ТАНГО, ИЗУЗЕТНИ МУЗИЧКИ ПРИМЕР ЈЕДИНСТВА ГОТОВО СВИХ ЕВРОПСКИХ ФОЛКЛОРА И ЕВРОПСКЕ КЛАСИЧНЕ МУЗИКЕ
Танго је јединствена европска синтеза рођена на другој страни океана, тамо где је носталгија за Европом била највећа. Ни један други облик не представља такав склоп истовремених европских националних утицаја. Опера може да буде европска, али и само руска или италијанска, док танго подразумева европску синтезу, јер у супротном не би био танго. Аутор правог танга мора да буде носталгични европеиста, свесно или несвесно. Данас живљи него икада, нимало случајно, танго нас учи: без поноса што смо Европљани и без пасионарности према Животу у складу са сопственом традицијом, сваки народ је изгубљен
Пише: Соња Калајић
Свака мелодија, хармонија, сваки ритам или музички облик – поред тога што могу да буду производ пуке комбинаторике властитих елементарних компоненти, које пријају одређеној публици – имају иманентни разлог постојања. Као што један музички облик у својој функцији пружа могућности које не постоје ни у једном другом, тако и танго поседује јединствену могућност изражавања. Нажалост, услед деценијске медијске профанације и масификације, запостављена је и готово заборављена основна могућност танго музичког језика, оно што је неизрециво у било ком другом музичком облику, сврха која даје јединствени смисао постојања такве музичке форме у мноштву других.
МУЗИКА КАО ОБЛИК СЕЋАЊА
Танго је, изнад свега, једна европска синтеза, рођена тамо где је носталгија за Европом била највећа. Наиме, после буржоаских револуција, масе претежно сеоског становништва, разочаране исходом револуција, одлазе у Аргентину у потрази за бољим животом. Сваки народ европског континента послао је преко емиграната извесне музичке елементе и као ехо додира различитих звучања родио се танго. Ако прихватамо претпоставку да је значење речи танго „додир” (од латинског корена tango = додиривати), онда бисмо ову етимологију, пре свега, могли да читамо као додир различитих европских фолклора и европске класичне музике.
Тако, у тангу можемо да чујемо шпанске ритмове, пре свега хабанере и passo doble-а, али и мексичке баладе corrido, која води порекло од шпанске романсе. Највећи композитори танга били су Италијани – Биађи, Фирпо, Сарли, Де Каро, Пуљезе, а и Пиацола је италијански потомак – и њихов допринос је свакако највећи. Они су у тангу продужили италијанску традицију тзв. cantabile инструменталног интерпретирања, као и типично италијанског мелодијског тока. Утицај canzonette (вокалне полифоне ведре композиције с краја XVI века), као и италијанске опере, очигледан је. Немачка је дала свој допринос инструментом бандонеоном који је око 1846. Хајнрих Банд конструисао у Крефелду. Бандонеон је у Немачкој брзо изгубио значај, али је, захваљујући немачким емигрантима, опстао у тангу. Германска опседнутост полифоним звуком учинила је да код извесних аутора, педесетих и шездесетих година тог века, контрапунктска сложеност постане једно од главних обележја аргентинског танга, по чему ће се овај, између осталог, разликовати и препознавати у мноштву јефтиних и кич варијанти танга, где влада начело да су оштра ритмика и латиноамеричка мелодика довољни да се начини танго. Управо контрапунктска сложеност оправдава, односно објашњава, појаву изузетне сложености покрета у оквирима танго плеса, што га чини једним од најтежих плесова удвоје.
Музика аустријских и немачких класичара такође је тангу дала свој печат. Она је најприсутнија у двадесетим и тридесетим годинама, вероватно под утицајем класичарског салонског музицирања, када је танго доспео у друштво високе аргентинске класе, која је, као и европска, у то време обичавала да доводи класичне камерне саставе на своје пријеме и свечаности. Ови састави су, по правилу, на репертоару имали бечке класичаре, попут Моцарта и Хајдна, или немачког Бетовена. Такође, бечки валцер је утицао на стварање танго валцера и у музичком и у плесном смислу: поред окрета и скокова, crusada или укрштање ногу у танго валцеру (која касније улази и у танго) води порекло из истог плесног поступка у бечком валцеру.
