Nedavno je preminula novinar i putopisac Ljubica Sibinović. Prenosimo jedan njen putopis od pre nekoliko godina…
Misterija Inka vašeg putopisca od rane mladosti vuče i golica, zove i izaziva, na kraju i navede na kopanje po tajni na licu mesta. Ko su bili ti zagonetni ljudi koji su nadmoćno vladali celim jednim kontinentom, a onda izgubili carstvo na filmski neverovatan način? Ko su bili ti rođaci bogova, čiji su čvorovi na tankom kanapu bili preteča današnjih mikročipova, ko su graditelji za čija zdanja nije bio potreban malter?
Kako izgleda Peru na prvi pogled? Planinski venci se survavaju u Pacifik, pustinjsko priobalje je surovo i nepristupačno, praćeno hladnom Humboltovom strujom koja je promenila tropsku klimu koja bi Peruu po svim pravilima inače pripadala. Taj uski pustinjski deo ustupa mesto Andima koji ga dele od prašuma u kojima počinje Amazonija. Sve izgleda kao veliki izazov: ko je jači — gora ili voda. Dve trećine Perua je ipak pokriveno prašumom, domom za poznate i nepoznate vrste flore i faune, kao i za mnogobrojna plemena za koja se ništa u poslednjih nekoliko stotina godina nije promenilo, koja nemaju tablete, mejl adrese, ne „guglaju“, ali, nemaju ni kijavicu, male boginje ili, ne daj Bože, sifilis. Nemaju mnogo toga što su im darodavci blagotvorne civilizacije velikodušno doneli kao evropska dostignuća. Još se drže svog načina života i plaše se stranaca, još uvek bolje sarađuju sa ostalim žiteljima prašume nego sa strancima, koji su dobro platili da bi se divili divljini i žalili ove jadne „primitivce“. A ovi opet ne piju antibiotike i bensedine, piju bistru vodu i jedu zdravo voće, ne prave razliku između kamere i automatske puške. I to se razume, svašta su doživeli i videli. Znaju oni dobro da nije svaki putnik-namernik i dobronamernik. Na 60 procenata teritorije živi samo 5 procenata stanovnika. Zato se gradovi čine prenaseljenim. Samo jedna četvrtina stanovništva ima struju i samo petnaest procenata puteva je asfaltirano. Peru je bogata zemlja u kojoj živi mnogo siromašnih ljudi. Prirodna bogatstva čekaju da budu iskorišććena i ima onih koji bi to brzo rešili, ali na svoju, a ne korist Perua. Takav je svet. Konkvistadori nisu odustali. Ima u Peruu i izuzetno bogatih, ali nisu vidljivi, kao nigde u običnom svetu. Oni drugi, ili su možda baš oni prvi, vidljivi su na svakom koraku. I što je najlepše, osmehuju vam se, dobronamerni su, zagledaju vas, ali ipak brinu svoju brigu. Znaju da imaju bakar, cink, naftu i fosfate. Imaju i zlato, ali znaju i pamte da ih je ono koštalo vekovnog ropstva. Skoro da ga se plaše.
LJUDI I NJIHOVA LICA
Grad kraljeva, Lima, leži na sedamdeset kvadratnih kilometara i udomljava sedam miliona ljudi. Osnovao ga je Francisko Pizaro 18. januara 1535. Taj svinjarski trgovac iz španske zabiti Truhiljo koji je sebe proglasio za vicekralja, silnik koji je umislio da samo zato što ima konja i sjajni oklop, može da pali, siluje i ruši, a sve sa krstom u ruci, sa božijom dozvolom, naravno. Ostale su iz njegovog vremena raskošne građevine, dostojne kastiljanske kraljice u čije je ime doneo civilizaciju. Predsednička palata, Katedrala i Gradska kuća na centralnom gradskom trgu svedoče o moći osvajača koji na sve načine pokazuje svoju superiornost u odnosu na divljake koje će milom ili silom privesti pravom i jedinom Bogu.
