Неколико дана пре прве годишњице Милејеве владе, социолог је председника описао као „продавца магле“ и „стручњака за окрутност“. Предсказао је друштвену експлозију. Тврдио је да је за либертаријанског вођу каста – „аргентински народ“.
Социолог, новинар, истраживач и универзитетски професор Хорхе Елбаум оценио је да либертаријанска влада Хавијера Милеја, која ће 10. децембра напунити годину дана, представља „политику рата против народних слојева“ и предвидео „одговор, пре или касније, од стране слојева погођених суровим прилагођавањем.
Мада је признао да Милејеви бирачи нерадо признају да је Милеј „продавац магле“, исплативост његовог плана он је упоредио с економским плановима цивилно-војне диктатуре Каваља или Де ла Руе, који су „завршили социјалним експлозијама“.
Влади Хавијера Милеја је скоро годину дана. Поред обећаних радикалних економских мера, Милеј је победио и са слоганом да је ова влада против касте, но изгледа да борба не иде с тим. Шта мислите о томе?
-Два су могућа одговора на обећања садашњег председника. Први је да каста није била оно што је требало да буде и што је друштво мислило да јесте, а то су били сектори повластица. Други је да је каста, према Хавијеру Милеју, била и јесте аргентински народ. У сваком случају, буди да се ради о обмани да каста није повлашћени слој, или цинизму у његовом предлогу да се најугроженији слојеви кажњавају, као што он то чини, јасно је да је власт стручњак за суровост која подрива, разара и повређује аргентинско друштво у целини и пре свега оне које највише треба да заштити, а мислим на пензионере, инвалиде, болесне, децу, шипарце.
Сви ови колективни актери подлежу безбројним политикама које крше њихова права. Пензионери су међу најтеже погођеним фискалним прилагођавањем; пензије и старосне пензије су смањене за скоро 30 или 40 посто; такође видимо да се ова друштвена група скоро месечно кажњава смањењем приступа лековима; видимо да је према особама с инвалидитетом нарушена политика која им је давала права једнака с остатком становништва. Видимо да се буџети за студенте смањују; за научнике – како је наша земља осуђена на примаризовану привреду, туђу политици технолошког развоја. Видимо да се деца кажњавају укидањем подстицаја за наставу, и можемо тако наставити до миле воље. Ово је политика рата против народних маса. Не сумњам да ће на то пре или касније бити одговорено.
Мислите ли да Милејеви бирачи осећају да су преварени, пошто сада схватају да су каста – радник или пензионер?
Мислим да је веома важан сектор, већина Милејевих бирача, преварен око обећања које он држи, додуше у оквиру велике лажи, а то је инфлација. Објективна стварност је да ако упоредите новембар прошле и новембар ове године, инфлација јесте смањена, али уједно су смањене и плате и пензије, незапосленост је повећана, извоз индустријских производа је опао, домаће тржиште се смањило, основне намирнице попут меса су поскупеле, и већи део аргентинског друштва нашао се у стању потхрањености, сиромаштва и беде.
Дакле, једначина између смањења инфлације и губитка куповне моћи плата није посао. Другим речима, ако се смањење инфлације врши на рачун моје плате, онда је то заблуда и управо се то дешава. И све то у оквиру растућег државног дуга, унутрашњег и спољног, и финансијског лета у коме 1 одсто најбогатијих увећава своје богатство на рачун остатка друштва. Ово процењено смањење с 8 на 2 процента долази у оквиру уништавања додате вредности БДП-а, што Аргентину, заједно са Суданом у Африци, чини једном од земаља која има највише уништеног богатства 2024. године. У случају Аргентине, то је више од 5 одсто, а ово су подаци ММФ-а, и једина је земља која смањује и уништава богатство, док остатак Латинске Америке има раст БДП. Продаје нам се облак магле који многи Милејеви бирачи не желе да признају док се то јасно не покаже, као што се већ десило у случајевима Мартинеза де Хоза, Каваља или Де ла Руе, што ће се завршити друштвеном експлозијом.
Ко добија са Милејем?
1 посто, који су извозници и власници енергетских компанија, извозници пољопривредних добара, рударства и сектора финансијских услуга. Ово су једина четири сектора која су у порасту током протекле године, која, штавише, запошљавају само 2 одсто званичног становништва Аргентине, док се они сектори који запошљавају скоро 60 одсто радне снаге смањују и уништавају капитал и додату вредност. То је трговина, индустријска производња, другим речима, секундарна и терцијарна привреда. Расту само она предузећа која запошљавају врло мало људи, попут пољопривредних или рударских предузећа.
Како оцењујете реакцију опозиције, било да је у питању политички или синдикални сектор?
Мислим да морамо бити строги у одређивању и описивању ове појаве. Постоје врло спекулативне рубрике које очекују да се друштво креће само од себе, посебно популарне, што је, по мом мишљењу, велика грешка. Постоје и други, као што је Мојано, као што су два CTA Хуго „Качоро“ Годој и Хуго Јаски, који ће одржати савезни дан борбе на Плаза де Мајо, који укључује CGT секторе. Мојано је показао достојанство тако што је напустио место вође CGT и ставио се на чело борбе поред друштвених покрета. Уз њих, наравно, ту су и Кристина Киршнер, Аксел Кисилоф, гувернер Рикардо Квинтела, Серхио Зилиото из Ла Пампе и гувернер Огњене земље Густаво Мелеља.
