„…изгладњивати народ, објављивати рат 80% света, предвиђати смрт народа или хрлити, без икаквог оклевања, ка националном распаду…“ – посебно за читаоце издања „Два Југа“ данас нудимо чланак аргентинског публицисте Карлоса Валеа, који пореди бившу председницу земље Кристину Фернандес де Киршнер са новим шефом државе Хавијером Милејем.
Од када је лудак победио на изборима (без прекорачења прага од првобитних 28%, али са „додатком мозгова“ испраних кроз медије и правосудну мафију), звали су ме пријатељи, Латиноамериканци и из целог света, потресени његовим доласком на власт. Од Едилије Камарго (филозоф Унеска) до Ренате Багатин из Италије и Гарсије Секе из Шпаније (и – истовремено – Португалци, Французи)… Питали су шта ће бити са Аргентином?
Они који не желе да виде то не виде, или припадају аморфној маси оних који не познају стварност због својих испраних мозгова. Маневар медија и правосудне мафије долази издалека и уперен је против политичара који су остварили утопију која пружа благостање целом народу и постиже највећи напредак у историји са становишта социјалног осигурања. Док смо дванаест и пô година живели у условима друштвене правде и перонизма, они су се заверили уз подршку својих господара из Осовине зла. Држави се могао учинити крај крађом државе. Међутим, они који су владали зарад народа никада нису ништа крали – и то је за њих било веома озбиљно, пошто је могло значити њихов крај. Без доказа и уверености у било шта, започели су трагичну фарсу кроз лажи, увреде, клевете и омаловажавања.
Стране судије и тужиоци аргентинског правосудног система су се уротили, измисливши хиљаде предмета без икаквих доказа и мобилисавши земљу трошећи милијарде долара. Машине су раскопале и разориле делове Патагоније у тобожњој потрази за непостојећим благом, док су многи поштени и сјајни политичари и неполитичари платили цену – у затворима и без икаквих доказа – за своје узвишено служење народу и нацији Аргентине.
Председница која је нанела највише штете мафији и организованом криминалу, обезбеђујући љубав и квалитет живота, постала је за њих узрок мизерних патњи, с обзиром да је – сама и без икаквих нагодаба – добила скоро 55 одсто гласова. Да је после тога сазвана уставотворна скупштина за поновну промену Устава, могла је ићи на трећи мандат и историја би била другачија, будући да је она била незамењива и имала је статус државника у целом свету, као што су и наглашавали највећи државници на свету.
Прогонили су је и осуђивали на најскандалознији начин – на чуђење целог света – сви Макримоси преко Капута, који су најмили и платили малу групу зликоваца – да је убију – будући да је она наставила да буде вођа милиона Аргентинци – и убиство се изјаловило. Последњи и срамни маневар била је њена осуда (из разлога што је њена невиност већ била потврђена, зато што вас у овој Аргентини суде више пута за исту ствар, супротно закону и правди).
Исход: доживотно јој је забрањено бављење политичким радом. Учинивши то, суд је забранио све Аргентинце.