Na prvi pogled Lima deluje nekako nezavršeno. Kuće, prizemne ili višespratne, nemaju krov, samo ravna ploča i to je to. Na nezavršenu kuću se ne plaća porez. Kao i svugde u svetu, i ovde ljudi pronalaze načine da nadmudre državu. Po obodu grada su sirotinjska naselja do kojih je struja stigla na čudne i nezakonite načine, voda i kanalizacija još čekaju. Ipak, i u tim delovima grada lica ljudi su široko osmehnuta a oči užarene. To je inače najsnažniji utisak o Peruu. Ljudi i njihova lica.
PARK LJUBAVI
Nebo nad Limom je retko vedro, čisto i plavo. Više je sivkasto i kao da neprestano preti kišom. Kiša nije uobičajena u Limi, koja na kraju i bez obzira na sivo nebo sija nekim svojim sjajem, neobjašnjivim, ali zavodljivim i zaraznim. Lima je vešta i mudra zavodnica koja spretno plete mrežu oko svog izabranika. Kada krenete u šetnju Limom nema odustajanja, nema umora. Tople i mirne ulice San Isidra sa drvoredima i cvetnim alejama, naletima vetra sa Pacifika što donose mirise Tihog i opijaju. Miraflores na samoj obali svojim šarmom prkosi pomalo zloslutno sivom Pacifiku. Šta li je Magelana navelo da ga nazove Tihi. On je sve samo ne tih. Čak i kada mu je, u smiraj dana, voda ravna i glatka kao staklo, on skoro preteći huči i otvara novu tajnu: šta li je iza one magične linije gde se Tihi ljubi s nebom. A tu, u Mirafloresu, ima jedan čudesni park — Park ljubavi. Oivičen zidom u mozaiku, polukružnim nišama gde se može sesti i sigurno sakriti prvi ili ko zna koji poljubac. Ima i onih niša čiji su zidovi prazni, pa ako ste toliko zaljubljeni i voljeni, donesite svoje kamenčiće ili boje i ovekovečite svoju ljubav. Ljubavne poruke koje su tu ostavljene pune su boja, radosti i optimizma kako ljubavi i dolikuje, a ceo park neodoljivo podseća na svog idejnog tvorca Antonija Gaudija. I dok se okean valja ka strmoj obali da udari more o mramorje, deca trče po parku, puštaju zmajeve, neke se lepe devojke ljube sa svojim Don Kihotima, mirišu lijanderi i još neko drugo cveće kojem ne znate ime, dopiru i mirisi hrane iz mnogobrojnih restorana. Život vam se nameće u novom svetlu, daleko od kuće, a tu u vašem srcu koje kuca ritmom Grada kraljeva. I gde pre otići, na Trg oružja ili na Trg San Martin, u crkvu ili Nacionalnu biblioteku, u park, u trgovački centar ili u Muzej zlata?
INKE, SUNCE I SVETLO
Kako je Peru jedna velika tajna koja sadrži mnogo manjih, a vreme leti i podseća na svoju ograničenost, mora se dalje. Mora se napred. Napred i pravo, kako bi rekle Inke. A u susret njima, Inkama, mora se u Kusko, prestonicu tajni. Let od Lime do Kuska traje samo sat vremena, a taj sat vam ostaje u sećanju kao posebna avantura. Samo jedan radoznali pogled kroz prozor navede vas da pomislite kako avion leti veoma, veoma nisko. Ubrzo shvatate da je avion na normalnoj visini za bezbedan let, ali su Andi visoki i blizu vama koliko i suncu. U ovom delu visina Anda je i do 5500 metara. Čudesne gudure se prostiru pod vama, sivkaste, pa zatim crvenkaste, ponegde čak i bogato zelene i pošumljene, sa brojnim jezercima što se plave i zelene pod blještavilom sunca i podsećaju vas da kod kuće to zovemo gorske oči. Sunce blješti i jasno je da Inke nisu ni mogle da obožavaju ništa drugo do Sunca, Boga Sunca. Inti, jedan i najveći. Sve je dao, sve mu duguju. Inke su obožavale Sunce. Svetlo. Zato je sve što su stvorili tako veličanstveno. Zato se i čini, kada izađete iz aviona, da ste omamljeni i zaneseni, malo usporeni i odsutni. Aerodrom se inače nlazi na brdu Huanahauri, jednom od najsvetijih brda iz vremena Inka. To nije samo od sunca, nadmorska visina čini svoje. Tri hiljade dvesta metara i nije malo. Fali vam vazduha, fali vam daha. To se rešava dosta prosto, čajem od koke i žvakanjem lišća te biljke, čije i samo ime već ledi krv u žilama. A u čaju i lišću koje je u čaj natopljeno, koka je bezopasna. Smrtonosna postaje samo kada čovek ne uspeva da savlada svoju đavolsku stranu i glad za novcem po svaku cenu. I umesto da leči, a to je moguće, koka ubija. Sporo i nemilosrdno.
