Њихова популарност превазилази оквире телевизије: турски ликови и животни стилови утичу на свакодневне навике гледалаца, што се огледа у порасту интересовања за конзумацију турског црног чаја, употребу традиционалних турских предмета, па чак и путовања у Турску.
Увод
У последњих двадесет година, турске телевизијске серије, познате као дизи, постале су глобални феномен, превазилазећи културне и језичке баријере и освајајући срца публике широм света. Иако су првобитно биле намењене домаћем тржишту, њихова фантастична продукција и универзалне теме омогућиле су им пробој на међународну сцену, нарочито у регионима као што су Балкан, Блиски Исток, али и Латинска Америка.
Посебно интересантан случај јесте популарност турских серија у земљама као што су Чиле, Перу, Колумбија и Куба, државама у којима су деценијама доминирале локалне теленовеле. Њихово брзо ширење и висока гледаност у овом делу света отвара питање не само културне размене, већ и ширег феномена познатог као мека моћ, способност државе да утиче на друге путем културе, вредности и медија, а не силом или економском присилом.
Овај рад истражује како су турске серије освојиле латиноамеричку публику, које су то конкретне серије имале највећи утицај, и у којој мери овај културни извоз доприноси глобалној позицији Турске. Посебна пажња посвећена је анализи рецепције у појединим државама, као и разликама између турских дизи серија и традиционалних латиноамеричких теленовела. Кроз културну политику и концепте меке моћи, разматра се да ли је успех турских серија само питање тржишта или промишљени инструмент културне дипломатије.
Развој и успон турске телевизијске индустрије
Емитовање телевизијског програма у Турској започело је 1964. године оснивањем Турског радио-телевизијског института (TRT). Током првих деценија, TRT је имао потпуни монопол над телевизијским садржајем у земљи све до појаве првих приватних канала. У том периоду, турска публика се упознавала са страним серијама које су се емитовале, а нарочиту популарност стекле су америчке, британске и француске серије попут Dallas, Columbo, Space 1999 и Little House on the Prairie. Њихов успех дао је подстицај за стварање домаћих телевизијских серија.
Прва турска серија, Kaynanalar (Свекрве), емитована је још 1974. године и трајала је чак тридесет година. Године 1975. снимљена је и серија Aşk-ı Memnu (Забрањена љубав) у продукцији TRT-а. У наредним деценијама број домаћих серија је постепено растао, иако су страни садржаји и даље заузимали значајно место у програмској шеми. Паралелно с развојем телевизијских серија, турска филмска индустрија доживела је свој врхунац између 1965. и 1975. године, производећи годишње између 200 и 300 филмова. Многи од њих обрађивали су сукобе између модерности и традиције, често кроз љубавне приче које су приказивале односе између различитих друштвених слојева.
Крајем 1980-их, захваљујући појави сателитских антена, видеорекордера и рачунара, турски гледаоци су први пут добили приступ страном телевизијском садржају с канала попут BBC-a, CNN-a, RAI-а и RTL-а. Овај развој означио је слабљење монопола TRT-а над телевизијским програмом. Преломни тренутак догодио се 1990. године оснивањем првог приватног канала Стар 1, који је емитован путем сателита из Немачке и није био подложан турској регулативи. Стар 1 је брзо стекао популарност емитовањем бразилских и мексичких сапуница, музичких спотова и америчких спортских програма. Успех овог канала подстакао је појаву бројних других приватних телевизија, па је до 1992. године у Турској било чак 16 националних телевизијских станица.
Током 1990-их и раних 2000-их година, турске серије постале су најгледанији телевизијски садржај одмах након вести. Телевизијска индустрија се развила у значајан сектор запошљавања, ангажујући бројне продуценте, режисере, сценаристе и глумце. Пораст броја продукцијских кућа и конкуренција између њих допринели су значајном повећању квалитета серија. Борба за гледаност довела је до идеје о извозу турских серија на међународно тржиште.
Серије попут Гумуш, Хиљаду и једна ноћ и Сулејман Величанствени постале су пионири турског телевизијског извоза. Прве земље које су откупиле ове серије биле су Казахстан и Узбекистан,захваљујући културним и историјским везама са Турском. Године 2005. Грчка је почела да емитује турске серије, упркос политичким тензијама, што је показало снагу заједничког културног наслеђа. Права прекретница догодила се 2008. године када је серија Гумуш премијерно приказана у земљама Блиског истока. Серију је дневно пратило између три и пет милиона људи, док је финалну епизоду гледало чак 85 милиона гледалаца. Убрзо потом арапске телевизије масовно су почеле да откупљују турске серије.
