Nekoliko dana pre prve godišnjice Milejeve vlade, sociolog je predsednika opisao kao „prodavca magle“ i „stručnjaka za okrutnost“. Predskazao je društvenu eksploziju. Tvrdio je da je za libertarijanskog vođu kasta – „argentinski narod“.
Sociolog, novinar, istraživač i univerzitetski profesor Horhe Elbaum ocenio je da libertarijanska vlada Havijera Mileja, koja će 10. decembra napuniti godinu dana, predstavlja „politiku rata protiv narodnih slojeva“ i predvideo „odgovor, pre ili kasnije, od strane slojeva pogođenih surovim prilagođavanjem.
Mada je priznao da Milejevi birači nerado priznaju da je Milej „prodavac magle“, isplativost njegovog plana on je uporedio s ekonomskim planovima civilno-vojne diktature Kavalja ili De la Rue, koji su „završili socijalnim eksplozijama“.
Vladi Havijera Mileja je skoro godinu dana. Pored obećanih radikalnih ekonomskih mera, Milej je pobedio i sa sloganom da je ova vlada protiv kaste, no izgleda da borba ne ide s tim. Šta mislite o tome?
-Dva su moguća odgovora na obećanja sadašnjeg predsednika. Prvi je da kasta nije bila ono što je trebalo da bude i što je društvo mislilo da jeste, a to su bili sektori povlastica. Drugi je da je kasta, prema Havijeru Mileju, bila i jeste argentinski narod. U svakom slučaju, budi da se radi o obmani da kasta nije povlašćeni sloj, ili cinizmu u njegovom predlogu da se najugroženiji slojevi kažnjavaju, kao što on to čini, jasno je da je vlast stručnjak za surovost koja podriva, razara i povređuje argentinsko društvo u celini i pre svega one koje najviše treba da zaštiti, a mislim na penzionere, invalide, bolesne, decu, šiparce.
Svi ovi kolektivni akteri podležu bezbrojnim politikama koje krše njihova prava. Penzioneri su među najteže pogođenim fiskalnim prilagođavanjem; penzije i starosne penzije su smanjene za skoro 30 ili 40 posto; takođe vidimo da se ova društvena grupa skoro mesečno kažnjava smanjenjem pristupa lekovima; vidimo da je prema osobama s invaliditetom narušena politika koja im je davala prava jednaka s ostatkom stanovništva. Vidimo da se budžeti za studente smanjuju; za naučnike – kako je naša zemlja osuđena na primarizovanu privredu, tuđu politici tehnološkog razvoja. Vidimo da se deca kažnjavaju ukidanjem podsticaja za nastavu, i možemo tako nastaviti do mile volje. Ovo je politika rata protiv narodnih masa. Ne sumnjam da će na to pre ili kasnije biti odgovoreno.
Mislite li da Milejevi birači osećaju da su prevareni, pošto sada shvataju da su kasta – radnik ili penzioner?
Mislim da je veoma važan sektor, većina Milejevih birača, prevaren oko obećanja koje on drži, doduše u okviru velike laži, a to je inflacija. Objektivna stvarnost je da ako uporedite novembar prošle i novembar ove godine, inflacija jeste smanjena, ali ujedno su smanjene i plate i penzije, nezaposlenost je povećana, izvoz industrijskih proizvoda je opao, domaće tržište se smanjilo, osnovne namirnice poput mesa su poskupele, i veći deo argentinskog društva našao se u stanju pothranjenosti, siromaštva i bede.
Dakle, jednačina između smanjenja inflacije i gubitka kupovne moći plata nije posao. Drugim rečima, ako se smanjenje inflacije vrši na račun moje plate, onda je to zabluda i upravo se to dešava. I sve to u okviru rastućeg državnog duga, unutrašnjeg i spoljnog, i finansijskog leta u kome 1 odsto najbogatijih uvećava svoje bogatstvo na račun ostatka društva. Ovo procenjeno smanjenje s 8 na 2 procenta dolazi u okviru uništavanja dodate vrednosti BDP-a, što Argentinu, zajedno sa Sudanom u Africi, čini jednom od zemalja koja ima najviše uništenog bogatstva 2024. godine. U slučaju Argentine, to je više od 5 odsto, a ovo su podaci MMF-a, i jedina je zemlja koja smanjuje i uništava bogatstvo, dok ostatak Latinske Amerike ima rast BDP. Prodaje nam se oblak magle koji mnogi Milejevi birači ne žele da priznaju dok se to jasno ne pokaže, kao što se već desilo u slučajevima Martineza de Hoza, Kavalja ili De la Rue, što će se završiti društvenom eksplozijom.