Lep je grad Kusko. Tri stotine hiljada ljudi živi mirno i vredno radeći, u tišini podnoseći karavane turista. Kada ga je zajedno sa svojom sestrom i suprugom mama Okljom osnovao Inka Manko Kapak nije bilo urbanističkih planova, ali se savršena geometrija i pravougaono sečenje ulica vide još iz aviona. Današnji grad je podignut na temeljima starog Kuska. Kameni blokovi se vide u svakoj ulici, na svakom trgu. I katedrala na glavnom gradskom trgu izgrađena je na temeljima Hrama sunca — Korikanče. Samo neznatni delovi starog hrama sačuvani su u vrtu koji pripada Katedrali koja danas nosi ime Svetog Dominika. Naspram nje je na istom trgu velelepna jezuitska crkva, koja svojim visokim barokom i bogatom unutrašnjošću pokazuje raskoš i moć. Priča kaže da su se dominikanci žalili čak i samom papi u Rimu na luksuz kojem su se predali jezuiti, ali dok je odgovor stigao iz Vatikana crkva jeć bila sagrađena, ukrašena i okupljala je bogate vernike. One koji su već nakupili dovoljno Inka zlata. Današnjem putniku je draža ona stara, sagrađena na temeljima starog hrama. Jednostavna, elegantna i dostojanstvena, svojim kamenim blokovima i temeljima svedoči o slavnim vremenima, onim pre nego što je postala važeća državna crkva. I svi kameni blokovi u temeljima kuća u Kusku govore o zlatnim vremenima, o nesrećnom Atahualpi, poslednjem vladaru na prevaru ubijenom u španskom logoru Kajamarka 1533. godine kada je predao sve svoje i sve zlato Inka. Govore i o Paćakuteku, najmoćnijem od svih Inka vladara koji je od Kuska napravio pravu prestonicu iz koje je kretao u svoje ratne i diplomatske pohode.
OVDE JE SUNCE TAKO BLIZU
Prošetali smo Limom i stigli u Kusko. Otkrivanje Perua se nastavlja. Da li je Ramzes slao poruke Manko Kapaku kroz vekove? Ili su bogovi stvarno bili kosmonauti? Inke su gradile čudesne građevine, a nisu znali za točak. Ima neka tajna veza.
Kusko je bila zlatna prestonica. Jedan misionar koji je pratio pohod, beleži da su Španci bili opčinjeni gradom kada su u njega ušli. Zidine su bile obložene zlatom, mnoge ulice njime popločane. Nezasito i bahato su odmah počeli sve to da skidaju. U svojoj obesti, neki su i konje potkivali zlatnim potkovicama. Jednog takvog bahatog vojnika Inke su ubile tako što su mu u grlo sipali užareno tečno zlato. Kao da su hteli da mu poruče: evo ti, najedi se. Inke nisu zlato doživljavali kao dragocenost i materijalnu vrednost. Za njih je to bio samo simbol njihovog boga, pa je stoga bilo uvredljivo tako se odnositi prema njemu. O ceni zlata na tadašnjim berzama u njima nepoznatoj Evropi nisu imali nikakvog saznanja. Za Inke je najveću vrednost imala vuna vikunje, simpatične rođake lame. Ta vuna je toliko vredna da je na nju imao pravo samo vrhovni vladar. Sve su to osvajači samo s prezirom propratili i posvetili se zlatu. Grad su, kao što svakom osvajaču i pripada, srušili do temelja. Tek da se zna ko je gazda. Čak je i Pizaro, kao i njegov brat i svih sto dvadeset i osam vojnika, bio nem pred prizorom carskog grada. Brata će svinjarski trgovac kasnije ubiti pošto ovaj neće biti spreman da bratski deli zlato. I danas se postavlja pitanje kako je samo 128 vojnika uspelo da brzo i lako sruši imperiju koja se prostirala od severa Perua do krajnjeg juga Čilea i od Pacifika do mesta gde se Amazon uliva u Atlantik. Možda i nije naučno objašnjenje, ali… Španci su bili na konjima. Inke za konje nisu znali. Imali su šlemove i sjajne oklope. A baš je tako, po mitu, izgledao bog Virakoća. Uplašeni i zbunjeni, verovali su da je kraj došao. Kraj sveta i vremena koji dolazi sa Virakoćom. A možda su poverovali da su kažnjeni za neko delo ne baš bogougodno. Još su više bili zbunjeni što je kraj sveta i vremena došao, a Sunce nije nestalo. Nisu znale Inke da sila boga ne moli. I nije to bio ni prvi ni poslednji put da pred silom pokleknu red i poredak. A imperija Inka je bila uređeno i organizovano društvo.
