Портал „Два југа“ је већ једном разговарао с аргентинским музичарем Лусијом Гуедесом, али је онда повод био тужан – масовна отпуштања у буџетским установама у Аргентини, укључујући и Националну библиотеку, где је Гуедес радио.
Сада је дописник нашег портала Соња Калајић разговарала са Лучом о култури и филозофији, а онда, нехотично, и о тренутној ситуацији у Аргентини.
На вашем дугом образовном путу музичара, филозофа, песника и истраживача, које су вас идеје или мотиви највише привукли? Шта је била ваша највећа страст на том путу и где сте нашли своје особено место?
У последње четири деценије у Аргентини се појавило много школа популарне музике. Учио сам у најбољој од њих, школи у Авељанеди. Све оне беху посвећене систематизацији и предавању наших народних жанрова, како танга, тако и различитог регионалног фолклора, с прилагођавањем концепата пуристичке музичке теорије, наслеђене од класичних конзерваторијума: хармонија, мелодија, ритам, акорд, метар, нота, тишина итд.
Све оне су одбациле конструктивне принципе версификације, односно музичке стране језика који се рецитује или пева, и, одвојивши музички дискурс од образаца шпанско-америчке лирске поезије и потпуно искључивши песничку морфологију као област проучавања, ниједна од њих није могла узети у обзир формалне процедуре што регулишу најраширенији начин настанка и преношења популарне музике – песму.
Управо из тог разлога сам одлучио да студирам књижевност на UBA, али на моје чуђење, филолози шпанског говорног подручја, историчари језика, лингвисти, теоретичари књижевности и уопште истраживачи књижевности писане на нашем језику нису сматрали актуелном разраду научне методологије која би нам омогућила да разумемо и објаснимо акустичку структуру лирске поезије на кастиљанском језику.
Стога сам разрадио сопствену јединствену теорију општешпанске версификације: Música en la lengua, la forma sonora del poema cancionero, систем који се састоји у представљању саодноса између музичке и поетске форме помоћу математичког појма групе симетрија. Неопходан текст за распрострањивање и недостајући у званичним наставним плановима и програмима, како у школама популарне музике и класичним конзерваторијумима, тако и на дипломским течајевима књижевности на националним универзитетима и педагошким школама, другим речима, практично решење садашње празнине у области музичког и књижевног образовања на свим нивоима.
Управо том раду сам посветио четири године као научни сарадник у Националној библиотеци под руководством Хуана Састурајна, све док ме ново руководство није отпустило путем електронске поште без упозорења и образложења.
Пред вашим очима су се догодиле велике промене у аргентинском друштву. Као човек врло близак свету филозофије, како ви видите те промене и какве промене видите, нарочито последњих година?
Аргентина има дугу историју политичких поларизација, чији корени сежу до њених почетака и које, имајући различите називе и специфичне конфигурације савеза између група и сектора, превазилази оквире дихотомије између левице и деснице. Наша структурна супротност су идеолози глобалистичког либерализма, који напредак поистовећују с уградњом у свет, и присталице су економски моћне и идеолошки утицајне државе са протекционистичком и националистичком агендом.
Интернет је несумњиво један од кључних чинилаца који објашњавају натурализацију либералног здравог разума последњих година, и то не само у Аргентини. Дигиталне технологије су затрпале утопијски наратив који се укоренио у свим покољењима и чији начин узајамног деловања с околином су друштвене платформе и мреже: идеја је да са само два уређаја којима сви имамо приступ – мобилним телефоном и персоналним рачунаром – сваки човек постаје самодовољан, па му више нису потребне никакве традиционалне институције социјализације.
Ово обећање самоуправе и апсолутне аутономије претпоставља да су школе, универзитети, рад лицем у лице, државни органи, па чак и породица, љубав или национална држава – то јест, било које недигиталне друштвене везе – само застарело посредништво, и да све непотребне сложености повезане с неопходношћу да будемо део праве, локалне заједнице могу бити упроштене и успешно замењене непосредним приступом знањима, припадности и власти, које нам дају глобалне и виртуелне комуникационе технологије.
Како ви и вама блиски људи из Буенос Ајреса доживљавате промене са приземљеније, свакодневне тачке гледишта?
Проблеми, настали виртуелним дружењем и стварном изолацијом су више него очигледни: усамљеност, тескоба, патња, стрес, самолечење, непродуктивност и, као последица, приметна немогућност одржавања трајних животних пројеката. Нестабилност програма демократских институција је логичан резултат несталности друштвених веза, биле оне пријатељске, породичне или радне. Дискурс данашњих политичких лидера, заснован на понижавању и вербалном презиру другог, није ништа друго до тип општења који наше посведневне односе регулише помоћу технолошких средстава: дискредитовање и обезвређивање других и претерана самохвала.
