Umberto Eko je u svojoj knjizi „Granice tumačenja“ odgovorio na goruće pitanje u vreme kada su smutnja i obilje protivrečnih verzija pokušavali da se prilagode bilo kom priroku teksta ili stvarnosti. Na 400 stranica nezaboravni italijanski intelektualac uspeo je da formuliše premise neprikladne za ulizice i širioce obmana, korisne za propagatore gospodarstva.
Napomena Horhea Elbauma.
Eko nas upozorava da se o „stvarnosti“ koja nas okružuje može reći mnogo, ali da ta tumačenja imaju granice. Ne možete reći sve. Nije sve što je rečeno jednako. Diskurzivno uslovljavanje je uvek podložno granicama koje su zadate istorijski konstruisanim intersubjektivnim definicijama, zajedničkim paradigmama i/ili empirijskim kontrastima. Eko je bio veoma precizan kada je istakao da se ono što nas okružuje može analizirati iz različitih teorijskih okvira, ali je za to neophodno „slediti dobro definisana pravila: beskonačno tumačenje je nemoguće“. U ovom okviru, koncept intelektualnog se javlja kao obezvređen.
Izjava da je Havijer Milej „najintelektualniji predsednik koga je Argentina ikada imala” nije samo ruganje. Ona osporava – i ismejava – dvovekovna istraživanja intelektualne istorije, kako domaće tako i međunarodne, poričući jednu od njenih središnjih osobenosti: kritički duh. Rečeno akademskim jezikom: Borovinski kaže ono što neki od čitalaca La Nasiona žele da čuju. Ono što rado koristi da opravda užasan period u istoriji Argentine.
Sociolog za La Nasion kaže: „Razgovor o idejama je veoma važan, jer je na mnogo načina, i u najpotpunijem smislu, Milej intelektualac (…) on je neko ko se pojavljuje na televiziji i citira članke i autore“. Za Tomasa, „intelektualnost“ sadašnjeg predsednika je uskladljiva s krivotvorenjem tekstova, izvrtanjem akademskih citata, lažnim prikazivanjem univerzitetskih diploma – nikada ne stečenih – i pozivom na zabranu knjiga, koju propagira njegova vlada.
Borovinski u intervjuu izjednačava ulogu „influensera” s ulogom „intelektualca”, kao da oba pojma imaju isti metodološki, kognitivni ili proceduralni otisak. „Milej je globalni uticajnik, akcelerator ideja. Pre nego što je postao kandidat, i u vreme dok je bio kandidat, Milej se zalagao i zalaže se kao intelektualac“. Kao empirijsku potporu svojoj tvrdnji, Borovinski naglašava „da sadašnji predsednik navodi imena svojih pasa… [kao] intelektualaca: oni su ekonomisti, oni su mislioci“.
U drugom pokušaju da opravda svoje učešće, on objašnjava da je Milejeva uloga intelektualca zajednička sa drugim „misliocima“ poput Pitera Tila – koga on opisuje kao „filozofa-preduzetnika“. Til je tvorac PayPal-a (zajedno sa Ilonom Maskom) i trenutno upravlja rizičnim fondovima. Da bi svojim kritičkim pretpostavkama dao više strogosti, ozbiljnosti i utemeljenosti, on pozira fotografima La Nasiona – i sebi – kao istaknuti intelektualac.
Povici, pretnje, uvrede i diskvalifikacije
Da bi mu pridao karakter intelektualca, intervjuer se verovatno pozivao na osnovne atribute te društvene funkcije: subjekt sposoban da obrađuje informacije, motivisan da razume svet oko sebe i da ga unapredi. Neko sposoban da pobija, raspravlja i opravdava svoje izjave na logičan način, bez stalnih protivrečnosti, uokvirujući svoje hipoteze u određene teorijske parametre. Ukratko, društveni akter koji se ne poziva stalno na ad hominem argumente – omalovažavanje, etiketiranje i obezvređivanje – da bi pridobio pažnju i stekao priznanje. Intelektualac je neko ko učestvuje u debatama pozivajući se na vezu s nekim korenom književnog univerzuma, istraživanjem stvarnosti koja ga okružuje ili istorijom ideja. U gramšijanskoj tradiciji, ova funkcija – funkcija intelektualca – proširena je na klasnu borbu bez zanemarivanja sadržaja argumenta koji podrazumeva njena tradicionalnija verzija: intelektualac može biti učitelj, glumica, doktor ili novinar ako – i samo ako – sa kritičkom svešću učestvuje u ovom klasnom sučeljavanju.
