Nedavni predsednički govor Dine Boluarte, jedan od najdužih u istoriji Perua, izazvao je duboke debate. Pored četiri sata samohvale i probranih brojaka, njena poslanica odražava političku ličnost koja se odlučila za pravdanje i egocentričnost, a ne za smirenost i samokritičnost. Ovaj govor nije bio prosto upravni izveštaj, već ogledalo predsedništva obeleženog busanjem, izbegavanjem odgovornosti i dubokom krizom legitimiteta.
Od početka svog mandata, Boluarte se preporučila kao spasiteljka ustavnog poretka posle pada Pedra Kastilja. Zaklonila se ulogom „prve žene-predsednika“ kao štitom od kritika. Međutim, ova herojska priča nije uspela da preokrene njenu istorijsku nepopularnost – odobravnje građana iznelo je samo 2,5%, što je čini najnepopularnijom predsednicom na planeti. Ova statistika nije beznačajna, jer je simptom potpunog jaza između vlasti i stanovništva, dubokog nedostatka poverenja i narodne podrške, što potkopava njenu sposobnost da vlada i podriva poverenje u demokratske institucije.
Umesto da prizna državne greške ili odgovornost, predsednica je za nasilje okrivila „manjinske grupe“ i „pučiste“. Ovo opravdanje represije i poricanje državne odgovornosti doživljavaju se kao ozbiljan propust i odsustvo saosećanja prema žrtvama i njihovim porodicama, posebno prema 49-toro poginulih tokom protesta. Ovaj odrečan stav prema najtragičnijim događajima za njenog boravka na položaju ne snaži vladavinu, već produbljuje polarizaciju i nepoverenje.
Njen govor od 28. jula bio je pun visokoparnih fraza i ničim ne potkrepljenih obećanja. Nabrajala je javne radove i navodila ekonomske pokazatelje, ali je prisvojila institucionalna dostignuća koja nisu njena, poput monetarne stabilnosti, zajemčenu autonomijom Centralne banke, zanemarujući pritom očigledna demokratska nazadovanja. U zemlji suočenoj sa žestokim ekonomskim i društvenim izazovima, predsednica kao da živi u „idealnoj zemlji sa paralelnom stvarnošću“, uveličavajući pozitivne makroekonomske pokazatelje i umanjujući svakodnevne probleme stanovništva, poput rada na crno, nesigurnosti i troškova života.
Ova strategija teži da učvrsti predodžbu o kontroli i efikasnosti, čak i na račun istine, te normalizuje autoritarizam koji poriče glas ogromne većine Peruanaca koji ga ne odobravaju. Ona je namerno izostavila najosetljivija pitanja: 49 smrtnih slučajeva u protestima, međunarodne optužbe za kršenje ljudskih prava, nedostatak pravde i slom demokratskog sistema koji je njen sopstveni režim produbio.
Neozbiljnost nije bila ništa manji ukras njenog mandata. Njen iznenadni estetski preobražaj, vidljive operacije, nošenje Roleksovih satova i samopovišena plata odražavaju grotesknu otuđenost od stanovništva koje muči siromaštvo, isključenost i nesigurnost. Dok Peru tone u višestruku krizu, Boluarte je pokazala više interesovanja za projektovanje slike moći i statusa nego za vladanje sa strogom štednjom i društvenom osetljivošću. Ovi naizgled površni detalji simbolizuju jaz između političke elite i građana, podstičući negodovanje i nepoverenje.
Njena lakomislenost takođe je dovodi do toga da zaboravi svoju prošlost. Videli smo kako ona poziva na promenu ustava i besni protiv onih koji je sada podržavaju da ostane na vlasti, uprkos tome što se zaklela da će, ako Kastiljo padne, otići sa njim. Njeno vreme kao ministarke za razvoj i socijalnu integraciju, sa nizom ispada, koji uključuju pretpostavljeno kršenje ustava zbog nespojivosti funkcija, sumnjive prakse pri ugovaranju pružalaca usluga za socijalne programe poput Kali Varme i pretpostavljenim uticajem njenog brata na imenovanje bliskih saradnika, ukazuje na izazove u upravljanju i prozračnosti. Rezultat ovog lošeg upravljanja ogleda se u porastu dečje anemije u Peruu, koja je dostigla ukupni prosek od 43,7%, sa područjima koja prelaze 70%. Kakva nas budućnost čeka sa toliko dece koja nisu u stanju da razviju svoje kognitivne sposobnosti?
Protivrečno je to što je kao ministar bila neposredni svedok uznemirujućeg nacionalnog siromaštva, dok sada brine o satovima, kozmetičkim operacijama i besmislenim putovanjima, bez nacionalne dostojanstvenosti i s užasnim imidžom. To je, nažalost, proizvod peruanskog obrazovanja i izbornog sistema koji ništa ne filtrira, dozvoljavajući bilo kome da postane autoritet.
Njen stil opštenja je samohvalisav i ratoboran. Sebe predstavlja kao žrtvu zavere, izbegava svaku samokritiku i okrivljuje druge za nasilje, polarizaciju i propadanje institucija. U njenom govoru na meti su protivnici, demonstranti, pa čak i susedne zemlje poput Bolivije, a ona se postavlja kao jedini branilac demokratije. Ovo je portret autoritarnog vođstva koje vlast brka sa nekažnjivošću.
Čak je i njeno ponašanje na međunarodnoj sceni bilo nespretno i štetno. Nazivanje Bolivije „neuspelom državom“ bez prethodne diplomatske podrške samo odražava improvizaciju i nedostatak poštovanja dvostranih odnosa. Suočavanje pred Međuameričkim sudom za ljudska prava (CIDH) i izražavanje želje za povlačenjem iz njega je gest koji odbija strane investicije, ometa ulazak u OECD i, posledično, stvara manje zaposlenosti i više siromaštva. Ironično je da se, pre nego što je preuzela predsedničku dužnost, Boluarte obratila CIDH-u kako bi se zaštitila od Kongresa, onog istog Kongresa koji je sada drži na vlasti, zbog obostrane vajde, nagoneći nas da uvidimo nesigurnost izbora u Peruu, gde „pobeđuju oni koji gube“.
Ukratko, Boluarte vlada ne samo sa pozicije političke nesigurnosti, već i iz dubokog moralnog slepila. Više je volela da se zaštiti u prezrenom i kooptiranom Kongresu nego da gradi mostove sa građanima. Njeno rukovodstvo će ući u istoriju zbog svoje demokratske slabosti, nesposobnosti da prizna greške, institucionalne lakomislenosti i opasnog normalizovanja autoritarnosti pod plaštom modernosti i razvoja.
Njena retorika busanja u grudi, izbegavanje odgovornosti za smrtne slučajeve na protestima, loše upravljanje kao ministarke, njena odvojenost od stvarnosti građana i lični gestovi neozbiljnosti – sve to usred neviđene nepopularnosti – stvaraju složenu situaciju za upravljanje Peruom. Njeno nasleđe će biti obeleženo ovim okolnostima i hitnom potrebom za istinskim nacionalnim pomirenjem.
Peruu nije potreban četvoročasovni monolog ili predsednica nalik carici. Potrebno mu je vođstvo koje poseduje čast, saosećanje i sposobnost da sluša, a ne da diktira.
Posmatrajući njeno istupanje, čovek ne može a da se ne zapita: sa koje planete je ona pala?
Izvor: Visión al Futuro
