У Краљеву је у току Други међународни фестивал фолклора „Лето код Абрашевића“. У очекивању извештаја с овогодишње смотре, пажњи читалаца Два Југа предлажемо интервју који је наш сарадник Љиљана Костадиновић прошле године направила са „главним кривцима“ за настанак фестивала – људима из управе и члановима краљевачког КУД „Абрашевић“.
ЉК: Како је КУД Абрашевић из Краљева добио организацију међународног фестивала?
Урош Балтић: Ми већ петнаест година имамо манифестацију Лето код Абрашевића, која је зими мењала назив у Пуна кућа Абрашевића. То су била дружења по кућама и у двориштима. Окупљали смо пријатеље из других земаља са којима се сусрећемо на многобројним путовањима. Ове године су се стекли услови да се то подигне на виши ниво и добије ранг међународног догађаја.
ЉК: Како је текао фестивал? Да ли сте имали само наступе и да ли су гости наступали само у Краљеву?
Урош Балтић: Међународни сусрети фолклораша се одвијају кроз радионице и концерте. Са гостима из Колумбије, Чилеа и Мексика смо направили по једну радионицу. То су неформална дружења чланова ансамбала на којима једни друге учимо играма из својих земаља. Ми говоримо о нашим сплетовима и обичајима и показујемо наше кораке, а онда они раде то исто. Ту је врло жива и весела атмосфера.
У неколико дана, колико траје фестивал, обишли смо Богутовац, Ушће и Матарушку Бању и концерти су прошли фантастично. Окупило се много више људи него што смо очекивали, а доживљај у Геронтолошком центру у Бањи ће остати за памћење. Колумбија је успела да придобије наше старе и измами им осмехе на лице. Остаје велика жал због неодржаног концерта у Врњачкој Бањи, где смо имали одличну сарадњу са људима из њиховог Културног центра. Али киша нас је омела.
ЉК: Ви сте, осим што сте члан Првог ансамбла, такође и менаџер. Били сте задужени за организацију. Да ли сте задовољни како је све протекло?
Урош Балтић: Било је изузетно. Свуда је направљена одлична атмосфера, а дефилеи у Краљеву су већ показали да је заинтересованост велика. Два велика концерта Код Милутина (прим.аут. Споменик српским ратницима на главном тргу у Краљеву) су напунила трг. Видело се колико наш народ воли фолклор. Било је крцато. И поред компликација које су претходиле фестивалу, успели смо да све изведемо до краја без проблема. Гости су били смештени у хотелу Термал у Матарушкој Бањи и на дружењима после концерата нису крили радост због онога што су доживели код нас.
ЉК: Ви сте, Драгана, били задужени за унутрашњу организацију. Радионице су биле Ваша обавеза. Како то изгледа и какви су Ваши утисци?
Драгана Гајић: На радионицама им најпре причамо о нашим свадбеним обичајима. Како се купује млада, шта ради девер, ко је стари сват, како се пуца у јабуку. Ту је и прича о смиљевцу, високој украшеној капи коју носи млада, па окретање погаче изнад њене главе да би се призвало изобиље. Онда се хватамо у коло и показујемо им моравац и кукуњеж. Многи не знају да је кукуњеж најстарија српска игра. Наравно, моравац се игра у свакој кући и на сваком весељу и то им је веома занимљиво. Њихови плесови имају другачије симболе. Они поздрављу Сунце и Месец и уздижу земљу, воду и ваздух као изворе живота.
ЉК: Како сте ви доживели њихове националне игре?
Драгана Гајић: Морам да кажем да није све тако лако како изгледа. Била сам прилично изненађена колико је мексичка ношња тешка. Обукла сам је на радионици, пошто ми увек обучемо њихову ношњу а они нашу, због фотографија. Треба у томе играти. Ви то ништа не видите. Они су сви насмејани.
Такође се десио пех на првом концерту кад су Чилеанци играли игре из Полинезије. Девојке носе упаљене свеће на главама. У једном тренутку, видела сам да се на једној од њих свећа топи. Восак јој је цурио низ врат, а она ниједном гримасом не показује да јој је било шта непријатно.
ЉК: Размењујете ли некакве поклоне као успомене на ове сусрете?
