Rešenje nije u još jednom porezu ili u davanju povlastica uticajnim slojevima stanovništva. Put je u promeni načina mišljenja: prelasku s nepoverenja i pokroviteljstva na model podeljene odgovornosti.
Peru doživljava paradoks: ima solidnu makroekonomiju i zavidnu fiskalnu stabilnost u regionu, ali pati od kritičnog nivoa sive ekonomije (preko 70%), niskog poreskog opterećenja (13-14% BDP-a u poređenju sa 22,8% u regionu) i dubokih praznina u osnovnim državnim uslugama.
Daleko od doprinosa strukturalnim rešenjima, Kongres podstiče poreske olakšice za moćne grupe, slabeći sposobnost države da finansira obrazovanje, zdravstvo i infrastrukturu.
Ova dilema postavlja suštinsko pitanje: kako proširiti poresku osnovu i obezbediti održivo prikupljanje prihoda bez gušenja investicija ili podsticanja nepoverenja građana prema državi?
Izazov nije samo ekonomski, već i kulturni i politički. Siva ekonomija u Peruu ne ograničava se na radna mesta, već odražava mentalitet nepoverenja: građani ne formalizuju svoje zaposlenje jer ne vide povrat u vidu kvalitetnih javnih usluga, a država ne uspeva da ih poboljša jer malo i loše naplaćuje.
Dok neki tvrde da smanjenje poreza i uvođenje povlastica omogućavaju dinamiku privatnih ulaganja — navodeći primere poput izvoza poljoprivrednih proizvoda — drugi upozoravaju da takve mere koriste malobrojnim elitama, stvaraju „poresku rupu“ i slabe pravičnost poreskog sistema. Fiskalni troškovi neopravdanih izuzeća od uplate poreza u poslednjem desetleću premašuju 160 milijardi novih sola, dok utaja i izbegavanje poreza iznose oko 8% BDP-a.
Prava novina leži ne u izdvojenom povećanju ili smanjenju poreza, već u izgradnji modela zajedničke odgovornosti između države, preduzeća i građana. Ne radi se o tome da se narodu obećava ono što nije tražio, niti da se poklanja ono što nije zarađeno. Radi se o izgradnji zemlje u kojoj svaki građanin koji želi napredovati može to i da učini.
Istinski pravedna država ne deluje kao spasilac pojedinih sektora, ne gradi svoju agendu na ubeđivanju onoga ko ne želi napredovati, ne moli prestupnike da ne čine zločine, niti preklinje nezainteresovane da uče ili rade. Reč je o stvaranju pravih uslova za sve, sredine u kojoj kad neko u nekom trenutku poželi da napreduje — bilo da je danas u siromaštvu, izašao iz zatvora ili traži novi početak — ispred sebe ima moguć put, a ne zid.
To bi trebalo da bude dobro vođena politika: stvoriti plodno tle gde će procvat zavisiti od želje i truda, a ne od sreće ili veze. A da bi se to zbilo, postoje tri uslova koja svaka vlast, ma gde u svetu, mora ozbiljno jemčiti.
Prvi je bezbednost. Bez bezbednosti nema života, a bez života nema ničega. Kao što je učio Hobs, glavna dužnost države je da nas zaštiti od nasilja. Samo u bezbednom okruženju ljudi se usuđuju da preduzimaju, uče, rizikuju.
Drugi je pravda. Zakon koji se ne poštuje nije zakon. Nekažnjivost podriva poverenje, slabi pravednog i ohrabruje prestupnika. Pravda ne sme biti povlastica, već ugaoni kamen koji svi vide i poštuju. I upravo ovde pravda, drugi uslov, dobija svoju pravu težinu. Država koja ne sprovodi zakon i ne kažnjava one koji ga krše, čak i ako deluju u njeno ime, urušava poverenje. Primer Grupe GEIN, koja je delovala profesionalno i s poštovanjem zakona, bolno kontrastira sa Grupom Kolina, koja je ubijanjem nevinih izdala poverenje građana i samu misiju države. Zemlja ne može napredovati ako nema posledica za one koji deluju suprotno opštem dobru.
I treće, uslov o kojem bi u ovom trenutku, posle toliko godina razvoja, trebalo da razmišljamo — infrastruktura. Razvoj se dešava kada postoje mostovi, a ne prepreke; kada postoje putevi, energija, veze, voda, zdravstvo, obrazovanje, delotvorne ustanove. Nezavisno od vašeg porekla ili prezimena — ukoliko želite krenuti napred, mora vam biti dostupan put.
