Ljudi svagda govore o siromaštvu da bi izbegli rasprave o bogatstvu. Cilj je u tome da se izbegne istraživanje tog aspekta, pošto nam njegovi rezultati omogućavaju da se rasvetlimo postojanje dovoljnih resursa u svetu – i u Argentini – za dostojanstven život celokupnog stanovništva naše planete. U debatama se sistematski zanemaruje pitanje skandalozne koncentracije kapitala, prihoda i primanja u malobrojnim rukama. O tome se ne priča. Napomena Horhea Elbauma.
U 2023. godini, svetski bruto domaći proizvod dostigao je 109 triliona američkih dolara, što predstavlja povećanje od preko tri triliona u odnosu na 2021. To predstavlja više od 13 hiljada dolara godišnje po glavi stanovnika koji živi u svetu i broji 8 milijardi ljudi. Primenjeno na Argentinu, to bi značilo prihod od 15 miliona pezosa godišnje. Ipak, skoro sedam od svakih deset Argentinaca nemaju prihod veći od pet miliona pezosa godišnje. To jest, trećine svetskog proseka prihoda.
Međunarodna organizacija Oxfam, posvećena izučavanju pitanja povezanih sa globalnom nejednakošću, objavila je 23. septembra istraživanje o rastućem jazu između najsiromašnijih i najpovlašćenijih slojeva svetskog stanovništva. Po mišljenju Oxfama, osnovni uzrok takve nejednakosti je taj što velike korporacije, milijarderi i njihovi ponizni zaposlenici nastavljaju s uspostavljanjem pravila koja im donose korist, istovremeno osuđujući milijarde stanovnika planete na siromaštvo, neimaštinu i glad.
Jedan procenat najbogatijih poseduje više bogatstva od 95% čovečanstva. 3.000 najbogatijih porodica drži 13 odsto svetskog bruto proizvoda, što je suma ekvivalentna 14 triliona dolara. Pre četiri desetleća tih istih 3.000 porodica kontrolisalo je 3 procenta bruto proizvoda. Zahvaljujući državnim propisima koji su im koristili, ta mala grupa milijardera po bogatstvu daleko premašuje preostalih 99,99 odsto stanovništva. Dok taj grabež traje, skoro polovina svetskog stanovništva nalazi se ispod granice siromaštva, preživljavajući sa jedva sedam dolara dnevno. Što se tiče bogatstva, jedan odsto najbogatijih ima onoliko bogatstva koliko i svi ostali zajedno. Ovaj jaz ne samo da se ne smanjuje, nego se od početka Velike recesije 2008. sistematski povećava, zahvaljujući institucionalnim propisima koji ga dopuštaju i podstiču. Više od 70 posto stanovništva Zemlje (oko 2,5 milijardi ljudi) poseduje samo 3 posto svetskog bogatstva.
Od 2020. do danas, ukupan imetak petorice najbogatijih ljudi na svetu se udvostručio. Tokom tog istog četvorogodišnjeg perioda, bogatstvo 62 procenta stanovništva planete (5 milijardi ljudi) je stalno opadalo, povećavajući nejednakost.
Za dostizanje ovog jaza, oni kojima je trebao su imali neprocenjivu pomoć neoliberalnih vlada: internacionalizovane oligarhije – glavni igrači finansijskog tržišta, velike platformske korporacije i transnacionalne kompanije – istrgovale su za sebe povoljne regulatorne i poreske prerogative kako bi otele resurse od najsiromašnijih slojeva stanovništva. Da bi se povećala nejednakost, koncentrisanim grupama su date prednosti i dozvoljeno im je da izbegavaju poreze korišćenjem „transfernog određivanja cena“, kreativnog računovodstva i poreskih rajeva. Dobili su i pravo preuzimanja državnih preduzeća, u okviru skandaloznih procesa privatizacije. Takođe im je bilo dozvoljeno da prodube praksu prekarizacije rada, pozivajući se na nezaposlenost kao pretnju. Skup primenjenih politika omogućio je pojačavanje eksploatacije milijardi radnika, maksimizirajući višak vrednosti i šireći jaz između bogatih i siromašnih.
Najbogatije porodice mogu preneti svoja ogromna bogatstva u finansijske centre koji im nude poreske olakšice, što dovodi do tzv. „bekstva kapitala“. Za globalni Jug ova praksa predstavlja gubitak prihoda koji se procenjuje na 47 milijardi dolara godišnje. U tom istom skupu zemalja živi 79 odsto svetske populacije, a usredotočeno je samo 31 odsto globalnog bogatstva. Pokušaji da se ograniči pohlepa milijardera – i njihove kohorte generalnih direktora i kupljenih novinara – trpe neuspeh, uprkos tome što su ih 2021. godine predložile tako smotrene institucije poput OESR (Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj, OECD).
