Како се догодило да је у Аргентини, једној од најслободнијих држава на свету, почело систематско кршење људских права? За издање „Два Југа” говори Хозе Шулман, координатор међународне групе за права народа и жртве политичких репресија, народни активиста, бивши секретар и председник Аргентинске лиге за људска права.
Прво што се данас нарушава у Аргентини јесте право народа на самоопредељење, право на народни суверенитет, уз неограничену подршку великих економских група које доминирају у аргентинској и латиноамеричкој привреди, а уз очигледну подршку владе Сједињених Држава и најутицајнијих личности, као што је Илон Маск. Милејева влада реконфигурише колонијалну власт у Аргентини на начин да ће за неколико месеци Аргентина поново постати колонија Сједињених Држава и Израела, што и сâм Милеј отворено признаје. Подсетимо, Аргентина је била колонија Краљевине Шпаније у периоду од XV до XVIII века, када се десио процес ослобођења са Сан Мартином и Белграном, али је тај процес прекинут крајем XIX века, и поново је створена неоколонија Велике Британије, која је трајала до средине ХХ века, док је није прекинула перонистичка власт. Али, с падом владе Хуана Перона, створена је северноамеричка неоколонија, и ми смо производ „надвлачења конопца“. Аргентина је постала позната по томе што је у борби против некажњености за злочине диктатуре Видела Мартинеза де Хоза и других нестало око 30.000 грађана, а после пада диктатуре вратило се око 11.000 политичких затвореника. Овај процес је изнедрио веома моћан покрет за памћење, истину и правду, који се борио 40 година, све док почетком XXI века није одржано више од 150 суђења у оквиру редовног правосудног система, односно по кривичном закону и у редовним поступцима, којим су права оптуженика зајемчена у пуном обиму.
Доминантне медијске групе занемарују историјску истину, судску истину, истину забележену на суђењима, и покушавају оправдати војна лица која су убијала, силовала жене, мушкарце, крала децу, отимала добра и, пре свега, уништавала аргентинску привреду. Велики Родолфо Волс, аргентински писац, осудио је хунту у писму после описа ужаса репресија и изјавио да то није њихов највећи злочин, већ да је највећи злочин планирано поновно страдање у Аргентини. Највећи злочин наше владе нису зверства наше владе, него страдања народа. Највећи злочин наше владе није напад на памћење, истину и правду, није занемаривање четрдесетогодишње борбе за судске поступке, како би се разумело шта се десило, пронашло 400 нестале деце коју су диктатори покрали од њихових матера, убијених у подземним центрима, већ несрећа што се догодила за само неколико месеци у Аргентини, која се већ налазила у рукама диктатуре. Аргентина, која је ионако била веома лоша после владавине Алберта и Кристине Фернандез, упала је у јаму, где је изгубљена уштеђевина, многи људи су остали без посла, а патње и сиромаштво силовито расту. Углавном, половина аргентинског становништва већ живи у сиромаштву, а ако ћемо говорити о девојчицама и дечацима, онда далеко више.
Када је реч о деци, скоро 60 одсто аргентинске деце живи у сиромаштву, а то значи да је баријера која стоји између становништва и права прокламованих Уставом и законима непремостива због недостатка новца. Влада уништава право на здравље. Право на образовање, право на достојанствену старост се уништавају до те мере да се ликвидира систем пензионих накнада и пензија, захваљујући којој је скоро 80% одраслих добијало бар неку своту за свој рад који годинама није признаван. Заједно са свим овим, било је и логично што је министарка безбедности Булрич, како би наметнула свој реформски план, употребила читав арсенал репресивних мера. Према њеном мишљењу, ако се казне повећају, криминалитет ће се смањити. Њена хипотеза није одобрена нигде у свету, као ни одлука без преседана да људима забрани демонстрације на улицама. У Аргентини је већ преко 30 година, од догађаја који су постали познати као блокаде путева, кад радници некада државних предузећа која су била приватизована нису нашли други начин за изражавање противљења, него да препрече путеве, ометају кретање људи, робе. Од тада у Аргентини грађани, чак и центристичке и десничарске групе, користе излазак на улице као вид отпора и начин изражавања свог мишљења. Милејева влада жестоко сузбија оне што марширају, кршећи уставно право на изражавање мишљења, протест и организовање, и то све чини својеврстан скуп мера, којима се нарушавају не само људска, него и сва остала права; не само економска и социјална права, већ и поштовање формалних норми представничке демократије, понекад зване либералном демократијом или како год хоћете. Наша влада данас изражава највећу опасност по људска права у последњих 50 година и највећу опасност за сталност институционалног система који предупређује државне преврате, који су током 50 година, од 1930-их до 1980-их, били природан начин управљања Аргентином.
Све ово угрожава наше законе, и ја мислим да је међународна штампа дужна пратити и извештавати народ о бедама и окрутном владању што их ова крајње десничарска, неофашистичка, ционистичка и проимперијалистичка политика доноси народу Аргентине.
Из Аргентине од Хозеа Шулмана за српску информативну агенцију. Грлим вас.