У последње две деценије, турске серије освојиле су тржишта Блиског истока, Балкана, Источне Европе, Централне Азије, Северне Африке и Латинске Америке. Турска је данас други највећи извозник телевизијског садржаја на свету, одмах иза Сједињених Америчких Држава.
Данас Турска има 196 телевизијских канала, од којих је 19 националних, а годишње се произведе око 200 серија. Познато је да је само у 2020. години индустрија остварила приход од 2,48 милијарди долара и имала преко 700 милиона гледалаца у 146 земаља света.
Дизи као савремени жанр телевизијске драме
Иако се често све телевизијске серије из Турске сврставају под појмове „сапуница“ или „теленовела“, стручњаци истичу да се ради о посебном жанру. Класична теленовела је телевизијски жанр са јасно дефинисаном структуром, где радња има почетак, средину и крај, а главни фокус је на љубавној причи која води ка срећном завршетку. Трајање епизоде је од 40 до 45 минута, које се емитују свакодневно, а серијал траје око 180 до 200 епизода. Сапунице, с друге стране, имају отворен формат без предвиђеног краја. Оне прате породичне и друштвене кризе, интригантне заплете, љубомору и бројне драмске преокрете. Овај жанр се често ослања на понављајуће обрасце и стереотипе, где се ликови и ситуације развијају и мењају постепено кроз дуги низ епизода.
Турске серије, познате као дизи, представљају хибридни формат који спаја елементе класичне телевизијске драме, карактеристике сапуница, структуру теленовела и филмски квалитет продукције. Епизоде дизија трају од 90 до чак 165 минута и емитују се једном недељно, пружајући гледаоцима дубљу емотивну и визуелну вредност која је ближа филму. Овај спој чини дизије препознатљивим и издваја их на глобалној телевизијској сцени.
Турске серије као освајачи Латинске Америке: Фокус на Чиле, Перу и Колумбију
Турске серије у Чилеу
Турске драмске серије, које су првобитно биле намењене домаћој публици са већинским муслиманским становништвом, изненађујуће су постале популарне и у земљама које немају језичке, етничке, историјске нити верске везе са Турском, попут Чилеа. Од 2000. године, чилеанска телевизијска индустрија бележи пад гледаности, што је довело до потребе за новим и атрактивним садржајем. Као једно од значајнијих тржишта у Јужној Америци, Чиле се окренуо турским серијама, које су на тамошње тржиште стигле 2010. Године. Ипак. продор турских серија у регион Латинске Америке доживео је прави бум 2014. године, када је чилеански канал Mega купио и емитовао турску драму Las Mil y Una Noches (Хиљаду и једна ноћ). Ова серија постала је најгледанији телевизијски програм у Чилеу, чак надмашивши гледаност фудбалске утакмице Чиле-Бразил. Тај успех покренуо је талас интересовања, други канали, попут Canal 13, почели су да емитују серије као што је El Sultán (Сулејман Величанствени), чиме је њихова популарност додатно порасла.
Овај културни феномен иде паралелно са јачањем политичких и економских односа између Турске и региона Латинске Америке. Први контакти успостављени су још у другој половини 19. века кроз мигрантске таласе из Османског царства. Данас, Турска је развила спољну политику фокусирану на економске, дипломатске и културне односе, укључујући велике инвестиције и развој инфраструктуре у региону. Посете турских званичника Латинској Америци, повећање билатералне трговине и активности турске развојне агенције TIKA додатно су ојачале ове везе.
Поред тога, турске серије продрле су дубоко и у културне обрасце друштава у региону. Један од занимљивијих примера је раст популарности турских имена међу новорођенчадима. Званични регистри у земљама Латинске Америке бележе све чешће додељивање имена као што су Шехерезада, Онур, Керим, Мустафа и Кемал, имена ликова из популарних серија попут Изгубљена част, Хиљаду и једна ноћ и Сулејман Величанствени.
Турске серије у Перуу
Прве турске серије стигле су у Перу пратећи успешан модел из Чилеа, користећи пажљиво одабране термине емитовања који су директно угрожавали рејтинге конкурентских канала. Кључни тренутак догодио се у фебруару 2015. године, када је перуанска публика по први пут имала прилику да погледа серију Хиљаду и једна ноћ. Њена неочекивана популарност отворила је врата за долазак других турских наслова. Убрзо након тога, серија Изгубљена част постала је други најгледанији програм у земљи.
Овај успех наговестио је велику промену: турске сапунице почеле су да надмашују популарност класичних латиноамеричких серија, укључујући мексичке и бразилске продукције, али и домаће, попут серије Pulseras Rojas. Репертоар се убрзо проширио и на друге турске хитове, као што су Езел, Сила, Црна ружа, Сулејман Величанствени и Карадаји. Успон турских серија омогућио је телевизији Latina да се равноправно такмичи са водећим каналом América Televisión, познатим по великим улагањима у националну продукцију, који је на крају и сам откупио права за неколико турских наслова.
