Најновије остварење редитељке Јање Глоговац, документарни филм „Срце салсе“ истражује феномен најпопуларније кубанске музике и плеса који је освојио цео свет. О процесу стварања филма, Куби, салси и другим блиским темама разговарамо у овом ексклузивном интервјуу са уметницом у константном успону, најпознатијом по остварењима Teslafy Me (2019), Мистика хотела Palace (2010), L like Love (2007) и Тито (2001).
Разговор водила: Соња Калајић
На Вашем путу откривања себе као редитеља и особе широких интересовања, који су били кораци или околности који су Вас довели до тога да откријете салсу као занимљив феномен за ваше истраживање и тумачење?
Већ врло рано сам почела са плесом. Тренирала сам модерни џез балет и одувек ми је плес био близак и инспирација у животу. Али до дубљег занимања за салсу дошла сам потпуно случајно. Била сам у посети код пријатељице Магали Гидаши у Лос Анђелесу. Тамо сам упознала њеног партнера Алберта Тореса. Његове приче о животу и салси су ме инспирисале да започнем истраживање. Када сам видела његов фестивал, LA Salsa Congress, нисам могла да верујем колико људи то укључује, од социјалног плеса салсе до професионалног нивоа као и колико је велика садржајност њихових личности – од плеса до личних прича – што ме је интригирало и мотивисало да наставим са истраживањем.
Ваше овогодишње постигнуће, документарни филм „Срце од салсе”, снимљен је у сарадњи са Магали Гидаши. Магали је веома призната уметница и позната као костимограф за филмове: Армагедон, Велико плаво, Професионалац, Алиен вс. Предатор, Зомбиленд и други. Међутим, њен рад превазилази оно што се званично описује као њен позив. Каква је била сарадња са њом када је у питању ваш заједнички филм и одкуда сусрет вас као стваралаца?
Са Магали сам се упознала давно у Прагу док је снимала филм „Алиен вс Предатор“ и тамо смо се спријатељиле. Једног дана одлучиле смо да узмемо часове салсе и баћате. Ја сам наставила са пројектима и престала да плешем салсу, док је Магали наставила да плеше и тако упознала Алберта Тореса, са којим је касније сарађивала на LA Salsa Congress-u. Одувек смо желеле да снимимо заједно филм, и када смо схватиле да имамо причу према којој смо обе страствене, кренуле смо у сарадњу. Нажалост, Магали је прерано преминула, али њена последња жеља била је да свет види овај филм.
Салса је тема којом су се многи светски редитељи бавили још од 70-их година прошлог века. Џеремија Мара памтимо са документарцем „Откуцаји срца: салса“ из 1979. године, документарцем „La salsa Cubana“ Ерика Џонсона из 2011. или „Yo soy la salsa” Мануела Виљањола из 2014. Сваки од њих, без обзира на бројне подударности, имао је свој приступ и визију феномена салсе. Какав је био ваш наступ у филму „Срце салсе“ и по чему препознајемо Ваш лични печат?
Интригирало ме је како салса као плес може променити животе људи који је плешу и како се феномен салсе шири светом. Алберт Торрес је био кључан у томе, стварајући огромне салса фестивале широм света и пружајући могућност професионалцима и љубитељима салсе да се сусрећу, повезују и шире љубав према салси. Након његове смрти, други организатори фестивала, попут Владимира Семенковича са изванредним салса фестивалом у Ровињу, настављају његову мисију. Занимљиво ми је да плес који потиче са Кубе, земље која је већ деценијама под репресијом, шири не само саму салса музику и плес у свет, већ и кубанску културу, са којом се кроз плес повезује огроман број људи.
Радећи на документарцу, упознали сте се са бројним припадницима света салсе из различитих друштвених сфера. Шта бисте препознали као заједничку особину и у чему треба да им се дивимо? У чему треба да следимо њихов пример?
