Pričom istovetnog naslova (Srećan put, gospodine Predsedniče) Gabrijel Garsija Markes započinje zbirku pripovedaka Dvanaest hodočasnika (Doce cuentos peregrinos, 1992), kod nas prevedenu kao Dvanaest priča iz tuđine (Dečje novine, 1999).
Fabulu je Markes iskoristio iz života, iako nam nije otkrio identitet svog glavnog junaka. Šta više, ostavio ga je bezimenog. U pitanju je bivši predsednik neke – ne kaže se koje – karipske države. Muževni starac, kneževskih manira, stiže u Ženevu da se operiše. Predsednik će, sedeći u jeftinim lokalima, čak tri puta zaviriti u talog kafe. Kakva li ga sudbina čeka?
Dvoje ljudi bednih primanja, bolničar Omero (Homer) i njegova žena Lazara, pomažu Predsedniku da rasproda svoje dragocenosti (zlatne satove i drago kamenje), iako su spočetka planirali da ga opelješe. Jer, stari moćnik toliko je osiromašio da nema dovoljno novca ni za bolničke troškove. Posle operacije njegovo dostojanstvo se topi. On se vajka svom sunarodniku Omeru: „Dragi moj prijatelju, najgore što može da se desi našoj jadnoj zemlji jeste da joj ja budem predsednik.“ Tako otužan i usukan, Predsednik izaziva sažaljenje Omera i Lazare, koji ga primaju u svoj stan i neguju nekoliko meseci trošeći na njega ušteđevinu svoje dece. Na zimu, doplaćuju mu voznu kartu Ženeva–Marsej, odakle će Predsednik otploviti brodom na Karibe. Sneg veje, voz odlazi, lako obučeni Predsednik maše onemoćalom rukom (štap mu je upao među točkove voza).
Posle godinu dana, u iscrpnom pismu, Predsednik obaveštava svoje dobrotvore o planovima da u svojoj domovini stane na čelo pokreta obnove.
Kraj priče.
E sad, šta je Markesa moglo da privuče ovoj storiji? U njoj se može prepoznati struktura novinske vesti za rubriku „Verovali ili ne“ (Dvoje siromašnih izbeglica finansijski pomogli nekad najmoćnijeg čoveka Centralne Amerike).
Zašto nas pisac anestezira pričom o jadnom starcu, kad je reč o potrošenom i egocentričnom diktatoru? Možda nas poziva da se sažalimo na njegovu nemaštovitu, prizemnu, otmenu ali moći žednu pojavu? Ili nam poručuje da smo svi mi glumci na daskama Života, pa i takvi kao što je el Presidente?
Markes se i pre bavio diktatorima Južne Amerike i Kariba. Skoro dve decenije pre ove priče opisao je čudovišnu opsesiju vlašću u teškom ali uspelom romanu Jesen patrijarha (El otoño del patriarca, 1975).
Ipak, zašto priču Srećan put, gospodine Predsedniče Gabo nije bacio u smeće, ostaće enigma. Šta je toliko bizarno u ishlapelom moćniku koji bi da se pod stare dane vrati na tron? Barem takve stvari viđamo svaki dan.
Gabrijel Garsija je prešao na Drugu stranu 17. aprila 2014. godine. Od pre neki dan pridružio mu se stari rival Mario Vargas Ljosa, za života ništa manje zaokupiran diktatorima. Sad izmireni nobelovci gledaju na nas smućene sa blaženim smeškom i sažaljenjem.
Izvor: Iskra
