Šta se zaista dogodilo u Boliviji 26. juna? Državni udar izazvan unutrašnjim problemima, inostrano uplitanje ili dobro izveden spektakl? Havijer Larain, glavni urednik časopisa Correo del Alba, naročito za izdanje „Dva Juga“.
Za imperijaliste mi smo ništa drugo
do prezirani i prezreni narodi.
Fidel Kastro, 1971.
Dobro
Posle podneva u sredu, 26. juna, karavan od najmanje sedam višenamenskih oklopnih vozila ZFB-05 Bew Star kineske proizvodnje sa odgovarajućim teškim mitraljezima kalibra 12,7 mm ugrađenim u krovove i od sedam do devet teško naoružanih vojnika, sa Galilovim jurišnim puškama u svakom vozilu pod vođstvom bivšeg generala armije i bivšeg komandanta Bolivijskih oružanih snaga (BOS) Huana Hozea Zunjige, kao i komandanata vazduhoplovnih snaga Marsela Segara i mornarice Huana Arneza, spremnih da izvrše državni udar u cilju svrgavanja ustavnog predsednika Luisa Arsea Katakore.
Hronologija događaja je sledeća:
14:30 – Zauzimanje Plaza Muriljo, sedišta izvršnih, zakonodavnih i vladinih organa, od strane naoružanih kontingenata VSB i Vojne policije (VP).
15:30 – Pobunjenici prskaju gas na civile i medijske radnike usredotočene na Plaza Muriljo.
15:47 – Zunjiga se obraća novinarima i najavljuje zauzimanje palate Kemado i obrazovanje novog kabineta, a takođe potvrđuje da će vladu naterati na ostavku.
15:51 – Na jednom od oklopnih vozila, Zunjiga probija glavna ulazna vrata palate Kemado.
15:58 – Predsednik Arse sustiže Zunjigu na ulaznom tremu zdanja, gleda ga i, posle kratke razmene reči, naređuje mu da odustane od svojih namera.
17:05 – Vlada razrešava trojicu komandanata i imenuje novu vrhovnu komandu VSB, kojoj naređuje da deaktivira puč koji je u toku.
17:30 – Zunjiga i njegove kolege napuštaju Plaza Muriljo i kreću ka glavnom stanu Generalštaba Vojske.
19:05 – Zunjiga i zaverenici su uhvaćeni u Generalštabu, uhapšeni i privedeni pravdi; sada im preti do 30 godina zatvora zbog zločina terorizma, podstrekavanja pobune, pokušaja ubistva predsednika i drugog.
Ubrzo posle početka zauzimanja palate Kemado, bivši komandant Zunjiga je zemlji uputio poslanicu: „…Spremamo se da oslobodimo apsolutno sve političke zatvorenike, iz Kamača, iz Anjeza, generale, potpukovnike, kapetane, majore koji sede u zatvoru. Ovo je zahtev Oružanih snaga, običnog vojnika, i mi ćemo ga ispuniti. Želimo da obnovimo demokratiju. Dosta je nekolicina njih uzurpirala vlast… pogledajte gde su nas doveli, naša deca nemaju budućnost, narod nema budućnost“.
Nema sumnje da su reči pobunjeničkog vođe bile usmerene na objedinjavanje ostalih vojnih lica, lidera desničarskih partija (zavedenih obećanjem „oslobađanja svih političkih zatvorenika”) i sindikalnih vođa koji su bili glavni junaci državnog udara 2019, krajnje desničarskih paravojnih grupa i građana nezadovoljnih trenutnom ekonomskom, socijalnom i političkom situacijom u zemlji. Isto kao što nema sumnje da od prvog trenutka nije naišao na prijemčivo uho i da je ostao u potpunoj izolaciji, videći da su mu planovi osujećeni.
Istovremeno, nepromišljeni postupci predsednika Arsea i njegovih saradnika koji su se suprotstavili Zunjigi, brza međunarodna i nacionalna osuda Zunjige, čvrste i mudre odluke, poput imenovanja nove visoke komande VSB i, pre svega, mobilizacija u najmanju ruku nekoliko stotina građana u podršku vladi, sprečilo je da demokratija ponovo postane žrtva uplitanja vojske, koja je do sada izvela 36 državnih prevrata za dvesta godina života republike.
Loše
Nekoliko časova nakon poraza pobunjenika, umnožile su se hipoteze o mogućim motivima koji su Zunjigu podstakli na takav čin (vredi napomenuti da su ga u utorak, 25-og popodne, ministri predsedništva i odbrane obavestili da je smenjen sa dužnosti zbog pretnji bivšem predsedniku Evu Moralesu u TV programu). U narodnom taboru oživela je uspomena na čileanski „Tanketazo“, kada je juna 1973. godine jedan tenkovski puk iz prestonice opkolio palatu La Moneda da bi iznudio ostavku Salvadora Aljendea, na dan kada je nastalo Narodno jedinstvo[1]. Vreme je pokazalo da je to bio uvod u pravi državni udar 11. septembra, koji je okončao život predsednika i uspostavio Pinočeovu diktaturu na 17 godina.