Предузимање и извођење посла који захтева упорност и дугорочну дисциплину, буди то формулисање и експериментисање научне теорије, планирање и управљање државним органом, приватним животом или друштвеним моделом, подразумева споразумни суживот и општење, које немир и нестрпљење, настали с новим дигиталним форматима, аутоматски искључују и подроњавају.
Као неко ко се стално бави питањима књижевности, музике и поезије, да ли политичке утицаје у својој земљи повезујете с културним, а посебно језичким и музичким променама у аргентинском друштву? У чему се састоје те промене?
Сматрам да су облици уметничке производње и потрошње у Аргентини данас одређени истим оним чиме и општа културна оспољавања: обећањем непосредног приступа помоћу дигиталних технологија и доцнијим обезвређивањем сваког рада који захтева дугу прораду и не захтева хитно предавање. Не само музика и књижевност, већ и новинарство, и у целини традиције попут психологије, социологије, политичке мисли или медицине, морале су да се прилагоде стандардизацији коју су обезбедиле дигиталне платформе.
Иако потрошња колективних идентитета, карактеристична за западни постмодернизам није рођена с појавом интернета (упроштене животне наративе је већ испостављала телевизија, филмска и индустрија звучних записа), ми, који смо били васпитавани у етици учења и рада смо запањени и дезоријентисани привременим карактером уметничких, научних, интелектуалних, радних, политичких и афекатских пројеката овог века. Време развијања доследне теорије, рада или организоване заједнице не може се синхронизовати с временом виртуелне комуникације посредством срцедрпатељних фраза, фотогеничних гестова и једноминутних мотивационих видео-клипова.
У чему бисте посаветовали Србији и другим балканским земљама да не следе пример Аргентине?
Не познајем особености садашњих политичких прилика у Србији, могу само да им пожелим да по сваку цену избегну ову нову верзију нихилизма: неповерења и неверице у било који вид представе општег добра.
Стрмоглави пад етике и морала, уочен током последњих двадесет година у друштвима западног света неприметан је само за глупе и неупућене. У чему је, по вама, конкретан узрок тога и где се, по вашем мишљењу, може наћи решење?
Проблеми етике и морала су универзални. Грчко-латинска филозофија, Стари и Нови завет и уопште повесница које год епохе, од „Божанствене комедије“ до холивудске кинематографије, доказују: жеља да се своје владање процењује према трансценденталним вредностима није ни стара ни нова, она је људска.
Особеност садашњег века је да су традиционални етички системи, засновани на идеји општег добра, односно жртвовања краткотрајне личне награде у корист дугорочно стабилног друштвеног поретка, успешно потиснути путем њихове редукције и прилагођавања језику Силицијумске долине, изводима из економских доктрина, филозофских система, религиозних веровања, научних теорија и уметничких токова, упроштених до слогана и гестова који се преносе преко Инстаграма, Фејсбука, Х и Тик-Тока, без икаквих других критеријума осим да се олакша и убрза њихова компулзивна потрошња.
Недавно сте остали без посла у Националној библиотеци Аргентине у Буенос Ајресу. Чак и неки Милеју политички блиски људи нису поздравили такав чин. Како ви оцењујете те мере за „економску стабилизацију“? Видите ли у томе паралелу са сличним отпуштањима нових колонизатора у Чилеу или 2020. у Бразилу?
Отпуштања су спровођена без икаквог претходног испитивања, то јест, није било ни једног случаја представљања пројеката или оцењивања рада на основу обављеног посла. У библиотеци, као и у другим државним, културним и научним установама, критеријум је био један: они од нас који су остали сами, без утицајне подршке, отпуштани су да би се испунило предизборно обећање и удовољило захтеву Милејевих бирача: опустошити државу.
Милеј није изузетна појава ниоткуда; напротив, победио је с великом превагом, јер отворено изражава то како огроман проценат аргентинског становништва доживљава данашњу националну организацију: прави радници су само они који раде за себе, држава је само терет правим пореским обвезницима и сви они који обављају државне дужности су лењи и бескорисни. Не могу дати основано мишљење о Чилеу и Бразилу, али, безусловно, у Аргентини, где нихилизам и међусобно неповерење представљају расположење знатног дела земље, Милеј је управо човек који је умео да свеопште разочарење и незадовољство протумачи и каналише у своју корист.
Како оцењујете проблем растуће цензуре и страха у Аргентини и сматрате ли да Аргентинци још увек имају потенцијала за супротстављање токовима које покрећу мултинационалне корпорације? Ако да – где видите тај потенцијал?