U SVETOJ DOLINI
Iz Kuska put vodi u novu tajnu i novu lepotu. Vodi u Svetu dolinu. A sveta je ta dolina po svojoj pitomosti, obilju terasastih njiva sa zasadima kukuruza omeđenih agavama. Samo tu možete videti agavu kao među. Sveta je ta dolina po svojoj hranljivoj svežini i najčudesnijim iznenađenjima. Pomislite načas da se odjednom navukla magla usred sunčanog dana, a onda shvatite da to i nije magla. To je običan oblak koji je projezdio pored vas. Visina je ovde tri hiljade metara. Nebu pod oblake što bi se reklo. Svetost ove doline je u nestvarnim ostacima građevina kao što su Saksomajan, Puka Pukara, Kenko. Da li su to bila svetilišta, hramovi ili nekropole, nikada nije do kraja razjašnjeno. Koje su značenje imali u imperiji Inka ostaje zagonetka. Ali ono što je jasno je da su građevinarska čuda na kojima vidite svetu životinju pumu u skoku i njeno srce na jednom kraju i njeno srce na drugom kraju građevine. Naselje Oljan tajtamba je dobro očuvano i vidi se da su bili majstori navodnjavanja. Imali su silose za žito i skladišta za hranu. Hrana je pripadala svima i bila je pravedno raspoređena. Inka društvo nije poznavalo kaste i staleže, svi su bili u istom položaju. Samo vrhovni vladar i malobrojni sveštenici i učitelji su imali sitne privilegije. Zakoni su bili drakonski strogi, ali su retko primenjivani jer je bilo malo kriminala. Svi su imali jednako malo ili jednako dovoljno. I, za razliku od Maja i Asteka, nisu prinosili ljudske žrtve.
Selo Pisak je poseban dragulj u Svetoj Dolini. Staro koliko i istorija Inka, zaustavljenog vremena na tri hiljade metara visine, svakodnevno okuplja svoje stanovnike i radoznale turiste na svojoj čuvenoj pijaci. A tu se kupuju ćilimi od alpakine vune, a alpaka je takođe lamina rođaka, pa šareni odevni predmeti, razni muzički instrumenti, kopije španskog oružja i za saki će vam reći da je original, pa kopije Inka nakita, amajlije za sreću, zdravlje i ljubav, i najlepše od svega — kuvani kukuruz. Svako ko je probao, zna da je to neuporediva poslastica. Kuvan u velikom pocinkovanom loncu u kakvom su naše bake otkuvavale veš, može se kupiti na svakom koraku. Svi ga jedu, turisti naročito. I niko se nije razboleo, iako klip iz lonca vadi ne baš čista ruka seljanke iz Piska. Niko i ne razmišlja o tome. A i šta su to čiste ruke?