Између 2015. и 2020. године, Latina и América Televisión постали су главни дистрибутери турских серија у Перуу, посебно у ударним и поподневним терминима. Паралелно с тим, дигиталне платформе попут Netflixa почеле су да укључују турске наслове у свој каталог за перуанско тржиште.
Садржајно, турске серије осветљавају друштвене тензије које су блиске и перуанском контексту: конфликте између руралног и урбаног, традиционалног и модерног, као и улогу религије у свакодневном животу. Ликови су пажљиво конструисани, женски карактери су снажни, независни и често пролазе кроз процесе оснаживања, док су мушки ликови комплексни и суочени са дубоким унутрашњим променама. Овакве серије одјекују међу перуанском публиком, навикнутом на мелодраме које такође обрађују теме друштвене неправде и класних разлика.
Једна од специфичности турских серија јесте и њихов формат. За разлику од традиционалних сапуница које се емитују свакодневно у краћим епизодама, турске серије имају дуже епизоде које се приказују једном недељно. У Латинској Америци овај формат се прилагођава локалним стандардима, при чему се епизоде монтирају у краће сегменте с драматичним крајевима, што додатно повећава гледаност и ствара континуитет.
Турске серије у Колумбији
Отварање турске амбасаде у Боготи 2010. и колумбијске у Анкари 2011. означило је прави замах у сарадњи ове две земље чији се односи више не заснивају искључиво на политичкој и економској размени, већ све више на културном приближавању.
У оквиру нове стратегије спољне политике, Турска све активније користи културну дипломатију као инструмент за јачање свог глобалног утицаја. Колумбија је у том процесу препозната као један од кључних партнера у региону Латинске Америке. Институције попут Турске агенције за сарадњу и координацију (TIKA), Института Junus Emre и програма стипендија Türkiye Bursları играју значајну улогу у промоцији турске културе и образовања. Захваљујући овим иницијативама, број Колумбијаца који студирају у Турској расте, а интересовање за турски језик и културу шири се ван академских кругова.
Културна сарадња се не ограничава само на образовање Посебно место имају популарне сапунице које су постале прави медијски феномен у Колумбији. Њихова популарност превазилази оквире телевизије: турски ликови и животни стилови утичу на свакодневне навике гледалаца, што се огледа у порасту интересовања за конзумацију турског црног чаја, употребу традиционалних турских предмета, па чак и путовања у Турску. То је конкретан пример како мека моћ функционише у пракси — не наметањем, већ инспирацијом и културним утицајем.
С друге стране, колумбијска култура такође налази свој пут до турске публике. Музика, телевизијске серије и књижевност из Колумбије све су присутнији у Турској, доприносећи узајамном разумевању. Колумбијска амбасада у Анкари активно подржава ову размену организовањем културних догађаја, фестивала, изложби и курсева шпанског језика, чиме се гради културни дијалог и приближавање двају народа.
Туризам такође представља важну компоненту сарадње. Компанија Turkish Airlines одржава директне летове између Боготе и Истанбула, чиме се олакшавају пословне, туристичке и културне размене. Званични подаци показују да је у години пре пандемије COVID -19, готово 200.000 Латиноамериканаца посетило Турску, а велики део њих навео је као мотив управо утицај турских серија. На пример, већина туриста из Колумбије, која је била главни извор туриста у Турску у периоду 2016-2018, изјавила је да су њихови избори дестинације подстакнути популарношћу ових серија. Посебно су били заинтересовани за локације на којима су серије снимане.
Феномен турских серија на Куби кроз Недељни пакет
Један од најзанимљивијих феномена савремене кубанске културе је Недељни пакет (El Paquete) — offline дигитална база података од стотина гигабајта, која се широко дистрибуира широм земље. Овај неформални канал омогућава Кубанцима приступ филмовима, серијама, музици и другим садржајима из целог света, упркос ограниченом интернету.
У том контексту, турске телевизијске серије, иако нису званично дозвољене на националној телевизији, постале су изузетно популарне управо преко Недељног пакета. Публика их цени због емотивне дубине и суптилнијег приказа љубави, другачијег од класичних латиноамеричких сапуница. Овај садржај није само забава, већ и мост ка глобалној култури и пример културног отпора. Популарност турских серија утиче и на свакодневне навике гледалаца, попут уживања у чају или припреми турске хране, што показује како глобални садржаји доприносе обогаћивању локалног идентитета. Упркос историјској изолацији, Куба је место где се традиција и глобализација сусрећу и прожимају, а турске серије постају важан део тог процеса.
