Шта се заиста догодило у Боливији 26. јуна? Државни удар изазван унутрашњим проблемима, инострано уплитање или добро изведен спектакл? Хавијер Лараин, главни уредник часописа Correo del Alba, нарочито за издање „Два Југа“.
За империјалисте ми смо ништа друго
до презирани и презрени народи.
Фидел Кастро, 1971.
Добро
После поднева у среду, 26. јуна, караван од најмање седам вишенаменских оклопних возила ZFB-05 Bew Star кинеске производње са одговарајућим тешким митраљезима калибра 12,7 мм уграђеним у кровове и од седам до девет тешко наоружаних војника, са Галиловим јуришним пушкама у сваком возилу под вођством бившег генерала армије и бившег команданта Боливијских оружаних снага (БОС) Хуана Хозеа Зуњиге, као и команданата ваздухопловних снага Марсела Сегара и морнарице Хуана Арнеза, спремних да изврше државни удар у циљу свргавања уставног председника Луиса Арсеа Катакоре.
Хронологија догађаја је следећа:
14:30 – Заузимање Плаза Муриљо, седишта извршних, законодавних и владиних органа, од стране наоружаних контингената ВСБ и Војне полиције (ВП).
15:30 – Побуњеници прскају гас на цивиле и медијске раднике усредоточене на Плаза Муриљо.
15:47 – Зуњига се обраћа новинарима и најављује заузимање палате Кемадо и образовање новог кабинета, а такође потврђује да ће владу натерати на оставку.
15:51 – На једном од оклопних возила, Зуњига пробија главна улазна врата палате Кемадо.
15:58 – Председник Арсе сустиже Зуњигу на улазном трему здања, гледа га и, после кратке размене речи, наређује му да одустане од својих намера.
17:05 – Влада разрешава тројицу команданата и именује нову врховну команду ВСБ, којој наређује да деактивира пуч који је у току.
17:30 – Зуњига и његове колеге напуштају Плаза Муриљо и крећу ка главном стану Генералштаба Војске.
19:05 – Зуњига и завереници су ухваћени у Генералштабу, ухапшени и приведени правди; сада им прети до 30 година затвора због злочина тероризма, подстрекавања побуне, покушаја убиства председника и другог.
Убрзо после почетка заузимања палате Кемадо, бивши командант Зуњига је земљи упутио посланицу: „…Спремамо се да ослободимо апсолутно све политичке затворенике, из Камача, из Ањеза, генерале, потпуковнике, капетане, мајоре који седе у затвору. Ово је захтев Оружаних снага, обичног војника, и ми ћемо га испунити. Желимо да обновимо демократију. Доста је неколицина њих узурпирала власт… погледајте где су нас довели, наша деца немају будућност, народ нема будућност“.
Нема сумње да су речи побуњеничког вође биле усмерене на обједињавање осталих војних лица, лидера десничарских партија (заведених обећањем „ослобађања свих политичких затвореника”) и синдикалних вођа који су били главни јунаци државног удара 2019, крајње десничарских паравојних група и грађана незадовољних тренутном економском, социјалном и политичком ситуацијом у земљи. Исто као што нема сумње да од првог тренутка није наишао на пријемчиво ухо и да је остао у потпуној изолацији, видећи да су му планови осујећени.
Истовремено, непромишљени поступци председника Арсеа и његових сарадника који су се супротставили Зуњиги, брза међународна и национална осуда Зуњиге, чврсте и мудре одлуке, попут именовања нове високе команде ВСБ и, пре свега, мобилизација у најмању руку неколико стотина грађана у подршку влади, спречило је да демократија поново постане жртва уплитања војске, која је до сада извела 36 државних преврата за двеста година живота републике.
Лоше
Неколико часова након пораза побуњеника, умножиле су се хипотезе о могућим мотивима који су Зуњигу подстакли на такав чин (вреди напоменути да су га у уторак, 25-ог поподне, министри председништва и одбране обавестили да је смењен са дужности због претњи бившем председнику Еву Моралесу у ТВ програму). У народном табору оживела је успомена на чилеански „Танкетазо“, када је јуна 1973. године један тенковски пук из престонице опколио палату Ла Монеда да би изнудио оставку Салвадора Аљендеа, на дан када је настало Народно јединство[1]. Време је показало да је то био увод у прави државни удар 11. септембра, који је окончао живот председника и успоставио Пиночеову диктатуру на 17 година.
