Недавни председнички говор Дине Болуарте, један од најдужих у историји Перуа, изазвао је дубоке дебате. Поред четири сата самохвале и пробраних бројака, њена посланица одражава политичку личност која се одлучила за правдање и егоцентричност, а не за смиреност и самокритичност. Овај говор није био просто управни извештај, већ огледало председништва обележеног бусањем, избегавањем одговорности и дубоком кризом легитимитета.
Од почетка свог мандата, Болуарте се препоручила као спаситељка уставног поретка после пада Педра Кастиља. Заклонила се улогом „прве жене-председника“ као штитом од критика. Међутим, ова херојска прича није успела да преокрене њену историјску непопуларност – одобравње грађана изнело је само 2,5%, што је чини најнепопуларнијом председницом на планети. Ова статистика није безначајна, јер је симптом потпуног јаза између власти и становништва, дубоког недостатка поверења и народне подршке, што поткопава њену способност да влада и подрива поверење у демократске институције.
Уместо да призна државне грешке или одговорност, председница је за насиље окривила „мањинске групе“ и „пучисте“. Ово оправдање репресије и порицање државне одговорности доживљавају се као озбиљан пропуст и одсуство саосећања према жртвама и њиховим породицама, посебно према 49-торо погинулих током протеста. Овај одречан став према најтрагичнијим догађајима за њеног боравка на положају не снажи владавину, већ продубљује поларизацију и неповерење.
Њен говор од 28. јула био је пун високопарних фраза и ничим не поткрепљених обећања. Набрајала је јавне радове и наводила економске показатеље, али је присвојила институционална достигнућа која нису њена, попут монетарне стабилности, зајемчену аутономијом Централне банке, занемарујући притом очигледна демократска назадовања. У земљи суоченој са жестоким економским и друштвеним изазовима, председница као да живи у „идеалној земљи са паралелном стварношћу“, увеличавајући позитивне макроекономске показатеље и умањујући свакодневне проблеме становништва, попут рада на црно, несигурности и трошкова живота.
Ова стратегија тежи да учврсти предоџбу о контроли и ефикасности, чак и на рачун истине, те нормализује ауторитаризам који пориче глас огромне већине Перуанаца који га не одобравају. Она је намерно изоставила најосетљивија питања: 49 смртних случајева у протестима, међународне оптужбе за кршење људских права, недостатак правде и слом демократског система који је њен сопствени режим продубио.
Неозбиљност није била ништа мањи украс њеног мандата. Њен изненадни естетски преображај, видљиве операције, ношење Ролексових сатова и самоповишена плата одражавају гротескну отуђеност од становништва које мучи сиромаштво, искљученост и несигурност. Док Перу тоне у вишеструку кризу, Болуарте је показала више интересовања за пројектовање слике моћи и статуса него за владање са строгом штедњом и друштвеном осетљивошћу. Ови наизглед површни детаљи симболизују јаз између политичке елите и грађана, подстичући негодовање и неповерење.
Њена лакомисленост такође је доводи до тога да заборави своју прошлост. Видели смо како она позива на промену устава и бесни против оних који је сада подржавају да остане на власти, упркос томе што се заклела да ће, ако Кастиљо падне, отићи са њим. Њено време као министарке за развој и социјалну интеграцију, са низом испада, који укључују претпостављено кршење устава због неспојивости функција, сумњиве праксе при уговарању пружалаца услуга за социјалне програме попут Кали Варме и претпостављеним утицајем њеног брата на именовање блиских сарадника, указује на изазове у управљању и прозрачности. Резултат овог лошег управљања огледа се у порасту дечје анемије у Перуу, која је достигла укупни просек од 43,7%, са подручјима која прелазе 70%. Каква нас будућност чека са толико деце која нису у стању да развију своје когнитивне способности?
Противречно је то што је као министар била непосредни сведок узнемирујућег националног сиромаштва, док сада брине о сатовима, козметичким операцијама и бесмисленим путовањима, без националне достојанствености и с ужасним имиџом. То је, нажалост, производ перуанског образовања и изборног система који ништа не филтрира, дозвољавајући било коме да постане ауторитет.
Њен стил општења је самохвалисав и ратоборан. Себе представља као жртву завере, избегава сваку самокритику и окривљује друге за насиље, поларизацију и пропадање институција. У њеном говору на мети су противници, демонстранти, па чак и суседне земље попут Боливије, а она се поставља као једини бранилац демократије. Ово је портрет ауторитарног вођства које власт брка са некажњивошћу.
Чак је и њено понашање на међународној сцени било неспретно и штетно. Називање Боливије „неуспелом државом“ без претходне дипломатске подршке само одражава импровизацију и недостатак поштовања двостраних односа. Суочавање пред Међуамеричким судом за људска права (CIDH) и изражавање жеље за повлачењем из њега је гест који одбија стране инвестиције, омета улазак у ОЕЦД и, последично, ствара мање запослености и више сиромаштва. Иронично је да се, пре него што је преузела председничку дужност, Болуарте обратила CIDH-у како би се заштитила од Конгреса, оног истог Конгреса који је сада држи на власти, због обостране вајде, нагонећи нас да увидимо несигурност избора у Перуу, где „побеђују они који губе“.
Укратко, Болуарте влада не само са позиције политичке несигурности, већ и из дубоког моралног слепила. Више је волела да се заштити у презреном и кооптираном Конгресу него да гради мостове са грађанима. Њено руководство ће ући у историју због своје демократске слабости, неспособности да призна грешке, институционалне лакомислености и опасног нормализовања ауторитарности под плаштом модерности и развоја.
Њена реторика бусања у груди, избегавање одговорности за смртне случајеве на протестима, лоше управљање као министарке, њена одвојеност од стварности грађана и лични гестови неозбиљности – све то усред невиђене непопуларности – стварају сложену ситуацију за управљање Перуом. Њено наслеђе ће бити обележено овим околностима и хитном потребом за истинским националним помирењем.
Перуу није потребан четворочасовни монолог или председница налик царици. Потребно му је вођство које поседује част, саосећање и способност да слуша, а не да диктира.
Посматрајући њено иступање, човек не може а да се не запита: са које планете је она пала?
Извор: Visión al Futuro
