radio i nastaviću da radim i da sam nekada imao i imam veliku podršku ljudi. Ali ovo je u povremenom režimu. Varira, od perioda većeg napora do perioda veće podrške. Danas su se stvari značajno promenile sa toliko interneta i socijalnih mreža. Dopiremo do više ljudi, a u isto vreme sve postaje vrlo obezvređeno i relativno. Umetnost ne beži od te stvarnosti. Ne znam šta će biti u budućnosti.
– Da li nam želite reći nešto Više o Vašem odnosu prema samom činu slikanja. Koja dimenzija kreativnog pristupa i stvaralačkog čina kod Vas preovladava – misionarska, poslovna, meditativna, ritualna, tarapeutska, hedonistička, zabavljačka, izazivačka…?
Mislim da je moj stvaralački čin raskršće svih ovih dimenzija. Ponekad se putevi stvaranja predstavljaju ujedinjeni, drugi put ističući se jedan više od drugog. Postoje radovi koji se rađaju prvenstveno iz meditativnog puta, drugi, prvenstveno iz izazova i oni iz aspekta rada/poslovanja. Istina, u svim slučajevima, čin slikanja je za mene ritual i neophodna terapija za život.
– Koliko je danas argentinskim slikarima omogućeno da se slobodno bave onim za šta su se školovali kao i da od toga žive? Koliko država prepoznaje važnost umetnosti u društvu?
Uvek je bila i postojala velika nesigurnost u ovoj profesiji ovde u Argentini. Kao što vidim i u ostatku Latinske Amerike i na mnogim drugim mestima. Od umetnosti se ovde veoma teško živi. Tek kada pređete prag od nečega poznatog i cenjenog do visoko cenjenog i uz snažnu izloženost i podršku, možete početi da živite mirnije od svoje umetničke aktivnosti. Malo je onih koji to postižu. Ogromna većina umetnika mora da pronađe načine da nastavi da stvara umetnost: da daje radionice, proizvodi više i lakše prodaje, da ima još jedan posao sa skraćenim radnim vremenom, itd. To je svakodnevni život većine argentinskih preduzetnika.
Uprkos tome, poslednjih godina vidim porast umetnika koji proizvode i šire svoje radove i to je ohrabrujuće. Mislim da to delom ima veze sa mogućnostima koje nam pruža virtuelni svet sa društvenim mrežama. Mnogi su počeli da pridaju vrednost i težinu profesiji, gledajući na nju kao na svojevrsni poduhvat ili kompaniju kojoj je potreban odgovarajući tretman kako bi valjano funkcionisala i održavala se. Istovremeno, povećava se broj ljudi koji žele da imaju umetnost u svom životu iako mnogo toga i dalje nedostaje u smeru njenog razvoja.
Takođe, verujem da ovaj nestabilan i ekonomski težak kontekst čini da kao umetnici budemo stalno u „kreativnom stanju“ i spremni za svaku priliku. Kriza često donosi kreativnost i izraz.
Ne znam koliko zemalja prepoznaje značaj umetnosti u društvu. Sumnjam da ne postoji ni jedna država koja je prepoznala njenu stvarnu vrednost i mesto koje joj pripada. Ovo je uporedivo i sa mnogim drugim zadacima koji se ne vrednuju onako kako bi trebalo.
– Odnedavno se pored slikarstva i vajarstva bavite uređivačkim i organizacionim poslovima vezanim za likovnu umetnost. Zajedno sa suprugom i koleginicom Elizabeth Leguizamón držite galeriju „El Patio“ a odnedavno ste i deo osoblja galerije savremene umetnosti Ready Art Gallery u Montevideu u Urugvaju. Odkuda afinitet i potreba za ovakvim vidom rada i kakvu vrstu zadovoljstva Vam to pruža?
