Решење није у још једном порезу или у давању повластица утицајним слојевима становништва. Пут је у промени начина мишљења: преласку с неповерења и покровитељства на модел подељене одговорности.
Перу доживљава парадокс: има солидну макроекономију и завидну фискалну стабилност у региону, али пати од критичног нивоа сиве економије (преко 70%), ниског пореског оптерећења (13-14% БДП-а у поређењу са 22,8% у региону) и дубоких празнина у основним државним услугама.
Далеко од доприноса структуралним решењима, Конгрес подстиче пореске олакшице за моћне групе, слабећи способност државе да финансира образовање, здравство и инфраструктуру.
Ова дилема поставља суштинско питање: како проширити пореску основу и обезбедити одрживо прикупљање прихода без гушења инвестиција или подстицања неповерења грађана према држави?
Изазов није само економски, већ и културни и политички. Сива економија у Перуу не ограничава се на радна места, већ одражава менталитет неповерења: грађани не формализују своје запослење јер не виде поврат у виду квалитетних јавних услуга, а држава не успева да их побољша јер мало и лоше наплаћује.
Док неки тврде да смањење пореза и увођење повластица омогућавају динамику приватних улагања — наводећи примере попут извоза пољопривредних производа — други упозоравају да такве мере користе малобројним елитама, стварају „пореску рупу“ и слабе правичност пореског система. Фискални трошкови неоправданих изузећа од уплате пореза у последњем десетлећу премашују 160 милијарди нових сола, док утаја и избегавање пореза износе око 8% БДП-а.
Права новина лежи не у издвојеном повећању или смањењу пореза, већ у изградњи модела заједничке одговорности између државе, предузећа и грађана. Не ради се о томе да се народу обећава оно што није тражио, нити да се поклања оно што није зарађено. Ради се о изградњи земље у којој сваки грађанин који жели напредовати може то и да учини.
Истински праведна држава не делује као спасилац појединих сектора, не гради своју агенду на убеђивању онога ко не жели напредовати, не моли преступнике да не чине злочине, нити преклиње незаинтересоване да уче или раде. Реч је о стварању правих услова за све, средине у којој кад неко у неком тренутку пожели да напредује — било да је данас у сиромаштву, изашао из затвора или тражи нови почетак — испред себе има могућ пут, а не зид.
То би требало да буде добро вођена политика: створити плодно тле где ће процват зависити од жеље и труда, а не од среће или везе. А да би се то збило, постоје три услова која свака власт, ма где у свету, мора озбиљно јемчити.
Први је безбедност. Без безбедности нема живота, а без живота нема ничега. Као што је учио Хобс, главна дужност државе је да нас заштити од насиља. Само у безбедном окружењу људи се усуђују да предузимају, уче, ризикују.
Други је правда. Закон који се не поштује није закон. Некажњивост подрива поверење, слаби праведног и охрабрује преступника. Правда не сме бити повластица, већ угаони камен који сви виде и поштују. И управо овде правда, други услов, добија своју праву тежину. Држава која не спроводи закон и не кажњава оне који га крше, чак и ако делују у њено име, урушава поверење. Пример Групе GEIN, која је деловала професионално и с поштовањем закона, болно контрастира са Групом Колина, која је убијањем невиних издала поверење грађана и саму мисију државе. Земља не може напредовати ако нема последица за оне који делују супротно општем добру.
И треће, услов о којем би у овом тренутку, после толико година развоја, требало да размишљамо — инфраструктура. Развој се дешава када постоје мостови, а не препреке; када постоје путеви, енергија, везе, вода, здравство, образовање, делотворне установе. Независно од вашег порекла или презимена — уколико желите кренути напред, мора вам бити доступан пут.
Ова три услова нису усмерена на сиромашне, средњу класу или богате; не, она су усмерена на све подједнако. Јер, земља не треба да моли појединца да напредује, већ да створи услове да свако ко жели успети у животу то може и учинити. Зато би сваки озбиљан пројекат за једну земљу морао бити замишљен као трострука револуција: револуција у безбедности — да нико не живи у страху, револуција у правосуђу — да нико не сумња у закон и револуција у инфраструктури — да нико не остане без приступа будућности.
