Ministarstvo energetike Brazila saopštilo je da će doći do još jednog smanjenja cena električne energije proizvedene u hidroelektrani Itaipu, zajedničkom projektu sa Paragvajem. U medijima su se pojavile spekulacije da je ovo smanjenje rezultat špijunske afere — naime, bivši predsednik Brazila Žair Bolsonaro navodno je organizovao prikupljanje informacija o paragvajskoj pregovaračkoj strategiji u vezi sa Itaipuom.
O istorijskoj pozadini izgradnje najveće hidroelektrane na svetu, koju je Američko društvo građevinskih inženjera uvrstilo u sedam savremenih svetskih čuda, (ne)sporazumima između ugovornih strana, skandalima, kao i (ne)korisnosti ovog ogromnog postrojenja za najšire slojeve stanovništva, izdanje Dva Juga je porazgovaralo sa Kalikstom Beruti Silvom, profesorom filosofije, umirovljenim profesorom univerziteta i senatorkom u Nacionalnom kongresu Paragvaja.
Po njenim rečima, projekat izgradnje hidroelektrane pokrenut je od strane grupe „Tamarati“ (Brazil), a realizovan je posle skandala s militarizacijom brazilske vojske na teritoriji Paragvaja, kroz obostrani sporazum između diktatorskih, proameričkih režima, 1973. godine.
Dva Juga: Kažete da hidroelektrana Itaipu od samog početka predstavlja jedan veliki skandal, koji traje do naših dana. Čega toliko spornog ima u izgradnji ove ustave, od nekih proglašene jednim od sedam savremenih tehničkih čuda?
Kaliksto Beruti Silva: Prvi skandal predstavlja sámo potpisivanje dvostranog ugovora pod izrazito nepovoljnim uslovima za Paragvaj, koji je uvučen u ogromno spoljno zaduživanje i preplaćenu izgradnju, što je sve padalo na pleća već osiromašenog paragvajskog naroda tokom 50 godina.
Drugi skandal je što su zarad izgradnje tog građevinskog čuda uništena priroda i turističke atrakcije, poput čuvenih Sedam vodopada – proglašenih za jedno od prirodnih svetskih čuda.
Zatim, proterivanje nekoliko zajednica starosedelačkog naroda Gvarani sa zemlje predaka, kojima do danas nije isplaćena nikakva odšteta.
Tokom izgradnje, kao posledica preplaćenih troškova, pljačke i izrabljivanja radnika, pojavljuje se uska grupa ultrabogatih tajkuna – „Barona Itaipua“, svih iz okruženja generala-diktatora i stranke krajnje desnice ANR (Partido Kolorado). Itaipu je bila i ostala plen pokroviteljske politike i neprekidne korupcije.
Sa druge strane, radnici na izgradnji Itaipua do danas nisu dobili nikakvu odštetu za kršenje svojih ekonomskih prava – za razliku od radnika u Brazilu.
Posle završetka izgradnje, Paragvaj, kao suvlasnik dvonacionalne hidroelektrane, dobijao je tek 90 miliona dolara godišnje sve do 2010. Tek tada je, pod naprednjačkom vladom, usvojen Zakon br. 3984 kojim se deo tzv. „rojaltija“ i „nadoknada za potopljenu teritoriju“ raspoređuje opštinskim i pokrajinskim vlastima – što bi na kraju moglo koristiti paragvajskom stanovništvu. Dalje, 2009. je Paragvaj zahtevao bolje plaćanje od Brazila za viškove energije, u skladu sa tržišnim cenama. Ipak, uspelo mu je samo da postigne istorijski sporazum o isplati 360 miliona dolara godišnje.
Nakon parlamentarnog prevrata protiv naprednjačke vlade (2012), proimperijalistička krajnja desnica ponovo preuzima kormilo ekonomskog i političkog prebendara Itaipua. Beskonačni skandali oko upravljanja finansijskim sredstvima Itaipua traju do danas.
Treba napomenuti da je 2023. godine paragvajski dug otpisan i da je istekao 50-godišnji rok trajanja sporazuma. U tom kontekstu nastaje novi skandal: pokušaj vlada Paragvaja i Brazila da u tajnosti sklope novi sporazum o prodaji viškova energije Brazilu po smešno niskoj ceni, dalekoj od tržišne. Trenutno se vode pregovori o novom sporazumu o ceni u iznosu od oko 2 milijarde dolara godišnje.
Skandal se nastavlja: paragvajska domaćinstva i dalje plaćaju visoku cenu za potrošnju elektroenergije iz tri hidroelektrane – Itaipu, Jasiretá i Akaraj – dok na paragvajskoj strani izostaje bilo kakva politika industrijalizacije korišćenja energije.
Da li su rasprave po datom pitanju više političke ili ekonomske?
Imajući u vidu razmere hidroelektrane i njen uticaj na politiku, ekonomiju i društvo, reč je o debati koja je po svojoj prirodi ukrštena, pošto se tiče dinamike razvoja obe zemlje. Ipak, malo je odrednica koje vode k analizi i kritici s političko-tehničkog stanovišta. Sredstva masovnog informisanja, nevezana s nosiocima vlasti, svoje debate uglavnom usmeravaju na skandale.
Kako se Paragvajci osećaju povodom svega toga?
U celoj ovoj situaciji preovlađuje osećaj ravnodušnosti i nemoći kod većine građana, podvrgnutih korumpiranom i prodajnom sistemu vlasti, naslednika diktatorskog stronizma[1].
[1] Stronizam – ultradesničarska ideologija paragvajskog režima Alfreda Stresnera 1954-1989. godine i odgovarajući ekonomski sistem (po njegovoj ideji je, inače, hidrocentrala Itaipu i sagrađena). Dati pojam takođe označava Stresnerovu vladavinu kao istorijski period Paragvaja – prim. ur.