Драгана Гајић: Да, ми њима дајемо мајце и качкете са нашим обележјима. Ја сам од Ауроре из Кофамака (прим. аут. трупа из Колумбије) добила прелепе минђуше са сомбрерима. А од Мексиканке сам добила њихову крпену лутку у народној ношњи. То није био планирани поклон. Али толико се добро осећала да је одлучила да ми поклони своју лутку.
ЉК: Ви сте, Боро, били задужени за звук и свираче. Кажите нам нешто о специфичностима инструмената у земљама учесницима.
Борисав Миљковић: Инструменти су мање-више исти, али свака традиција има своју мелодју, ритам и форму. Уз Мексико највише иду трзачки жичани музички алати, попут тамбуре и гитаре. Колимбија се најлакше изражава кроз ударачке и електронске инструменте. Код нас, фрула је прва асоцијација на народни инструмент, али шта бисмо ми без хармонике? У певању, свуда је важан тај колективан тон. Он носи и даје чврстину и снагу и важан је исто колико и игра. Кад загрме вика и повици, сценом завлада живот.
ЉК: Како сте Ви доживели овај фестивал? Нисте певали?
Борисав Миљковић: Нисам и то ми је дало довољно времена да се измакнем и посматрам са стране. Кад бих завршио припрему пред концерт, силазио сам у публику и уживао. Заиста је све протекло невероватно.
Абрашевић је моја љубав и одредио ми је карактер и професију. Мултикултуралност оваквих сусрета је нешто за шта човек живи. Ту стичете бројна познанства, а многа прерастају у пријатељства за цео живот.
ЉК: Вељко, које кореографије највише волиш да играш?
Вељко Шундовић: Волим Крајиште и Драгачево. Лепи су наши свадбени обичаји и разликују се од краја до краја. Ту су У мајке су три девојке или Свадбене игре из Драгачева. Али свиђа ми се и Власотинце које смо играли овде У печалбу ће си идем.
ЉК: По чему ћеш ти памтити овај фестивал?
Вељко Шундовић: Био сам на разним фестивалима и у иностранству и код нас. Свуда је пријатељска атмосфера и лепо дружење. Али ми се чини да нигде у Србији нисам видео овакву гужву као у Краљеву. Можда зато што је први.
ЉК: Шта је теби, Јулијана, најлепше у Абрашевићу?
Јулијана Јовић: Дружење. Мени су овде најбоље другарице и родбина. Али путовања су нешто посеббно. Упознавање са другим културама је увек занимљиво, увек учите нешто ново. Велика је одговорност и обавеза кад представљате град и земљу.
ЉК: А које игре ти највише волиш?
Јулијана Јовић: Шумадија ми је у срцу, њу препознајем по генима. Али највише волим сплетове које смо извели на фестивалу – Игре из Врањског поља и Пчиње.
ЉК: По чему ће шеф оркестра памтити Први међународни фестивал фолклора у Краљеву?
Вељко Миљковић: Остали смо без шљивовице, па смо морали да пређемо на пиво. Шалу на страну, дружење је оно што ме држи у Абрашевићу. То сам знао од првог тренутка кад сам ушао у ову салу. На радионицама је супер, али после концерата увек остајемо до раних јутарњих сати и то је права фешта. Не треба ти ни енглески, само певаш и играш. То је мој свет.
Трупа из Мексика је упутила позивницу за двонедељно учешће на фестивалима у Мексику следећег лета. За други фестивал у Краљеву су већ добијена два учесника: трупе из Пољске, где је Абрашевић ишао пре фестивала у Краљеву) и трупа из Мадеире, Португалија (посета после фестивала).
У разговору учествовали:
Урош Балтић, политиколог, професор у средњој школи у Краљеву, менаџер у Абрашевићу; члан Првог ансамбла, у фолклору од седме године
Драгана Гајић, васпитачица, члан Управног одбора; игра фолклор од седме године
Борисав Миљковић, етномузиколог, асистент на ФМУ, председник УО КУД Абрашевић; вођа певачке групе
Вељко Шундовић, средњошколац, члан Првог ансамбла
Јулијана Јовић, студент етномузикологије, члан Првог ансабла
Вељко Миљковић, вођа оркестра
Разговарала и фотографисала: Љиљана Костадиновић