Не мислим да данас има смисла говорити о „цензури“ на исти начин као у ХХ веку, када су владе заиста контролисале јавна гласила, и када је бавити се новинарством, уметношћу, науком, или једноставно исказивати своје мишљење значило подвргавати свој живот ризику. Данас свако може на својим друштвеним мрежама објавити шта год пожели и ништа нема нарочитог значаја. Чак се и велике политичке и идеолошке дебате које радикализују јавно мњење на неколико дана брзо заборављају и замењују другим, које не трају дуже од недељу дана. Филтер који одлучује шта је вест, а шта није се данас не намеће централизованим надзором, већ се остварује хоризонтално међу самим произвођачима културе. Данас се масовна потрошња наратива не дешава на радију, у штампи, на телевизији или у биоскопу, већ на проточним (стриминг) каналима кроз формате наметнуте дигиталном потрошњом. Групни идеолошки идентитети одређени су животним стилом, о коме говоре фотографије, издвојени цитати и минутни видео-клипови.
У тој васељени првобитних импулса који се генеришу и задовољавају у секунди, један за другим и без одмора, придавање осећаја трансценденције раду или одржавање једног истог животног пројекта током низа година чини се као исувише висока цена за достизање онога чија се вредност стално доводи у сумњу: постојаности.
Ми се не боримо против скривања информација од цензуре репресивног државног органа, већ с нечим што је теже препознати: све информације које се не конзумирају лако у форматима унапред одређеним уређајима и апликацијама, кроз које себе доживљавамо, биће унапред одбачене од стране самих генератора садржаја, било да се ради о новинарима, уметницима или дистрибутерима, као неодговарајуће за натурализоване облике нове економије комуникације.
Како се носите са губитком посла који сте заслужили дугим годинама вредног рада и самопожртвованости? Колико се ваш живот променио и где налазите утеху и наду?
Посветио сам године рада „Музици у језику“ зато што је сматрам доприносом научној, образовној и уметничкој заједници и општем познавању наше културе. Убрзо сам схватио да оно што је за мене била лична одговорност унутар националне установе нема никакву вредност у новом свету дигиталне комуникације: наши генератори садржаја и креатори мишљења су свесно усредсређени на то да прате пулс дневних трендова и врло нерадо заузимају страну у политичком сукобу који је за њих стратешки непродуктиван, будући да угрожава њихову способност да привуку, занесу и задрже пратиоце и потрошаче вести.
Али ова спознаја је болна колико је и неопходна; чим сам схватио да су 120 људи, отпуштених из Народне библиотеке, остали сами, те да ни наше колеге, ни наши новинари, ни наши синдикати немају намеру да се боре за нас, одлучио сам да брзо окренем страницу и усредоточим се на своју професију: музику и предавања. Настављам да радим на књизи како могу, биће ми потребно више времена да је завршим, пошто сам приморан да поделим време за истраживања и писање са другим активностима, али убеђеност у актуелност „Музике у језику“ остаје непромењена.
Сматрам да је професионална делатност израз вере; неопходно је веровати у истину да бисте је покушали разумети, објаснити и пренети. Смисао мог живота, као и увек, јесте љубав с којом радим свој посао. Атахуалпа Јупанки је то лепо сажео у овим стиховима: „Дубок осећај, чврст курс / Срце и јасноћа.
Кад би се ситуација потпуно променила и ви живели у Аргентини својих снова, или бар у Аргентини лепих успомена, чиме бисте се сада бавили? На којим важним пројектима бисте радили и о чему бисте сањали?
Волим да мислим да је „Аргентина мојих снова“ она коју изражавам у свом етичком понашању према послу, породици, пријатељима, друштву и земљи. Снови живе у томе како их ваплотимо у својим конкретним одлукама, то нису далеке фантазмагорије, то су обрасци деловања које оличавамо у свакодневном раду ако имамо потребну храброст. Постулирати жељу или носталгију као просто нестварне представе значи лишити их њихове истинске моћи да обликују стварност. Ми и јесмо наши снови и успомене у стварању.
У мојој вољеној земљи сапостоје Менендез Пидал и Мио Сид, Маргит Френк и Лопе де Вега, Карлос Вега и Алфредо ле Пера, Хозе Ернандес и Чарли Гарсија, Берта Видал де Батини и Хорхе Луис Борхес, Педро Енрикез Урења и Атахуалпа Јупанки; то је „Аргентина мојих снова“, она што живи у мојим песмама и упорном раду који полако, али сигурно напредује: музика у језику, звучни облик песмарског стиха. Јединствена теорија кастиљанског стихотворства.
