Ка заједничком циљу, где умишљене спасоносне алхемије престају играти улогу, граде се стратешки путеви који се одлукама проверавају сваког дана, опредељујући непријатеља који не може нестати са радара бораца, јер када нестане, почиње унутрашњи канибализам и национални и народни табор слаби.
Главни проблем националног и народног сектора, поред недостатка одмереног управљања, несумњиво представља изградња заједничког стратешког планирања свих сектора, сагласних са циљевима суверенитета и социјалне правде, с неопходним алатима који јемче ту управљеност у тактичким одлукама. Отаџбина се свакодневно гради заједно с народом у организованој заједници – највишој пројави друштвене организованости и незамењивом оруђу власти у сталном спору с колонијалним непријатељима наше земље: како олигархијским елитама, тако и империјалистичким авангардама.
Границе се постављају опредељивањем тих дугорочних циљева, између оних што се слажу или не слажу око крајњих, расправи неподложних питања, све дотле док је процес националног ослобођења зајемчен у оквирима латиноамеричке Patria Grande (Велика Отаџбина, концепт заједничке Домовине која обухвата целу Латинску Америку), интегрисане у вишеполарни свет. Осе изборне конструкције ограничавају ову могућност, јер предвиђено трагање за гласовима у коначници покапа заједничке снове и заједницу, која више не верује обећањима и песмама, неиспуњеним у тренутку истине.
Губитак идентитета и брисање памћења главни је циљ непријатеља, који непрестано дејствује по тим осама, продубљујући господствујућу културу, која се потом распростире на економску, финансијску и институционалну сферу. Изборне конструкције, лишене стратешких програма, доводе до процеса доктринарне слабости када је у питању вршење улоге како опозиције, тако и владајуће партије, а када наступа тренутак истине, оне делују у складу са чиниоцима моћи, учвршћујући и без тога владајући положај.
То се дешава од самог почетка демократије, на сваком кораку се одричући од крајњег циља – победити сиромаштво, расподелити богатство, створити националну производњу с одлучујућим присуством државе у усмеравању ресурса, које гарантује проширивање социјалних права, очување људских права, истраживања и развитак у области науке и технологије, што нам даје максималну могућност изградње националног суверенитета у свету здруженом у вишеполарност.
Одсуство свеобухватног управљања националним и народним покретом не омета напоре свих преданих и борбених снага, од политичких групација до организованог радничког покрета, од друштвених покрета до слободних организација народа да се уједине у уверењу да подвојеност води у пораз. Ка заједничком циљу, где умишљене спасоносне алхемије престају играти улогу, граде се стратешки путеви који се одлукама проверавају сваког дана, опредељујући непријатеља који не може нестати са радара бораца, јер када нестане, почиње унутрашњи канибализам и национални и народни табор слаби.
Зато је неопходно размишљати о томе којим путевима ићи даље, слушати и учити од млађих покољења пред којима је изградња будућности, подржавати Patria Matria Grande, разумети њихове механизме тумачења стварности, не демонизујући нити омаловажавајући их, као што се то често ради с надменим и злобним ставовима. Пут напред је – васпостављање вредности и врлина, бачених у запећак владајућим индивидуалистичким посибилизмом. Без утопија и надања немогуће је изградити судбину, па се остварење сна о праведној и сувереној отаџбини може постићи постављањем граница стратешких циљева, без предизборних захтева који их разводњавају, али с утврђивањем циљева који ће пре или касније бити прихваћени од наших сународника онда кад осете да су део тог сна.
Аутор је професор UNLZ, члан „Покрета за здравље домовине“, професор IUNMA „Мајке Трга Мајо“ и директор ISEI IOMA.