Професионалци салса плеса тренирају по шест сати дневно, што је скоро као спорт, и треба им се дивити јер су виртуози који су уложили своје срце у тај плес. Срце салсе се шири заједно са ширењем салса плеса у свету, а људи који плешу салсу углавном су врло позитивни и плешу из љубави према том плесу. Повезујући се кроз плес, они се спајају у весељу и љубави према животу.
Због којих ствари гледаоци треба, а због којих можда, не треба да гледају Ваше салса остварење?
Филм је створен за све који воле добру музику и плес, који воле да сањају и виде како се снови могу остварити. Такође, филм може инспирисати оне који су можда закочени у животу да виде како неки људи кроз плес решавају своје проблеме, па чак и зависности. Волела бих да филм инспирише људе да крену путем остварења својих снова, можда некоме врати веру и љубав према животу или инспирише некога да почне са часовима салса плеса или другог социјалног плеса.
Какву будућност Вашег документарца очекујете? На којим фестивалима ће бити приказан и да ли га можемо очекивати и у нашем региону?
Филм је сада у монтажи и желимо га представити на свим битним фестивалима у свету. Наравно, волели бисмо да филм буде приказан и у вашем региону.
Ово је Ваш први филм који се бави елементима латиноамеричке културе. Да ли је рад на документарцу о салси донео и нека нова интересовања за свет и културу Латинске Америке?
Јако волим Латинску Америку и провела сам много времена тамо, дивећи се лакоћи живота, посебно карипском начину живота. Кубанци кажу да проблеми могу увек сачекати, али данас ћемо уживати у животу. Тај начин размишљања и њихова култура инспирисали су ме за нови играни филм, романтичну комедију „Eternity of the Moment“, која се одиграва на Куби и говори баш о том начину живота и љубави која се створи између двоје људи из потпуно различитих светова. Дакле, да, документарац о салси је донео нова интересовања за свет и културу Латинске Америке у креацији сценарија за тај играни филм.
Родом сте из Словеније. Вашим венама тече крв разних народа старе Југославије. Иако не гледате на себе и друге кроз призме националних, верских или расних оквира, волите и подржавате сву разноликост коју природа пружа у свету коме припадамо. Под светлом наведеног, видите ли одређене сличности и подударности између два југа – европског и латиноамеричког? Видите ли неке сличности у животу, обичајима, навикама и другим културним елементима који нас повезују, а ипак чине претежно, у глобалу другачијима од северњака?
Да, Балкан ми се чини врло сличан по неким обичајима и начину живота са Латинском Америком. Постоји нека сличност, док се слажем да су северњаци потпуно различити. Међутим, у данашње доба, док телефони владају животима људи и друштвене мреже доминирају, неке карактеристике у навикама народа се мењају и глобално спајају. Међутим, док се плеше салса, нема разлике између северњачких и јужњачких народа. Истина је да је људима из Латинске Америке салса у крви јер је плешу већ од младјих дана. Али баш тај микс разних култура у једном плесу је оно што ме је мотивисало да направим овај филм о салси, која спаја људе различитих култура.
Ваш документарац о Николи Тесли „Teslafy Me” из 2019. доживео је велики успех. Да ли Ваше последње остварење има неких додирних тачака са овим или су ова два филма и у уметничко техницистичком приступу потпуно различита?
„Teslafy Me“, који је био дистрибуиран у САД и Канади, сада доживљава римејк и нову премијеру у 2024. години, са стартом у Словенији у септембру. „Heart of Salsa“ је потпуно различит филм у односу на „Teslafy Me“, и по теми и по приступу, тако да их не бих могла упоређивати. Увек волим да истражујем нове идеје и пројекте.
Каква нова остварења можемо да од Вас очекујемо у наредном периоду и када?
Не бих желела да унапред причам о будућим пројектима. Написан је сценариј за играни филм, романтичну комедију, коју сам већ поменула и пар других пројеката. Пре свега, желим да се посветим премијери „Heart of Salsa“ на великом платну, а о новим пројектима ћемо говорити касније.
Хвала на разговору. Нестрпљиво чекамо Ваше ново остварење и желимо Вам пуно среће у даљем раду.
