Људи свагда говоре о сиромаштву да би избегли расправе о богатству. Циљ је у томе да се избегне истраживање тог аспекта, пошто нам његови резултати омогућавају да се расветлимо постојање довољних ресурса у свету – и у Аргентини – за достојанствен живот целокупног становништва наше планете. У дебатама се систематски занемарује питање скандалозне концентрације капитала, прихода и примања у малобројним рукама. О томе се не прича. Напомена Хорхеа Елбаума.
У 2023. години, светски бруто домаћи производ достигао је 109 трилиона америчких долара, што представља повећање од преко три трилиона у односу на 2021. То представља више од 13 хиљада долара годишње по глави становника који живи у свету и броји 8 милијарди људи. Примењено на Аргентину, то би значило приход од 15 милиона пезоса годишње. Ипак, скоро седам од сваких десет Аргентинаца немају приход већи од пет милиона пезоса годишње. То јест, трећине светског просека прихода.
Међународна организација Oxfam, посвећена изучавању питања повезаних са глобалном неједнакошћу, објавила је 23. септембра истраживање о растућем јазу између најсиромашнијих и најповлашћенијих слојева светског становништва. По мишљењу Oxfamа, основни узрок такве неједнакости је тај што велике корпорације, милијардери и њихови понизни запосленици настављају с успостављањем правила која им доносе корист, истовремено осуђујући милијарде становника планете на сиромаштво, неимаштину и глад.
Један проценат најбогатијих поседује више богатства од 95% човечанства. 3.000 најбогатијих породица држи 13 одсто светског бруто производа, што је сума еквивалентна 14 трилиона долара. Пре четири десетлећа тих истих 3.000 породица контролисало је 3 процента бруто производа. Захваљујући државним прописима који су им користили, та мала група милијардера по богатству далеко премашује преосталих 99,99 одсто становништва. Док тај грабеж траје, скоро половина светског становништва налази се испод границе сиромаштва, преживљавајући са једва седам долара дневно. Што се тиче богатства, један одсто најбогатијих има онолико богатства колико и сви остали заједно. Овај јаз не само да се не смањује, него се од почетка Велике рецесије 2008. систематски повећава, захваљујући институционалним прописима који га допуштају и подстичу. Више од 70 посто становништва Земље (око 2,5 милијарди људи) поседује само 3 посто светског богатства.
Од 2020. до данас, укупан иметак петорице најбогатијих људи на свету се удвостручио. Током тог истог четворогодишњег периода, богатство 62 процента становништва планете (5 милијарди људи) је стално опадало, повећавајући неједнакост.
За достизање овог јаза, они којима је требао су имали непроцењиву помоћ неолибералних влада: интернационализоване олигархије – главни играчи финансијског тржишта, велике платформске корпорације и транснационалне компаније – истрговале су за себе повољне регулаторне и пореске прерогативе како би отеле ресурсе од најсиромашнијих слојева становништва. Да би се повећала неједнакост, концентрисаним групама су дате предности и дозвољено им је да избегавају порезе коришћењем „трансферног одређивања цена“, креативног рачуноводства и пореских рајева. Добили су и право преузимања државних предузећа, у оквиру скандалозних процеса приватизације. Такође им је било дозвољено да продубе праксу прекаризације рада, позивајући се на незапосленост као претњу. Скуп примењених политика омогућио је појачавање експлоатације милијарди радника, максимизирајући вишак вредности и ширећи јаз између богатих и сиромашних.
Најбогатије породице могу пренети своја огромна богатства у финансијске центре који им нуде пореске олакшице, што доводи до тзв. „бекства капитала“. За глобални Југ ова пракса представља губитак прихода који се процењује на 47 милијарди долара годишње. У том истом скупу земаља живи 79 одсто светске популације, а усредоточено је само 31 одсто глобалног богатства. Покушаји да се ограничи похлепа милијардера – и њихове кохорте генералних директора и купљених новинара – трпе неуспех, упркос томе што су их 2021. године предложиле тако смотрене институције попут ОЕСР (Организација за економску сарадњу и развој, OECD).
Инклузивни оквир чији је циљ регулисање глобалног опорезивања, назван Пореском основицом за пренос добити (EBTB, по свом акрониму на енглеском), предложио је минимални порез за велике компаније, ограничавајући њихове могућности за избегавање и утају. Као што се и очекивало, велики корпоративни лобији су преузели на себе да поткопају сарадњу неопходну за примену EBTB.
Осиромашење радника на глобалном нивоу резултат је изнуђивачких прописа и правила које намећу корпорације и велики милионери који се придружују когнитивном рату како би убедили своје жртве у незгодност преиспитивања невидљиве руке тржишта, све приметније иза њихових медијских, политичких и ратних операција. Глобална правила која обезбеђују растуће гомилање капитала у малобројним рукама прецизно обликују његови корисници, науштрб интереса обесправљених. Утаји и избегавању пореза додато је и систематско задуживање, које такође ресурсе усмерава ка финансијским центрима, повећавајући осиромашење њихових друштава. Велики део држава у којима се јаз у неједнакости повећао, издваја између 30 и 40 одсто својих годишњих буџета на отплату дугова и камата на њих, ограничавајући улагања у образовање, здравство и социјалну заштиту.
Последице задуживања, финансијализације, повластица екстрактивне индустрије и разарања унутрашњег тржишта могу се уочити у периодима када је неолиберализам преузимао управљање привредом државе: Мартинез де Хоз, Менем, Макри и Милеј. У Аргентини десет одсто најбогатијих (од 46 милиона) има 14 пута већи приход од најсиромашнијег децила. Ова стварност такође објашњава еволуцију сиромаштва и беде, која је при садашњој власти скандалозно порасла.
• Када је Нестор Киршнер дошао на власт, сиромаштво је било на 62 посто. До краја свог мандата смањио га је на 37 посто.
• Одлазећи с места председника, Кристина је тај показатељ још више снизила: пао је на 33 посто.
• Као што се и могло очекивати – у оквиру неолибералне и финансијске политике Маурисија Макрија, тај показатељ је поново порастао на 38 одсто.
• Алберто Фернандез, који се побунио против политике коју је предложио CFK, оставио је тај показатељ на разини од 40 посто.
• За девет месеци на власти, Милеј је успео да повећа сиромаштво на 52,9 посто.
Оно што се дешава на домаћем, постаје очигледним и на глобалном нивоу: отантистички Запад – коме се Милеј повинује – удаљеност између глобалног југа и земаља Г7 оправдава тиме што су ове друге успеле повећати ниво иновација захваљујући индустријској револуцији , Просветитељству и стварању националних држава.
Он ово одвајање од глобалног Југа назива Великим разилажењем, избегавањем првобитних трошкова колонијализма, поробљавања, пљачке аутохтоних народа, узурпације земље и плодоуживања природних богатстава. Та принуда на којој је утемељена савременост, а која себе постулира као „колевку цивилизације“, настоји да регионе и државе означи као варваре, одговорне за своју заосталост и сиромаштво.
Баш ова логика је оно што замагљује расправе о богатству: предлози великих пропагандиста здравог разума настојавају на прећуткивању онога што се односи на првобитну акумулацију колонизаторских земаља, механизме пљачке домородаца и еколошких крађа које су они подстицали. Неједнакост је била програмирана да извуче богатства од оних који раде. Она није била резултат деловања никакве невидљиве руке. У оној мери у којој почнемо разматрати ту институционализовану пљачку, моћи ћемо сагледати алтернативне моделе друштвеног уређења, способне да пруже могућности за пристојан живот становницима наше планете.
Извор: Dejámelo pensar