U onome što sam ranije pomenuo: da se umetnost takođe posmatra kao poduhvat ili kompanija, pojavila se potreba da se istraže različite oblasti i aspekti koji čine ovaj svet umetnosti. Galerije su bile i ostaju veoma važan prostor za širenje i ekonomsku generaciju umetnika. Otuda i inicijativa za stvaranje sopstvene galerije u mestu gde živimo (San Huan, Argentina). Takođe, ovde doskora praktično nije bilo umetničkih galerija. Kod nas postoje još samo dve galerije. Ideja je bila da kroz naš prostor nastavimo sa širenjem našeg umetničkog rada i rada kolega, prijatelja s kojima se bavimo u ovoj profesiji. U galeriji smo godinu dana i možemo reći da smo pored velikog truda koji to podrazumeva, postigli odlične rezultate, zaključivši godinu učešćem na našem prvom međunarodnom sajmu umetnosti u Santjago de Čileu (Nedelja umetnosti Čile 2024). Takođe vodim brigu u promovisanju umetnika/prijatelja koje smatramo veoma dobrim i kojima želimo da doprinesemo svojim delom kako bi oni mogli da nastave da sijaju još više. Veoma je zadovoljavajuće što mogu da doprinesem odatle, iz uloge umetnika-galeriste i u pratnji moje supruge koja je takođe kodirektor i umetnica. Jedan od značajnih naših motiva, svakako je i doprinos umetnosti i kulturi našeg regiona.
Biti deo osoblja „Ready Art Gallery“ u Urugvaju je ostvarenje sna. Od kad sam bio tinejdžer, već smatrajući sebe umetnikom, sanjao sam da budem deo Umetničke galerije. To što je ova Galerija internacionalnog tipa je veliki plus koji nisam očekivao. To je ispunjen san iznad onoga što budućnost tamo nosi. Svakako, nadam se da će to takođe doprineti finansiranju i širenju moje umetnosti na druga mesta. Kakav god ishod da bude, ja sam već zadovoljan.
– Nakon izuzetnih samostalnih izložbi među kojima bi po sadržaju izdvojili onu iz 2021. „Mix-Hoy“, iz 2017. „Retratos mágicos“ i 2015. „Paradojas cotidianas“, koji sledeći izložbeni koncept bi mogli da očekujemo u skorijoj budućnosti? Koje ideje trenutno zaokupljaju Vašu kreativnu maštu?
Postoji serija na kojoj radim nekoliko godina i koju zovem „Serija bele košulje“. Tu se u svakom radu vidi lik sa belom košuljom stojeći u pozi kao da koristi tehnološki objekat (mobilni telefon, tablet, slušalice), a u stvarnosti taj predmet nije prisutan, on je nestao sa slike. To je pitanje koje danas sebi postavljam: šta bi se dogodilo kada bi sva trenutna tehnologija iznenada nestala? Šta bismo mi uradili? Da li bismo se ponovo povezali sa svetom prirode? Mislim da treba da ostavimo tehnologiju malo iza sebe i ponovo prihvatimo našu unutrašnjost i naše prirodno, kulturno okruženje i naše ljude.
Želeo bih da izložim ovu seriju u „Ready Art Gallery“ u Urugvaju i u svojoj galeriji „El Patio“ u Argentini, negde 2025. Videćemo šta će biti.
– Kakvu budućnost očekujete, a kakvu priželjkujete kada je reč o likovnom stvaralaštvu Argentine i sveta?
Kada naše aktivnosti, na primer umetničke, lišimo dubokog smisla, uobičajeno je da rezultat odražava tu prazninu u radu i svemu što radimo. Verujem da smo deca vremena u kome živimo. I ovo vreme nas je namerno navelo da se isključimo iz duhovnog, dubokog, uzvišenog, lepog, izražavanja emocija i stanja koja nas sabiraju.
Zašto ovo oduzimanje imovine? Ne znam. Ali šteta je.
Oduprite se onima koji i dalje veruju u smisao i svrhu (!)
Kakvu budućnost vidim? Otpor nekih hrabrih ljudi.
Čemu se nadam i čemu težim? Neka duboka i autentična umetnost ne nestane.
Ali zapravo, nedavno sam odlučio da svoju maštu ne upuštam u ono što će doći. Neka bude ono što mora biti.