Ko dobija sa Milejem?
1 posto, koji su izvoznici i vlasnici energetskih kompanija, izvoznici poljoprivrednih dobara, rudarstva i sektora finansijskih usluga. Ovo su jedina četiri sektora koja su u porastu tokom protekle godine, koja, štaviše, zapošljavaju samo 2 odsto zvaničnog stanovništva Argentine, dok se oni sektori koji zapošljavaju skoro 60 odsto radne snage smanjuju i uništavaju kapital i dodatu vrednost. To je trgovina, industrijska proizvodnja, drugim rečima, sekundarna i tercijarna privreda. Rastu samo ona preduzeća koja zapošljavaju vrlo malo ljudi, poput poljoprivrednih ili rudarskih preduzeća.
Kako ocenjujete reakciju opozicije, bilo da je u pitanju politički ili sindikalni sektor?
Mislim da moramo biti strogi u određivanju i opisivanju ove pojave. Postoje vrlo spekulativne rubrike koje očekuju da se društvo kreće samo od sebe, posebno popularne, što je, po mom mišljenju, velika greška. Postoje i drugi, kao što je Mojano, kao što su dva CTA Hugo „Kačoro“ Godoj i Hugo Jaski, koji će održati savezni dan borbe na Plaza de Majo, koji uključuje CGT sektore. Mojano je pokazao dostojanstvo tako što je napustio mesto vođe CGT i stavio se na čelo borbe pored društvenih pokreta. Uz njih, naravno, tu su i Kristina Kiršner, Aksel Kisilof, guverner Rikardo Kvintela, Serhio Zilioto iz La Pampe i guverner Ognjene zemlje Gustavo Melelja.
Mnogo je onih koji rade na tome da jednom zasvagda okončaju patnju koju Milejeva kriminalna vlada nanosi najugroženijim slojevima stanovništva. Smatram da ne treba sve sektore trpati u istu torbu; mislim da mnogi daju odgovore, kao u slučaju guvernera koji su zainteresovani da im pokrajine ne eksplodiraju, a istovremeno odbacuju politiku savezne vlade. Naravno, ima i mnogo drugih, poput guvernera Tukumana, koji je očito prodao svoje zamenike da bi glasali za Milejevu politiku, oni su saučesnici i na to će nesumnjivo ukazivati oni koji se danas protive zločinačkoj anarhokapitalističkoj vlasti.
Kako vidite vođstvo Kristine Kiršner nakon neprijatne situacije u kojoj su je ostavili Putevi?
Ovo je deo kriminalizacije politike, koja se još naziva i Lawfare. Ona je iste prirode kao i optužbe protiv Ipolita Irigojena nakon državnog udara 1930. ili progona Huana Dominga Perona 1955. godine. Sve su to skandalozno isfabrikovani slučajevi u koje su umešani koncentrisani mediji: Clarín, La Nación i Infobae, kao i Comodoro Pro, koji je veoma zainteresovan da uništi rukovodstvo, ideje, narodne i narodnooslobodilačke projekte u Argentini, kako bi zemlju stavili u službu stranih interesa, posebno interesa Vašingtona i Zapadne Evrope.
Vlada traži od svojih pristalica da daju sve od sebe u kulturnoj borbi. Mislite li da oni pobeđuju i na kom polju se uopšte vodi ta kulturna bitka?
Ti ljudi nikada nisu čitali Antonija Gramšija, koji je smislio ovu čuvenu frazu, ovaj slogan o neophodnosti kulturne borbe. Oni su jednostavno reakcionari pred promenama koje se dešavaju, promenama u rodnoj perspektivi, u različitostima, priznavanju prava starosedelačkih naroda. Ta reakcija je vrlo nasilna. Ovo sučeljavanje, što je oduvek bilo prisutno u istoriji naše zemlje i celog sveta, zaostalih, konzervativnih sektora koji ne prihvataju inkluziju niti ravnomernu raspodelu prava, sada se dešava u veoma nasilnom obliku, pod zaštitom procesa globalne reakcije koja se dešava pre svega na Zapadu, a čiji je Milej klovnovski, ali istovremeno i opasan imitator.
