Санкције против председника Колумбије Густава Петроа постале су прекретница у односима између власти Колумбије и САД. Први пут у историји дејствујући колумбијски шеф државе нашао се на црној листи Управе за контролу стране имовине (OFAC). Одмах после њега тамо су доспели његова супруга Вероника Алкосер, син Николас и министар унутрашњих послова Армандо Бенедети. Формално — због „раста производње кокаина и помагања наркотерористима“. У Вашингтону се служе старим оруђем притиска: замрзавањем имовине, блокадоом рачуна и дипломатском изолацијом. За Петроа је то не само личан ударац, већ и тест за целокупну његову политичку платформу — покушај изградње „поствашингтонске“ спољне политике засноване на регионалној аутономији и дијалогу са властима у региону.
Политиколог, историчар и преводилац Хуан Габријел Каро Ривера (Juan Gabriel Caro Rivera) за издање „Два Југа“ коментарише сукоб између Петроа и Трампа.
Међутим, овај заокрет ка Латинској Америци дешава се усред растућих напетости с ЕУ и чињенице да је Марко Рубио постао државни секретар. Марко Рубио, пореклом Кубанац, постао је десна рука Доналда Трампа у спољној политици, снажно утичући на његове ставове. Заиста, важни амерички медији истичу да Рубио одувек има дубоку одбојност према левичарским владама у Латинској Америци и да настоји да их се благовремено реши. Посебно се наглашава да Рубио гаји велико непријатељство према председнику Колумбије Густаву Петроу, и да је садашње сучељавање између Трампа и Петроа у великој мери наставак спољнополитичке линије коју је поставио Рубио.
Спор између Трампа и Петроа представља део много шире, глобалне борбе Сједињених Држава за повраћај контроле над Латинском Америком, њиховим „задњим двориштем“, у условима све већег утицаја Кине у целом региону. Откад је ове године ступио на дужност, Трамп се бацио на задатак јачања контроле САД над својим непосредним суседима — Канадом, Мексиком и Карибима — економски притискајући те земље и настојећи да их претвори у нове државе унутар савеза (Канада) или преименујући географију (Амерички залив уместо Мексичког залива).
Циљ Марка Рубија тренутно изгледа да је спровођење низа смена власти широм Латинске Америке како би се у читавом региону наметнуле проамеричке десничарске владе, и тако дипломатски изоловала Венецуела уз истовремени војни притисак на њу. Поред тога, Рубио настоји да потисне или ослаби подршку Кине, која се сматра главним ослонцем левичарских влада у Латинској Америци. Та стратегија већ је остварена после јавног повлачења Панаме из иницијативе Појас и пут, победе проамеричке владе у Боливији те свргавања власти Дине Болуарте у Перуу.
У Колумбији је ова политика попримила облик напуштања сарадње у борби са дрогама, повећања царина на извоз у САД, уврштавања Петроа на „Клинтонову листу“ и ослобађања бившег председника Алвара Урибеа (најближег савезника америчких неоконзервативаца у Колумбији). Оно што САД траже јесте економско и дипломатско слабљење Петроове владе свим средствима, како би се изнудила променa власти у Колумбији. Стога овај сукоб неће јењати, него ће се наставити, па чак и заоштравати све до избора у Колумбији 2026. године.
