Jagode su jagode solidarnosti, sa maramama u znak podrške narodu na obalama Gaze. Danas može biti presudan dan kada je reč o stavu koji će zauzeti teroristička vlada Izraela u liku Netanjahua — optuženog za genocid, traženog od strane Haškog tribunala, Milejeva saveznika, saučesnika u genocidu.
Zbog toga s iščekivanjem pratimo dešavanja, a ova marama (poput marama što su nosile matere žrtava političkog nasilja u Argentini — prim. ur.) predstavlja našu solidarnost kao argentinskog naroda s narodom Gaze, kojem upućujemo izvinjenje zbog stava koji danas zauzima Argentina. No, takođe se moramo zapitati — zašto je Milej i dalje na vlasti u Argentini?
On je i dalje na vlasti zato što postoje društveni slojevi — oligarsi, krupni zemljoposednici, danas poznati kao „crveni krug“, krug vlasti — koji su kroz celu argentinsku istoriju svagda bili zavisni od gomilanja bogatstva i pokornosti anglosaksonskim imperijalnim interesima. Tako je bilo u XIX, tako i u XX veku — prvo s Englezima, potom sa Severoamerikancima.
I danas je tako. Danas imamo najžalosniji izraz kolonijalizma. Danas vidimo ono što bi Argentinu moglo dovesti do nepovratne tačke — s američkim vojnim bazama koje zauzimaju Ognjenu zemlju, i s mogućnošću rasparčavanja same zemlje.
Sve to se dešava usred duboke, ogromne društvene boli, koju oni nazivaju „makroekonomskom situacijom“, a mi — svakodnevnim mučenjem našeg naroda, uništenjem industrije i odsecanjem znanja i naučno-tehnološkog napretka Argentine. Univerziteti su pod udarom, plate zamrznute, a sloboda koju propovedaju — zapravo je korak unazad: nema slobode za radnike, za penzionere, za lekove, za bolesne, za osobe s invaliditetom. Jedina sloboda koja postoji jeste sloboda tržišta — novog boga fondova-lešinara koji finansiraju Mileje i Sperove, a čije bogatstvo je nagomilano na sve moguće nezakonite načine — od narkotrgovine do korupcije.
Četiristo milijardi dolara argentinskog novca nalazi se u inostranstvu — četiristo milijardi, gotovo čitav BDP! Kada se kaže da je neko „ukrao BDP“, to nije figurativno. Milagro Sala je i dalje u zatvoru, Kristina takođe, postoji politički progon, Vrhovni sud ne postoji — a ipak nam govore da živimo u demokratiji.
Dobro, iskoristićemo te male pukotine demokratije koje su nam ostavili, da 26. u nedelju glasamo za „Fuerza Patria“ — i učinićemo to sa ubeđenjem da ova vlada ne sme i ne može opstati. Ne može, jer je domovina u opasnosti. Sve mora proteći mirno i u demokratski: pobeda mora biti toliko ubedljiva da onemogući dalju upravu ove vlade i primora je da ode i raspiše nove izbore. To je ono čemu neki od nas teže.
Drugi kažu da to treba ostaviti, pa završiti za dve godine. Ja ne znam šta će do tada ostati — ni od Argentine ni od Argentinaca. Jer, parola ostaje ista: domovina — da, kolonija — ne. Oslobođenje ili zavisnost.
Naša sudbina danas je u višepolarnosti sveta: u BRIKS-u, u UNASUR-u, u dvokontinentalnoj Argentini koja štiti svoje prostore, u ideji da živimo s onim što je naše — kako je govorio Aldo Ferer, u povratku domovini i rodoljubivom osećaju koji bi svi Argentinci trebalo da imaju.
