Сукоб званичног Буенос Ајреса са нафтоносним провинцијама земље, смањење за 8.000 запослених на буџету и Милејев рушилачки анархокапитализам. Хуан Баутиста, професор универзитета Ла Матанза и члан синдиката Сутеба Матанза, посебно за издање „Два Југа” говори о стању привреде у домовини Сан Мартина.
Суштина сукоба са провинцијама које производе угљоводонике везана је за комерцијални спор између компаније Репсол и фондације Катари. Прву представљају министар привреде Луис Капуто и цео министарски савет, а другу – бивши председник Маурисио Макри. У овим покрајинама на последњим изборима победили су гувернери из странке ПРО, који подржавају Макрија. У јануару ове године, када је уредбом дозвољена приватизација гасних и нафтних ресурса, спровели су кампању за подношење пријава за јавне набавке. Али, према Уставу земље, покрајине саме одлучују коме ће дати концесију. Влада је настојала да дисциплинује остале провинције у буџетном плану и одабрала је покрајину Неукен, којом управља Игнасио Фернандез из Макријеве странке, да је нападне у медијима, као и да скреше средства тзв. „учешћа“, кад свака покрајина даје држави производе за извоз, а онда држава распоређује проценат од тог богатства између 24 покрајине како би оне могле да се побрину за плате, безбедност и јавне радове. У Милејевом случају ово је прекинуто и федерална економска криза се појачала, а када се распламсао спор с Неукеном, остали гувернери су показали солидарност и придружили се националном штрајку. Што се тиче матрице екстрактивне индустрије, она је остала иста, али су се еколошки проблеми погоршали. На пример, у децембру су укинути закони који забрањују сечу шума, као и закон који забрањује продају странцима земљишта посечених шума услед пожара. Право на протест је практично забрањено, а свако изражавање неслагања се свом жестином потискује.
Главни разлози кризе и растућег сиромаштва у земљи данас су повезани са прилично ортодоксним виђењем економског реструктурирања. Влада тежи такозваном „нултом дефициту“. Аргентина је била права држава, велика држава која је, с обзиром на многе кризе које је доживела у прошлости, била дужна да финансира и даје дотације најсиромашнијим слојевима становништва. Такође је препознавала најугроженије секторе и оне што нису могли пронаћи посао и такође им обезбеђивала субвенције. Све ово је данас скресано. Најмање 8.000 државних радних места је укинуто, људи су отпуштени. На пример, у путарском сектору на националном нивоу.
У својим последњим интервјуима, председник је признао да је „анархокапиталиста“ који је дошао да уништи државу. Ово је становиште „аустријске школе“, и он то не крије. С друге стране, једна од ствари која га држи на власти јесте одобравање које још увек има у одређеном делу друштва, а друго, чињеница да светски финансијски капитал учествује у завери против финансијске стабилности земље, а једини играчи који су у датом тренутку овде победили јесу банке и берзе.
