О значењу рефорама новог председника и његове Уредбе бр. 5503 за политичке односе, друштвену стабилност, међународни положај Боливије, као и о перспективама левице у новим околностима разговарали смо с Канелом Креспо, правницом и чланом MAS-IPSP (Покрет ка социјализму — политички инструмент за суверенитет народа, предвођен Евом Моралесом).
Могу ли реформе Родрига Паза изазвати снажан друштвени отпор од стране социјалних и професионалних група, укључујући протесте, блокаде и друштвене покрете?
Очигледно је да ће бити друштвеног отпора; заправо, град Ла Паз је јутрос освануо са различитим тачкама блокаде од стране неколико сектора. Највише су се мобилисали превозници, тачније, организовали су обуставу саобраћаја. То значи да у граду нема синдикалног јавног превоза, који је главни начин кретања људи. Мобилисани су и други сектори, знам да су ту просветни радници (градски и сеоски учитељи), месне заједнице и разне друге групе у Ла Пазу, али и у другим деловима земље, нарочито у Ел Алту и Кочабамби, где је отпор веома јак.
Дакле, верујем да ће бити мобилизације, али нисам сигурна… плашим се, на пример, могуће репресије „мировне“ владе, и питање је да ли се овај отпор може одржати дуже време и да ли ће бити делотворан у захтеву за поништење уредбе.
Да ли ће се реформе одразити на продубљивање политичких подела између присталица Родрига Паза и Едмана Ларе?
У читавој тој подели између група Родрига Паза и Едмана Ларе присутан је очигледан раздор за који верујем да ће се материјализовати на локалним изборима у марту 2026. године. Едман Лара већ припрема сопствене кандидате и кандидаткиње за градоначелнике и гувернере, док Родриго Паз иде својим путем са владајућом партијом, ПДК-ом и заправо МИР-ом (Револуционарним левим покретом), који од левице нема ништа осим имена, и који је деведесетих био партија неолибералне деснице.
Могу ли се ове мере представити као реформе у корист целог друштва, а не у корист елита? Какве последице могу имати по кредибилитет председника и изборну подршку?
Ово нису мере у корист друштва и националне економије. Оно што они називају „социјалним мерама“ само су мрвице у поређењу са последицама које могу погодити економију појединаца и боливијског народа. Иако кажу да се минимална плата повећава на 3.300 боливијана, велика већина радног становништва у Боливији неће имати приступ тој повластици, него ће само бити погођена порастом цена апсолутно свега. Баш сада сам разговарала са људима који путују или траже превоз између департмана, нпр. између Кочабамбе и Ла Паза. Карта која је раније коштала 120-140 боливијана, данас кошта 300, што је превише. Што се тиче минибуса, који су најчешћи превоз у Ла Пазу, карта која је коштала два боливијана на кратким рутама и 2.60 на дужим, сада кошта пет боливијана, што је такође огроман скок. Дакле, иако повећање минималца или бонуса делује као социјална мера, то нема смисла у односу на ударац који ће претрпети породични буџети.
Како потези Пазове владе утичу на односе са САД, Кином, суседним земљама?
Боливија је прешла у стање врло видљивог потчињавања Сједињеним Државама, у стилу Хавијера Милеја у Аргентини. Јуче је боливијско Министарство спољних послова издало саопштење са захваљивањем САД на подршци економским мерама, што наговештава економску зависност и отварање врата, како они кажу, „америчким инвеститорима“, а заправо крађи наших природних ресурса.
Надам се да ово не значи излазак из БРИКС-а, као што је то учинила Аргентина, али већ смо видели прва гласања. У последње две недеље Боливија је учествовала на два гласања у УН: прво је било о резолуцији Генералне скупштине о геноциду у Палестини, где је Боливија, баш као и Аргентина, гласала у корист опције Израела и САД. Истовремено су обновљени односи с Израелом, упркос геноциду.
Друго гласање је било о резолуцији коју је сама држава Боливија раније промовисала (о домородачким народима), а када је коначно дошла на ред, Боливија није имала достојанства да гласа за сопствену резолуцију, већ је била уздржана, пратећи негативан став САД, Израела и Аргентине. Боливија је постала пуки следбеник САД у међународним организацијама, што ће водити и ка одбацивању Кине, мада мислим да Боливија није у стању да се заиста одрекне кинеских инвестиција или односа с том земљом.
Могу ли ови процеси довести до консолидације левице и отворити простор за повратак Ева Моралеса и других лидера?
У овом тренутку, социјални покрети, левичарске организације и сâм Ево Моралес раде на томе да своју политичку снагу преточе у институционалну територијалну власт на локалним изборима у марту 2026. То значи да ће сектор Ева Моралеса са свима који га прате у разним деловима земље представити кандидате за гувернере и градоначелнике у свих девет департмана.
Треба се сетити да је на председничким изборима 2025. године, у првом кругу у августу, у 139 од 343 општине победио „неважећи глас“ (nulo) који је промовисао Ево Моралес. Очекује се да се тај успех понови на поднациоалним изборима, што би обезбедило контролу над бар трећином општина у земљи. То је тренутни бирократски приоритет партије Ева Моралеса.
Јуче је одржан важан скуп поводом 18. децембра, датума наше „демократске и културне револуције“ (дан када је Ево победио 2005. године), где су се поново чули позиви на јединство организација и база, како би на поднационалне изборе изашли са свом потребном снагом. Овај контекст „гасолиназа“ (поскупљења горива) и уредбе не само што држи базе мобилисаним, већ их и уједињује у политичком пројекту који се противи овим антинародним мерама.