Ово би могло да се преведе у Друштвени договор о формализацији и одрживом развоју, заснован на напредном и стратешком пореском систему (PEPS), који ће стручњаци у овој области знати да процене и примене. Три главна актера модела заједничке одговорности:
Обавеза државе: делотворност и прозрачност
Поједностављење и дигитализација опорезивања путем стварања упроштеног и дигиталног пореског система за микро- и мала предузећа, са прогресивним стопама (2-10%) и мобилним процедурама у оквиру једног дигиталног шалтера. Делотворно коришћење прихода, усмеравање 100% прикупљеног пореског прираста ка Фонду за друштвени развој и инфраструктуру (FODESI), који се може прегледати у реалном времену путем портала фискалне прозрачности. Фронтална борба против корупције, са строжим казнама за проневеру и независним ревизијама уз учешће грађана.
Посвећеност приватног сектора: одговорност и укљученост
Одрицање од неоснованих повластица и њихово замењивање прогресивним опорезивањем, подстицајним за продуктивно реинвестирање и отварање формалних радних места. Пример фискалне прозрачности и пословања: компаније морају захтевати да држава правилно користи своје ресурсе, поштујући и подржавајући формализацију рада. И ако постоје улагања у људски капитал, пореске олакшице су за оне који обучавају и осигуравају своје раднике.
Посвећеност грађана: одлучујући корак ка формализацији
Јасни подстицаји за формализацију, кроз привремена смањења пореза, приступ јефтиним кредитима и делимични повраћај ПДВ-а за оне који озваниче своје пословање током прве две године. Свест о колективној користи помоћу пореског образовања које показује како формализација отвара приступ осигурању, кредитима, пензијама и бољим могућностима запошљавања.
Краткорочно гледано, ове мере би прошириле порески списак за 20%, смањиле утају ПДВ-а за више од 10 процентних поена и учврстиле поверење грађана. Средњорочно, пореско оптерећење би могло порасти на 16% БДП-а, обезбеђујући ресурсе еквивалентне годишњем буџету за здравство. Дугорочно, сива економија би пала испод 50%, уз праведнији, прозрачнији и одрживији порески систем.
Реч је о промени парадигме. Решење није у још једном порезу или у давању повластица утицајним слојевима становништва. Пут је у промени начина мишљења: преласку с неповерења и покровитељства на модел подељене одговорности. Изазов није у томе да ли је Перу спреман, већ да ли његови лидери имају визије и храбрости да погурају тај друштвени договор, остављајући иза себе интересе неколицине ради добробити већине.
Аристотел учаше да је крајњи циљ политике постизање општег добра, и да држава зато и постоји. Због тога се ми, грађани, одричемо дела наше личне слободе, дозвољавајући да нам се намећу правила и закони, допуштајући да се располаже нашим ресурсима — онима које производимо својим радом —да се њима управља. Зато што верујемо да тај пренос власти мора бити преображен у нешто заузврат, а то нешто заузврат је бољи живот. За мене нема смисла ограничавати своју слободу, ту могућност да радим шта год хоћу, ако ми особа којој то дајем не пружа ништа заузврат.
Желимо достојанственији, сигурнији и напреднији живот. Свака политика, свака реформа, сваки јавни расход, сваки говор треба да буде подложан једином питању које заиста има важности: да ли ова одлука побољшава или погоршава животе људи?
Не ради се о идеологијама, не ради се о етикетама, већ о нечему кудикамо дубљем: утицају који свака политика има на стварне животе људи. Услед њега живимо боље или горе. Јер, када политика заборави то питање, она заборавља себе и ми почињемо живети у свету окренутом наглавачке, где је лоше добро, а добро лоше.
Извор: Vision al Futuro