Ako je Pisak poseban dragulj, najveći u Svetoj dolini, kao i u celom Peruu su naslednici, potomci Inka. Ljudi niski i pomalo krivonogi, sjajne crne kose i crnih užarenih očiju. Na maslinastim licima su im crveni obrazi, ali to crvenilo ne dolazi od zdravlja i uhranjenosti. To su opekotine od sunca koje je ovde tako blizu. Široki osmesi i zdravi zubi. Radoznali pogledi i smirenost. Malobrojni imaju obuću, pa su im tabani zadebljali i grubi. Preko trnja do zvezda oni idu bosi. Obučeni su u svoje nacionalne nošnje i tako uparađeni, sa malom alpakom u naručju, vodeći još i lamu na povocu, rado će se fotografisati sa vama za vašu uspomenu. Neće tražiti i prositi, ali to poziranje treba da se plati. Simbolično, ali ipak — takav je red. Suma je simbolična samo za vas. Njima koji nemaju nikakav prihod to mnogo znači.
ČUDO ZVANO MAČU PIKČU
Od Kuska do Akva Kaljentesa postoji samo jedna vrsta prevoza. Voz. Može biti luksuzni Hiram Bingam ili skroman turistički, da ne kažemo sindikalni. Onaj prvi nosi ime čuvenog istraživača koji je otkrio jedno od načudesnijih mesta na svetu, ali je iz njega odneo kući najvrednije primerke. Ono najvrednije ipak nije mogao da ponese u svom prtljagu. To je moralo da ostane kod kuće kako bismo mi mogli da dođemo i vidimo. Vidimo i ostanemo bez daha. Hiram Bingam je otkrio Maču Pikču 1936. godine. Stara planina, tako se zove u prevodu. Tragajući za izgubljenim Inka zlatnim gradom otkrio je Staru planinu. Dugo je živeo u zabludi da je to nestali zlatni grad. Ali avaj, zlata nije bilo. Ipak, i bez zlata, Maču Pikču je čudo. Čudo neviđeno.
Zaštićen nepristupačnim pejzažom, planinom i liticama, uskim kanjonom reke Urubamba, ostao je očuvan više i bolje od bilo kog Inka spomenika. Sačuvan i od alavog Pizara. Za Maču Pikču se ne zna da li je bio svetilište, grad gde se živelo i radilo, ili sklonište i utočište u slučaju ratnih i prirodnih katastrofa. Danas to nije ni važno. Važno je da je tu. Stoji sa svojim Svetim zidom sa troje vrata, Princezinim hramom, Žrtvenim hramom, Hramom Meseca, kulama osmatračnicama, ambarima za žito, oružarnicama. A kako je sav taj kamen stigao tu, na vrh planine — ostaće večita tajna. Najbliži kamenolom je stotinama kilometara daleko, puteva nije bilo. Znači, samo onako kako su Inke govorile — napred i pravim putem. Nema skretanja. Verovatno je tako i bilo. A ne možete da se ne setite hrama u Karnakau. Rezanje kamena primitivnim alatima, misterija transporta, odsustvo vezivnog materijala. Da li je to Ramzes slao poruke Manko Kapaku kroz vekove? Ili su bogovi stvarno bili kosmonauti? Inke su gradile čudesne građevine, a nisu znali za točak. Ima neka tajna veza.
Maču Pikču je mesto uzvišenih osećanja, strahopoštovanja i divljenja. Ne samo pred istorijom i lepotom, nego pred pobedom čoveka, njegove volje umeća, njegove neprestane borbe za mesto u svetu. Maču Pikču vam svojom veličinom pokazuje koliko ste mali pod kapom nebeskom. I tako male vas postavlja na svoje mesto i u vasioni i na ovoj planeti. One istinski zavedene lepotom postavlja i na mesto u sopstvenoj glavi. Malo je reči za Maču Pikču. Sa njim se može porediti samo još jedna lepota i tajna. To je jezero Titikaka. Peru tu tajnu deli i čuva sa svojim susedima Bolivijcima. Ali, pošto Bog stanuje na jezeru Titikaka, o tome drugi put.
Peru je dobra i lepa zemlja koju tek čekaju bolja vremena.
Peru je zemlja bogate i dobro sačuvane prošlosti, ali zemlja gde se moderna svakodnevica hrabro bori za svoje mesto u naručju Boga Sunca. Peru je i u modernim vremenima preživeo i Tupakamarose i Sandero Luminoso, zločince i silnike raznih boja i ubeđenja. Preživeo i pobedio.
Peru je slobodna zemlja. Peru je slobodan od 28. jula 1821, a lep je oduvek.
Izvor: Sedma sila