Ova tri uslova nisu usmerena na siromašne, srednju klasu ili bogate; ne, ona su usmerena na sve podjednako. Jer, zemlja ne treba da moli pojedinca da napreduje, već da stvori uslove da svako ko želi uspeti u životu to može i učiniti. Zato bi svaki ozbiljan projekat za jednu zemlju morao biti zamišljen kao trostruka revolucija: revolucija u bezbednosti — da niko ne živi u strahu, revolucija u pravosuđu — da niko ne sumnja u zakon i revolucija u infrastrukturi — da niko ne ostane bez pristupa budućnosti.
Ovo bi moglo da se prevede u Društveni dogovor o formalizaciji i održivom razvoju, zasnovan na naprednom i strateškom poreskom sistemu (PEPS), koji će stručnjaci u ovoj oblasti znati da procene i primene. Tri glavna aktera modela zajedničke odgovornosti:
Obaveza države: delotvornost i prozračnost
Pojednostavljenje i digitalizacija oporezivanja putem stvaranja uproštenog i digitalnog poreskog sistema za mikro- i mala preduzeća, sa progresivnim stopama (2-10%) i mobilnim procedurama u okviru jednog digitalnog šaltera. Delotvorno korišćenje prihoda, usmeravanje 100% prikupljenog poreskog prirasta ka Fondu za društveni razvoj i infrastrukturu (FODESI), koji se može pregledati u realnom vremenu putem portala fiskalne prozračnosti. Frontalna borba protiv korupcije, sa strožim kaznama za proneveru i nezavisnim revizijama uz učešće građana.
Posvećenost privatnog sektora: odgovornost i uključenost
Odricanje od neosnovanih povlastica i njihovo zamenjivanje progresivnim oporezivanjem, podsticajnim za produktivno reinvestiranje i otvaranje formalnih radnih mesta. Primer fiskalne prozračnosti i poslovanja: kompanije moraju zahtevati da država pravilno koristi svoje resurse, poštujući i podržavajući formalizaciju rada. I ako postoje ulaganja u ljudski kapital, poreske olakšice su za one koji obučavaju i osiguravaju svoje radnike.
Posvećenost građana: odlučujući korak ka formalizaciji
Jasni podsticaji za formalizaciju, kroz privremena smanjenja poreza, pristup jeftinim kreditima i delimični povraćaj PDV-a za one koji ozvaniče svoje poslovanje tokom prve dve godine. Svest o kolektivnoj koristi pomoću poreskog obrazovanja koje pokazuje kako formalizacija otvara pristup osiguranju, kreditima, penzijama i boljim mogućnostima zapošljavanja.
Kratkoročno gledano, ove mere bi proširile poreski spisak za 20%, smanjile utaju PDV-a za više od 10 procentnih poena i učvrstile poverenje građana. Srednjoročno, poresko opterećenje bi moglo porasti na 16% BDP-a, obezbeđujući resurse ekvivalentne godišnjem budžetu za zdravstvo. Dugoročno, siva ekonomija bi pala ispod 50%, uz pravedniji, prozračniji i održiviji poreski sistem.
Reč je o promeni paradigme. Rešenje nije u još jednom porezu ili u davanju povlastica uticajnim slojevima stanovništva. Put je u promeni načina mišljenja: prelasku s nepoverenja i pokroviteljstva na model podeljene odgovornosti. Izazov nije u tome da li je Peru spreman, već da li njegovi lideri imaju vizije i hrabrosti da poguraju taj društveni dogovor, ostavljajući iza sebe interese nekolicine radi dobrobiti većine.
Aristotel učaše da je krajnji cilj politike postizanje opšteg dobra, i da država zato i postoji. Zbog toga se mi, građani, odričemo dela naše lične slobode, dozvoljavajući da nam se nameću pravila i zakoni, dopuštajući da se raspolaže našim resursima — onima koje proizvodimo svojim radom —da se njima upravlja. Zato što verujemo da taj prenos vlasti mora biti preobražen u nešto zauzvrat, a to nešto zauzvrat je bolji život. Za mene nema smisla ograničavati svoju slobodu, tu mogućnost da radim šta god hoću, ako mi osoba kojoj to dajem ne pruža ništa zauzvrat.
Želimo dostojanstveniji, sigurniji i napredniji život. Svaka politika, svaka reforma, svaki javni rashod, svaki govor treba da bude podložan jedinom pitanju koje zaista ima važnosti: da li ova odluka poboljšava ili pogoršava živote ljudi?
Ne radi se o ideologijama, ne radi se o etiketama, već o nečemu kudikamo dubljem: uticaju koji svaka politika ima na stvarne živote ljudi. Usled njega živimo bolje ili gore. Jer, kada politika zaboravi to pitanje, ona zaboravlja sebe i mi počinjemo živeti u svetu okrenutom naglavačke, gde je loše dobro, a dobro loše.
Izvor: Vision al Futuro