Zaista, ne pitaju se uzalud mnogi neće li se 26. jun, takođe kršten kao „Zunjigazo“, ispostaviti kao proba budućeg prevrata? Zašto se desni društveni sektori, udruženja poslodavaca, visoki oficiri vojske i američki imperijalizam nisu povinovali pozivu zaverenika? Zašto Zunjiga nije našao tog „civila“ spremnog da ulašti vojničke čizme, kao što se to desilo poslednjih godina sa državnim prevratima novog tipa u Venecueli, Hondurasu, Paragvaju, Brazilu, Peruu i samoj Boliviji?
Zasad valja napomenuti da je buržoazija i te kako znala izvući za nju sasvim probitačan rendgenski snimak događaja:
1) Ubedila se da nema odbrambenog plana izvršne vlasti i da je preovladala čisto spontana narodna akcija;
2) Potvrđena je apsolutna podeljenost društvenih snaga, posebno vladajućeg Pokreta ka socijalizmu (MAЅ), trend koji se pojačao poslednjih nedelja zbog rogobatnog spora između frakcije na čelu s Evom Moralesom, koji ono što se dogodilo naziva „šou“ i „ autogolpe“ („samoprevrat“ – prim. prev.), i frakcije na čelu s Arseom, koja nastojava na verziji „vojne pobune“ i „neuspelog državnog prevrata“;
3) Odmerena je sposobnost reagovanja društvenih pokreta i budući izvori sukoba; a takođe ko su „patriotska“ vojna lica koja ne žele da krše Ustav (hoće li desnica težiti njihovoj čistki, kako bi se osigurala da ima disciplinovanu vojsku, ideološki u celosti usklađenu s njenim ciljevima?);
4) Potvrdila je svoju ubeđenost da je, u slučaju drugog sličnog događaja, krajnje malo verovatno da će baza podrške Procesu Promena imati odbrambenu strategiju i, što je najvažnije, jedinstvenu komandu;
5) Shvatila je da brojni naprednjački i levičarski lideri, kao i značajan deo stanovništva, ne veruju u mogućnost državnog udara, pa su brže-bolje normalizovali i ismejali niz događaja tog dana.
Zastrašujuće
U očima svakog minimalno informisanog i poštenog čoveka, nepobitno je da je Bolivija ponovo postala poželjna američkom imperijalizmu. To se uglavnom dešava iz tri razloga:
1) Tokom dva veka, od iznošenja Monroove doktrine 1822. godine, Sjedinjene Države su više nego pokazale da nisu voljne miriti se s vankontinentalnim silama koje vrše ekonomski, politički ili ideološki uticaj na bilo koju zemlju Latinske Amerike i Kariba. U tom smislu su nedavni sporazumi, potpisani od Luisa Arsea i Vladimira Putina u oblasti energetike, tehnologije, trgovine, obrazovanja i sporta, pored sporazuma potpisanih između južnoameričke zemlje i zemalja poput Kine i Irana, za Vašington jednostavno neprihvatljivi;
2) Prema podacima Geološke službe SAD, rezerve litijuma u Boliviji iznose oko 21 miliona tona, što je čini najvećim svetskim skladištem tog minerala. Zbog čega je više puta interesovanje javnosti izazivala glava Južne komande, general Lora Ričardson, koja je, na primer, na Atlantskom savetu januara 2023. izrekla: „Zašto je važna Latinska Amerika? … zato što je to područje bogato resursima i retkim zemnim elementima… zato što se 60 odsto svetskog litijuma nalazi u tom trouglu [Bolivija, Argentina i Čile]… danas neophodnog za tehnologiju“;
3) Bolivija je sa Kinom i Rusijom potpisala sporazume o vađenju i industrijalizaciji svog litijuma. Na primer, ruska kompanija Uranium One Group, deo „Rosatoma“, je sa državnom kompanijom Yacimientos de Litio Bolivianos (YLB) potpisala ugovor o ulaganju 450 miliona dolara u pilot-postrojenje poluindustrijskog opsega u Salar de Ujuni i izgradnju pilot-fabrike s tehnologijom neposredne ekstrakcije litijuma, sposobne da proizvede 14 hiljada tona godišnje.
Dakle, premda je reakcija vlade i njenih pristalica na prevrat bila brza i odlučna, a solidarnost predsednika regiona i višestranih organizacija poput Zajednice latinoameričkih i karipskih država (CELAC), Saveza naroda Naša Amerika (ALBA) i Grupe Puebla bila neposredna, prevrat i destabilizujuća pretnja vladi Luisa Arsea ostaju skriveni, a iz Bele kuće udvostručuju napore da potčine Boliviju, naročito posle Putina i Luisa Injasija Lule da Silve. U ovoj etapi, Brazil će nastojavati na predstojećem prijemu Bolivije u grupu BRIKS, što je još jedan korak koji će Bajdenova administracija odbiti da prihvati.
[1] Pokret narodnog jedinstva, osnovan od komunista, socijalista, radikala i demohrišćanskih disidenata, koji je Salvadora Aljendea doveo na vlast – prim. prev.
