Ajlin je sedela na parketu puštajući da joj navuku opanke. Naučila je da se to tako zove. Nije išlo lako. Debele, vunene čarape su se protezale do kolena i činilo joj se da je hlade. Šareni tonovi su formirali crveno-plavi kolorit naspram belih praznina. Dugačke pantljike koje su držale kožne baletanke obavijale su se oko članaka puštajući da se pletene vuna i koža stope u jedno. Iako je sve bilo novo, ništa joj nije bilo nepoznato. Ova daleka zemlja imala je sličnosti sa njenom domovinom. U sećanje joj dođoše priče njene bake.
Život u Andima je uzbudljiv onoliko koliko ga ljudi učine takvim. Izolovanost i visine imaju svoje dobre strane. Prijatnost klime i šume privlači i vezuje nevidljivim nitima blagostanja. Ali čovek ima potrebu za vezivanjem i povezivanjem. Da bi se približio životu u podnožju, bi odlučeno da se isplete most. Godinama su spremani konopci i kako to ovi ovde zovu, drndala se vuna. Pletenje u dečje kike trajalo je mesecima, jer su dodavani novi slojevi. Debljina užadi se povećavala i kombinovala sa životinjskom kožom i repovima. Sa prvim zracima sunca žene su odlazile u kanjon ne shvatajući šta se tačno od njih traži. Muškarci, zaduženi za snagu i za odluke upravljali su radovima. Projektovani most je počeo da dobija obrise. A onda su svi još jače prionuli na rad. Svakim danom se povećavala njegova dužina, a kad pletenje konopa dođe do kraja žene posedaše da gledaju kako će ga muška snaga dići u visine. Zavijorio se poput zastave iznad klanca koji je gospodario tim delom planine. Čvrstina je brisala svaku nesigurnost prelaska i ubrzo su se svi našli na mostu da ga isprobaju. Da mu se raduju i da slave svojih ruku delo. Svečanost je obeležila otvaranje nove veze sa gradom u dolini.
Kusko je bio dom i Ajlin je bila svesna kulture kojoj pripada i njene tradicije. Mada odiše modernošću, on se čvrsto drži prošlosti i njenih kazivanja. Još kao dete je slušala Panovu flautu i upijala mir kojim se plovi nebom. Mašta se budila, letela je svuda i obišla celu zemlju. Kako je rasla, snovi joj prosuše stvarnost pred nju. Gledala je muške u dugačkim suknjama kako igraju na proslavi Dana nezavisnosti. Na glavama široke kape dubokih spuštenih oboda sa kojih su visile froncle koje su sakrivale lice. Znala je tu storiju. Igra se zove Uititi i seća na vremena kad su muškarci bili ratnici i kad su se maskirali da bi zavarali neprijatelja. Vremenom su ljubavna udvaranja zauzela mesto ratničkih igara i u njoj se rodi želja da zaigra tu igru. Peru Multikolor je imao sedište u Limi, ali je u Kusku formiran njegov ogranak.
Putovanja po svetu su došla kao bonus. Lusero je spas iz saobraćajem ugušene Lime tražila u šarenilu nošnji i ritmu tradicionalnih instrumenata. Raširene ruke u dijagonali su joj zaličile na krila koja je mogu odvesti gde god poželi. A sada su je dovela u ovu zelenu zemlju. Svuda je bilo zeleno duž autobuskih ruta kojima su se kretali. Prostor je bio ispunjen mirom, za razliku od njenog grada. Ovde ljudi žive sporije, bar joj se tako učinilo. Mala su zemlja, ali su duboko vezani za tradiciju. To joj se sviđalo. Njihovi koraci nisu teški, ali vitlaju onim maramicama i trče kao da ih sam nečastivi goni. Brzi su, veseli su, glasni su. Sve joj to nije skidalo osmeh sa lica. I dok pokazuje peruanske korake, ona je istinski srećna. Za dva dana je praznik, dočekaće ga u Srbiji, na Balkanu. Mislila je kako ove dve zemlje imaju puno sličnosti.
Bližio se kraj intervjua i Monika je ožednela. Donesoše joj pivo, ali žena plave kose ih pozva u dvoranu. Poslušno ustade i krenu u veliku salu. Huan je već postajao model. Oblačili su mu tradicionalne pantalone i stavljali široki pojas oko struka. Izvinjavali su se što nema bele košulje, ali kapa je, svakako, pružala različit doživljaj u odnosu na njihove šešire. Zovu je šajkača. Prsluk je bio debeo, kao i čarape. Zimi greju, leti hlade, tako su mu objasnili. Kad u selu zagrize zima, samo vuna spasava od cikote. I tako se oblače i u maju, za njihov Đurđevdan. Iako je duboko proleće, oni nose pletenu, zimsku odeću. Košulje su im vezene u raznobojnim dezenima. A glavno obeležje tog praznika im je cveće. Prave vence od cveća i prolaze ispod njih. Ako ti neka devojka stavi venac oko vrata, znači da joj se sviđaš. Bilo je drugačije, ali mu se sviđalo.