Inkluzivni okvir čiji je cilj regulisanje globalnog oporezivanja, nazvan Poreskom osnovicom za prenos dobiti (EBTB, po svom akronimu na engleskom), predložio je minimalni porez za velike kompanije, ograničavajući njihove mogućnosti za izbegavanje i utaju. Kao što se i očekivalo, veliki korporativni lobiji su preuzeli na sebe da potkopaju saradnju neophodnu za primenu EBTB.
Osiromašenje radnika na globalnom nivou rezultat je iznuđivačkih propisa i pravila koje nameću korporacije i veliki milioneri koji se pridružuju kognitivnom ratu kako bi ubedili svoje žrtve u nezgodnost preispitivanja nevidljive ruke tržišta, sve primetnije iza njihovih medijskih, političkih i ratnih operacija. Globalna pravila koja obezbeđuju rastuće gomilanje kapitala u malobrojnim rukama precizno oblikuju njegovi korisnici, nauštrb interesa obespravljenih. Utaji i izbegavanju poreza dodato je i sistematsko zaduživanje, koje takođe resurse usmerava ka finansijskim centrima, povećavajući osiromašenje njihovih društava. Veliki deo država u kojima se jaz u nejednakosti povećao, izdvaja između 30 i 40 odsto svojih godišnjih budžeta na otplatu dugova i kamata na njih, ograničavajući ulaganja u obrazovanje, zdravstvo i socijalnu zaštitu.
Posledice zaduživanja, finansijalizacije, povlastica ekstraktivne industrije i razaranja unutrašnjeg tržišta mogu se uočiti u periodima kada je neoliberalizam preuzimao upravljanje privredom države: Martinez de Hoz, Menem, Makri i Milej. U Argentini deset odsto najbogatijih (od 46 miliona) ima 14 puta veći prihod od najsiromašnijeg decila. Ova stvarnost takođe objašnjava evoluciju siromaštva i bede, koja je pri sadašnjoj vlasti skandalozno porasla.
• Kada je Nestor Kiršner došao na vlast, siromaštvo je bilo na 62 posto. Do kraja svog mandata smanjio ga je na 37 posto.
• Odlazeći s mesta predsednika, Kristina je taj pokazatelj još više snizila: pao je na 33 posto.
• Kao što se i moglo očekivati – u okviru neoliberalne i finansijske politike Maurisija Makrija, taj pokazatelj je ponovo porastao na 38 odsto.
• Alberto Fernandez, koji se pobunio protiv politike koju je predložio CFK, ostavio je taj pokazatelj na razini od 40 posto.
• Za devet meseci na vlasti, Milej je uspeo da poveća siromaštvo na 52,9 posto.
Ono što se dešava na domaćem, postaje očiglednim i na globalnom nivou: otantistički Zapad – kome se Milej povinuje – udaljenost između globalnog juga i zemalja G7 opravdava time što su ove druge uspele povećati nivo inovacija zahvaljujući industrijskoj revoluciji , Prosvetiteljstvu i stvaranju nacionalnih država.
On ovo odvajanje od globalnog Juga naziva Velikim razilaženjem, izbegavanjem prvobitnih troškova kolonijalizma, porobljavanja, pljačke autohtonih naroda, uzurpacije zemlje i plodouživanja prirodnih bogatstava. Ta prinuda na kojoj je utemeljena savremenost, a koja sebe postulira kao „kolevku civilizacije“, nastoji da regione i države označi kao varvare, odgovorne za svoju zaostalost i siromaštvo.
Baš ova logika je ono što zamagljuje rasprave o bogatstvu: predlozi velikih propagandista zdravog razuma nastojavaju na prećutkivanju onoga što se odnosi na prvobitnu akumulaciju kolonizatorskih zemalja, mehanizme pljačke domorodaca i ekoloških krađa koje su oni podsticali. Nejednakost je bila programirana da izvuče bogatstva od onih koji rade. Ona nije bila rezultat delovanja nikakve nevidljive ruke. U onoj meri u kojoj počnemo razmatrati tu institucionalizovanu pljačku, moći ćemo sagledati alternativne modele društvenog uređenja, sposobne da pruže mogućnosti za pristojan život stanovnicima naše planete.
Izvor: Dejámelo pensar