Много је оних који раде на томе да једном засвагда окончају патњу коју Милејева криминална влада наноси најугроженијим слојевима становништва. Сматрам да не треба све секторе трпати у исту торбу; мислим да многи дају одговоре, као у случају гувернера који су заинтересовани да им покрајине не експлодирају, а истовремено одбацују политику савезне владе. Наравно, има и много других, попут гувернера Тукумана, који је очито продао своје заменике да би гласали за Милејеву политику, они су саучесници и на то ће несумњиво указивати они који се данас противе злочиначкој анархокапиталистичкој власти.
Како видите вођство Кристине Киршнер након непријатне ситуације у којој су је оставили Путеви?
Ово је део криминализације политике, која се још назива и Lawfare. Она је исте природе као и оптужбе против Иполита Иригојена након државног удара 1930. или прогона Хуана Доминга Перона 1955. године. Све су то скандалозно исфабриковани случајеви у које су умешани концентрисани медији: Clarín, La Nación и Infobae, као и Comodoro Pro, који је веома заинтересован да уништи руководство, идеје, народне и народноослободилачке пројекте у Аргентини, како би земљу ставили у службу страних интереса, посебно интереса Вашингтона и Западне Европе.
Влада тражи од својих присталица да дају све од себе у културној борби. Мислите ли да они побеђују и на ком пољу се уопште води та културна битка?
Ти људи никада нису читали Антонија Грамшија, који је смислио ову чувену фразу, овај слоган о неопходности културне борбе. Они су једноставно реакционари пред променама које се дешавају, променама у родној перспективи, у различитостима, признавању права староседелачких народа. Та реакција је врло насилна. Ово сучељавање, што је одувек било присутно у историји наше земље и целог света, заосталих, конзервативних сектора који не прихватају инклузију нити равномерну расподелу права, сада се дешава у веома насилном облику, под заштитом процеса глобалне реакције која се дешава пре свега на Западу, а чији је Милеј кловновски, али истовремено и опасан имитатор.
Ова културна битка одвија се на нивоу покушаја да се подржи окрутна и насилна логика патријархата, у оквиру одбране беле превласти над фенотипским, етничким и диференцијалним факторима староседелачких народа Аргентине, против негритуда, и то има јасан хомофобични и трансфобични садржај. Ово појачава неке елементе који су очигледно присутни у Аргентини још од времена Patria, Tradición y Familia („Отаџбина, традиција и породица“). То су саставнице 50-их и 60-их које су на све што има везе са напредњаштвом, националним и народним покретима гледале са великим неповерењем и, пре свега, са страхом да ће друштво постати демократскије и недискриминаторско. Стога, да би то избегли, имају псеудоинтелектуалце попут Лахеа и компаније који распирују мржњу према секторима и фрагментима друштва.
Није ли власт отишла предалеко с одржавањем очито фашистичког догађаја, украшеног попут фашистичких митинга?
Наравно, историја се никада не понавља, али ти људи су љубитељи фашистичког дискурса и свесно или несвесно призивају орнаментику тих догађаја. Мислим да национални и народни покрет мора бити свестан опасности коју то носи. То значи да је у оквиру Устава неопходно створити механизме порицања и одбране од симболичког насиља, које на крају увек прераста у материјално насиље. То смо видели на примеру судског и медијског прогона Кристине, који се потом завршио покушајем убиства. Верујем да су фашистички ликови који чине таква дела исти они који застрашују и прете научницима као у Мендози. И ми морамо бити свесни те опасности, збити се и пазити на себе, знајући да нас је много више, да смо јачи, достојанственији, смелији, и да имамо много више храбрости од тих момака.
Да ли тријумфи напредњака у Латинској Америци угрожавају Милејеве планове?
Без сумње, мислим да је тако. Ако погледате карту света, а не ону коју Милеј жели да види у Сједињеним Државама, Италији, Мађарској, Шведској или Холандији, реалност је да свет иде против Милејевих жеља. Баците поглед на Латинску Америку. Две од три најважније земље нашег континента, Мексико и Бразил, имају изразито прогресивну оријентацију, што их чини неподношљивим за те ликове, па морају да се ослоне на Доналда Трампа, који је у истој културној борби као Милеј, али јасно супротстављен његовој политици. Трамп је протекциониста који прети царинама, док Милеј отвара границе за увоз како би уништио домаћу индустрију. Зато се у једном тренутку те недоследности морају платити, како на унутрашњем друштвено-политичком плану у земљи, тако и у иностранству.
Свет иде у правцу БРИКС-а, где је Милеј, гле, поднео оставку 1. јануара 2024. године, али то се више не може зауставити. Русија добија рат, а НАТО га губи, 32 земље против једне, и она им наноси страховит пораз; Кина наставља да буде производна локомотива света и за неколико година ће са БДП-ом надмашити водећу светску економију, САД, и то је незаустављиво, а тога се плаше најреакционарнији слојеви, јер на челу таквог пројекта није глобалистички модел Вашингтона, већ Комунистичка партија Кине, с једне стране, и суверенистичка оријентација, попут Путинове. То је свет којег се боје, који их страховито плаши, јер губе моћ која је пет-шест векова била стабилизована из Европе у северном Атлантику, а сад се креће ка југоисточној Азији и Евроазији.
Разговарао: Марсело Кастро
Извор: Va con firma
