Неке земље Латинске Америке су поново успоставиле авио-саобраћај са Венецуелом. Почела је продаја нафте. Види ли се крај притиску Сједињених Држава?
На питања Два Југа одговара политиколог Каролина Ескара
Венецуела наставља одржавати своје трговинске односе са земљама с којима је већ имала успостављену сарадњу. Сâм Трамп је рекао да ће се поштовати раније склопљени уговори, али полако — дође ли до каквих сукоба када је реч о новим трговинским односима, трговинске везе ће се одвијати непосредно на нивоу компанија. Лиценца 46, колико разумем, не обухвата многе елементе који се тичу производног ланца у нафтном сектору, али не нужно и саме експлоатације нафте. Тиме ће управљати, односно наставиће да управља Венецуела, и колико ми је познато, то није било ограничено од стране ФАЦ-а.
Сматрам да је Доналд Трамп предузетник који је тренутно заинтересован за нафту, злато и ретке земне метале, односно за оно што може да се „извуче“ из Венецуеле. Мислим да постоје разлике између става који је заузео Доналд Трамп и оног што заступа Марко Рубио.
У овим околностима укључено је много појединаца и актера. Марко Рубио је говорио о три фазе, које је помињала и госпођа Лаура Догу, која је задужена за вођење односа са Венецуелом и већ је у амбасади као отправник послова. Она се ускладила са планом који је представио Марко Рубио, а који предвиђа три фазе: најпре стабилизацију прилика у Венецуели, а потом оно што називају прелазним периодом. Мислим да ће у том прелазном периоду настојати да пронађу ваљаног саговорника — а то није госпођа Марија Корина Мачадо, иако је она особа коју жели фондација Херитиџ. Чини ми се да је америчка влада схватила да та госпођа нема никакву стварну подршку, поштовање ни моћ унутар Венецуеле, као што нема ни подршку народа. То је и сâм Доналд Трамп у више наврата рекао.
Поред тога, промена унутрашње ситуације им не би много користила, јер би могла произвести другачије стање у земљи, којим се вероватно не би могло управљати с истим степеном спокојства.
Дакле, амерички притисак није престао. Шта следи и шта чека Боливарску револуцију?
Ја то видим као тактичко повлачење у оквиру ширег стратешког виђења, где игра много актера. Када кажем „много актера“, мислим на геополитички контекст — не само зато што је реч о једној од највећих светских залиха нафте, већ и зато што је Венецуела део Организације земаља извозница нафте (ОПЕК) и ОПЕК Плус. Геополитички је важно и зато што, док ово раде с Венецуелом, покушавају преговарати с Ираном. Геополитички је важно и због најављеног сусрета Доналда Трампа и Си Ђинпинга у априлу. Такође и због текуће ситуације између Русије и Украјине, где је, са становишта одбрамбене стратегије САД сâм секретар одбране рекао да је та тема питање НАТО-а и Европљана, а не непосредно САД, које ће пружити ограничену подршку — а знамо да се „ограничена подршка“ углавном односи на продају оружја, јер је један од главних елемената те стратегије националне безбедности управо снажнији развој наменске индустрије Сједињених Држава. Дакле, ту је интерес пре свега у продаји оружја.
Подсетимо се да су најуноснији послови повезани са трговином дрогом, људима и оружјем. Али за то је потребна производња и продубљивање војно-индустријско-финансијско-комуникационог комплекса. Много је чинилаца тренутно у игри, укључујући и унутрашње чиниоце у Сједињеним Државама, који се не своде само на разлике између Трампа и Рубија, већ и на ситуацију у вези са ИЦЕ-ом (службом за имиграцију) и другим питањима.
Венецуела је, по мом мишљењу, одувек светионик борбе и отпора, али пре свега зато што је реч о свесном народу. У свом најновијем чланку, објављеном у суботу у „Корео дел Ориноко“, написала сам да је највећа претња да останемо без свести — без свести о ономе што се дешава, без свести о зверствима којима сведочимо, а која су део modus operandi транснационалне капиталистичке класе, која превазилази и Трампа и Рубија и која зна у ком правцу жели водити ову ситуацију.
Шта следи? Ово је шаховска табла на којој сви играмо и на којој има превише фактора да бисмо могли јасно предвидети развој догађаја.
Сједињене Државе имају више „кракова“ деловања: с једне стране — Марка Рубија, Стејт департмент и госпођу Лауру у амбасади као отправницу послова; с друге стране — председника Доналда Трампа; затим нафтне компаније и компаније које се баве експлоатацијом злата, минерала и ретких земних метала; као и друге државе, које такође учествују у овој геополитичкој партији.
Зато је тешко поставити прецизну хипотезу. Оно што је сигурно јесте да притисак на Венецуелу није престао. Могуће је да коначни циљ, можда не краткорочно, па ни средњорочно, али на нешто дужи рок, буде управо слабљење свести венецуеланског народа — свести којој још увек није у потпуности наметнут когнитивни рат, за разлику од неких других народа, где су транснационални медији и друштвене мреже већ одиграли ту улогу.