Nisu svi društveni akteri uključeni u klasne sporove intelektualni ili organski. To su samo oni koji neposredno ili posredno doprinose argumentovanim ubeđivanjima, formulisanim u određenoj logici zasnovanoj na dijaloškoj razmeni. To su oni koji delatno učestvuju u formiranju određenog zdravog razuma, funkcionalnog za određene klasne interese. Oni to rade u okviru retorike ubeđivanja. Bez vređanja.
Desničarskih intelektualaca nesumnjivo ima. Ali Milej se ne može prihvatiti za jednog od njih, osim ako se ne uzme u obzir da su Hitler, Musolini, Bolsonaro i Tramp takođe (bili) za korišćenje klovnovskih gestova, napade na ugrožene grupe, širenje mržnje ili promovisanje bratoubilačkog nasilja.
Coda
Čovek što u ovom članku komentariše intelektualne pustolovine Borovinskog studirao je sociologiju na UBA. Na univerzitet je stupio tokom poslednje faze vojne diktature. Svoje prve ispite polagao je u takozvanim katakombama Pravnog fakulteta. Tadašnji studenti su znali da su genocidne snage na studije slale obaveštajne agente da otkrivaju disidente i sastavljaju dosijee, koji su bili slagani u različitim jedinicama oružanih, bezbednosnih i policijskih službi s namerom praćenja i pronalaženja mogućnih nestalih osoba sutrašnjice.
Oni od nas što su prošli kroz tu fazu – koja se poklopila sa obnovom demokratije – mogli su da uđu u svet izvan autoritarnih slogana i verzija konzervativne i represivne sredine. Najznačajniji doprinos je, nesumnjivo, bila mogućnost oslobađanja od zdravog razuma gospodarstva, koje nam je usađivalo poslušnost i strah pred hegemonističkim silama, sa ciljem da postanemo njihovi lakeji ili saučesnici.
Nisu sve naše kolege zastupale emancipatorska uverenja. Nisu svi oni bili lojalni saradnici tekstova koje su širili naslednici Nacionalne katedre niti su uspeli da spoje svoje živote sa vrednošću kritičkih tradicija. Neki su, u stvari, prihvatili da budu kooptirani od strane desnice i danas služe kao udobni konsultanti podržani od saniranih kancelarija vlasti. Ali čak i mnogi od ovih poslednjih su pazili da se ne izlažu previše. Trudili su se da ne budu klasifikovani kao „guske“ i skrivali su povlađivanje nemilosrdnim kognitivnim operaterima gospodarstva.
Mnogi od njih nastavljaju da čuvaju skromnost i sklonili su se u nusprostoriju onoga što je Peter Sloterdijk nazvao „ciničnim razumom“ – prilagođavanje udobnosti onih što poznaju pravila igre, odriču ih privatno, ali pretpostavljaju (kukavički) da se protiv njih nemoguće boriti: „Mi barem – tvrde oni – ne govorimo u javnosti ono što gospodarstvo zahteva da kažemo“. Kolega školovan za sociologa na Univerzitetu Stenford, specijalizovan za sociologiju intelektualaca, dobio je poveznicu za članak koji se pojavio u La Nasion iste nedelje kada je objavljen na portalu. Njegov uzvrat putem e-pošte se ne može ponoviti, s obzirom na lavinu negativnih prideva. Citiram, uz njegovu dozvolu, samo poslednji pasus: „Ovakvim analizama se diskredituju dva veka sociološke misli. To je prava sramota“.
Izvor: Dejámelo pensar