Monika začas skide pregaču i navuče svoje helanke i nazuvice. Igrala je bosa da bi se naglasili elegantni pokreti donjih udova. „Zamislite reku sa vaše desne strane“, objašnjavala je. „Sad je preskačite.“ I možda bi se u prirodi rečica preskočila lagano, u jednom kratkom skoku. Ova zamišljena iziskivala je visoko dizanje nogu, pod oštrim uglovima. Snažni odbačaji su se nizali naglašavajući potrebnu snagu kojom se ide kroz život. „Snaga je osnovna odlika svih naših igara. Bilo da dolaze sa pacifičke obale, andskih terasa ili karipskih ostrva. Avokao i Bambuko, Mazurka i sve ostale igre se karakterišu velikom snagom.“ Huan je sledio njene graciozne pokrete i uvijao kukovima podižući ruke. Šaku partnerke je držao sigurno, omogućavajući joj da izvede okret dok je on na kolenima. „I oni brzo uče“, mislio je.
Iza bine se odvijao stvarni život. Kostimi su dobijali završnu pripremu, obavezna voda bi razgrabljena za tili čas, a opuštenost nije napuštala nijedno telo koje će te večeri izvesti nastup. Razmenjivani su pogledi, skrivene simpatije su se pokazivale otvorenije. Mrak se već spustio unoseći mirise tajni i novih sokova života. Muzika se širila prostorom. Na jednoj maloj bini zatekao se svet ujedinjen u igri i radosti života. Dok iz televizijskih ekrana dolaze strašne pretnje ratom i dok svet živi sa sportistima, neki obični ljudi igraju i putuju svetom. U svaki pokret unose dušu da bi iznedrili unutrašnji mir i ispunili se srećom.
Hesus je svirao dok su mu se uglovi usana širili obasjavajući lice srećom. Uspeo je danas da se čuje sa Gvadalupe. Tamo je bilo tek jutro i svi su već ušli u svečano raspoloženje. Obavljale su se pripreme za tradicionalni ručak. Svuda se osećala praznična atmosfera, a muzika je svirala od ranog jutra u svakoj četvrti. Danas je saobraćaj bio proređen, svi su već stigli na planirane destinacije. Dan protiče u iščekivanju večernjeg slavlja i igre i pesme na najvećem trgu u Limi. „Mirna je i čeka vatromet“, govorila mu je žena dok je milovala ogroman trbuh. „Nadam se da neće žuriti i da će te sačekati da se vratiš.“
Njegovi kompanjoni su igrali kao da su kod kuće. Udarali su petama iz sve snage i vrteli se kao na vrtešci. Provlačili su se ispod raznobojnih girlandi slaveći zov ljubavi. Ruke su menjale desnu pa levu dijagonalu. Bučno su uzvikivali. Crveni unutrašnji obodi kapa skrivali su bogatstvo boja na gornjoj strani koja se pokazivala prilikom prolaska kroz zamišljenu kapiju. Jednake boje bluze kojima je dominirala kraljevska tamnocrvena bile su prošarane crnim parčićima, belim tačkama, žutim i svetlo ciklama niskama. Rukav je pri šaci bio karakterisan sa nekoliko uzanih šarenih redova da otvori put ka tonovima ženske suknje koja se ispod crne pregače nastavljala u šarenom tkanju kojim su preovladavali svetlociklama i žuti kvadrati. Potpuno upareno, muške kratke pantalone do ispod kolena bile su crne, sa nizovima belih tačaka sa strane da uokvire uzani bočni svet boja.
Pedro se uputio ka gomili na kojoj je čekala poveća količina hleba, đevreka i kifli. Poneo je četiri pletene tacne i podelio ih devojkama. Muzika je već počinjala i stadoše u liniju. Muškarci pozadi, u naglašeno belim tunikama na koje su se nastavljale jarko crvene pantalone, prepoznatljivi po kuvarskim kapama. Sunčani Karibi su, kao i svaka zemlja okupana suncem i morem, tražili neprestanu pesmu. Dok se mese hleb i peciva, dan se tek budi, iz grla kreće tihi zvuk. A kad se izađe na ulicu, srca ugreju devojke u letnjim haljinama. Golih leđa sa turbanima u jarko žutim i crvenima nijansama, već su podigle dnevnu temperaturu. Nabori do poda smiruju vatru neboplavom uz mirnije crvene uspravne zečje uši i žute paralelne listove. Donji karner se povezuje sa bojama turbana. Ludi, letnji ples!
Horhe je širio ruke prema Ajlin. Koncert se završio, vatromet se ugasio, a svi su i dalje plesali na bini. Kad se vrate na svoj kontinent, prvo će kod nje u Kusko. Obišao je pola sveta, a u komšijski Peru nije stigao da ode. Dobio je priliku. Iskra koja se javila među njima u ovih nekoliko susreta, neprestano mu je mamila osmeh. Telom je strujala čudna toplina, ali je mir bio naglašen. Opuštenost koju je osetio u njenom prisustvu uspevao je da osvesti i zadrži tokom napornih dana. Možda su za sve krivi ovi topli ljudi među kojima su se obreli. Domovine će reći sve.
Fotografije: Ljiljana Kostadinović
N.B. Ova priča je fikcija; njeni likovi su izmišljeni i nemaju vezu sa stvarnim karakterima. Donosi priču o putovanjima i gostovanjima folklornih trupa.