Ova kulturna bitka odvija se na nivou pokušaja da se podrži okrutna i nasilna logika patrijarhata, u okviru odbrane bele prevlasti nad fenotipskim, etničkim i diferencijalnim faktorima starosedelačkih naroda Argentine, protiv negrituda, i to ima jasan homofobični i transfobični sadržaj. Ovo pojačava neke elemente koji su očigledno prisutni u Argentini još od vremena Patria, Tradición y Familia („Otadžbina, tradicija i porodica“). To su sastavnice 50-ih i 60-ih koje su na sve što ima veze sa naprednjaštvom, nacionalnim i narodnim pokretima gledale sa velikim nepoverenjem i, pre svega, sa strahom da će društvo postati demokratskije i nediskriminatorsko. Stoga, da bi to izbegli, imaju pseudointelektualce poput Lahea i kompanije koji raspiruju mržnju prema sektorima i fragmentima društva.
Nije li vlast otišla predaleko s održavanjem očito fašističkog događaja, ukrašenog poput fašističkih mitinga?
Naravno, istorija se nikada ne ponavlja, ali ti ljudi su ljubitelji fašističkog diskursa i svesno ili nesvesno prizivaju ornamentiku tih događaja. Mislim da nacionalni i narodni pokret mora biti svestan opasnosti koju to nosi. To znači da je u okviru Ustava neophodno stvoriti mehanizme poricanja i odbrane od simboličkog nasilja, koje na kraju uvek prerasta u materijalno nasilje. To smo videli na primeru sudskog i medijskog progona Kristine, koji se potom završio pokušajem ubistva. Verujem da su fašistički likovi koji čine takva dela isti oni koji zastrašuju i prete naučnicima kao u Mendozi. I mi moramo biti svesni te opasnosti, zbiti se i paziti na sebe, znajući da nas je mnogo više, da smo jači, dostojanstveniji, smeliji, i da imamo mnogo više hrabrosti od tih momaka.
Da li trijumfi naprednjaka u Latinskoj Americi ugrožavaju Milejeve planove?
Bez sumnje, mislim da je tako. Ako pogledate kartu sveta, a ne onu koju Milej želi da vidi u Sjedinjenim Državama, Italiji, Mađarskoj, Švedskoj ili Holandiji, realnost je da svet ide protiv Milejevih želja. Bacite pogled na Latinsku Ameriku. Dve od tri najvažnije zemlje našeg kontinenta, Meksiko i Brazil, imaju izrazito progresivnu orijentaciju, što ih čini nepodnošljivim za te likove, pa moraju da se oslone na Donalda Trampa, koji je u istoj kulturnoj borbi kao Milej, ali jasno suprotstavljen njegovoj politici. Tramp je protekcionista koji preti carinama, dok Milej otvara granice za uvoz kako bi uništio domaću industriju. Zato se u jednom trenutku te nedoslednosti moraju platiti, kako na unutrašnjem društveno-političkom planu u zemlji, tako i u inostranstvu.
Svet ide u pravcu BRIKS-a, gde je Milej, gle, podneo ostavku 1. januara 2024. godine, ali to se više ne može zaustaviti. Rusija dobija rat, a NATO ga gubi, 32 zemlje protiv jedne, i ona im nanosi strahovit poraz; Kina nastavlja da bude proizvodna lokomotiva sveta i za nekoliko godina će sa BDP-om nadmašiti vodeću svetsku ekonomiju, SAD, i to je nezaustavljivo, a toga se plaše najreakcionarniji slojevi, jer na čelu takvog projekta nije globalistički model Vašingtona, već Komunistička partija Kine, s jedne strane, i suverenistička orijentacija, poput Putinove. To je svet kojeg se boje, koji ih strahovito plaši, jer gube moć koja je pet-šest vekova bila stabilizovana iz Evrope u severnom Atlantiku, a sad se kreće ka jugoistočnoj Aziji i Evroaziji.
Razgovarao: Marselo Kastro
Izvor: Va con firma