Заиста, не питају се узалуд многи неће ли се 26. јун, такође крштен као „Зуњигазо“, испоставити као проба будућег преврата? Зашто се десни друштвени сектори, удружења послодаваца, високи официри војске и амерички империјализам нису повиновали позиву завереника? Зашто Зуњига није нашао тог „цивила“ спремног да улашти војничке чизме, као што се то десило последњих година са државним превратима новог типа у Венецуели, Хондурасу, Парагвају, Бразилу, Перуу и самој Боливији?
Засад ваља напоменути да је буржоазија и те како знала извући за њу сасвим пробитачан рендгенски снимак догађаја:
1) Убедила се да нема одбрамбеног плана извршне власти и да је преовладала чисто спонтана народна акција;
2) Потврђена је апсолутна подељеност друштвених снага, посебно владајућег Покрета ка социјализму (МАЅ), тренд који се појачао последњих недеља због рогобатног спора између фракције на челу с Евом Моралесом, који оно што се догодило назива „шоу“ и „ аутоголпе“ („самопреврат“ – прим. прев.), и фракције на челу с Арсеом, која настојава на верзији „војне побуне“ и „неуспелог државног преврата“;
3) Одмерена је способност реаговања друштвених покрета и будући извори сукоба; а такође ко су „патриотска“ војна лица која не желе да крше Устав (хоће ли десница тежити њиховој чистки, како би се осигурала да има дисциплиновану војску, идеолошки у целости усклађену с њеним циљевима?);
4) Потврдила је своју убеђеност да је, у случају другог сличног догађаја, крајње мало вероватно да ће база подршке Процесу Промена имати одбрамбену стратегију и, што је најважније, јединствену команду;
5) Схватила је да бројни напредњачки и левичарски лидери, као и значајан део становништва, не верују у могућност државног удара, па су брже-боље нормализовали и исмејали низ догађаја тог дана.
Застрашујуће
У очима сваког минимално информисаног и поштеног човека, непобитно је да је Боливија поново постала пожељна америчком империјализму. То се углавном дешава из три разлога:
1) Током два века, од изношења Монроове доктрине 1822. године, Сједињене Државе су више него показале да нису вољне мирити се с ванконтиненталним силама које врше економски, политички или идеолошки утицај на било коју земљу Латинске Америке и Кариба. У том смислу су недавни споразуми, потписани од Луиса Арсеа и Владимира Путина у области енергетике, технологије, трговине, образовања и спорта, поред споразума потписаних између јужноамеричке земље и земаља попут Кине и Ирана, за Вашингтон једноставно неприхватљиви;
2) Према подацима Геолошке службе САД, резерве литијума у Боливији износе око 21 милиона тона, што је чини највећим светским складиштем тог минерала. Због чега је више пута интересовање јавности изазивала глава Јужне команде, генерал Лора Ричардсон, која је, на пример, на Атлантском савету јануара 2023. изрекла: „Зашто је важна Латинска Америка? … зато што је то подручје богато ресурсима и ретким земним елементима… зато што се 60 одсто светског литијума налази у том троуглу [Боливија, Аргентина и Чиле]… данас неопходног за технологију“;
3) Боливија је са Кином и Русијом потписала споразуме о вађењу и индустријализацији свог литијума. На пример, руска компанија Uranium One Group, део „Росатома“, је са државном компанијом Yacimientos de Litio Bolivianos (YLB) потписала уговор о улагању 450 милиона долара у пилот-постројење полуиндустријског опсега у Салар де Ујуни и изградњу пилот-фабрике с технологијом непосредне екстракције литијума, способне да произведе 14 хиљада тона годишње.
Дакле, премда је реакција владе и њених присталица на преврат била брза и одлучна, а солидарност председника региона и вишестраних организација попут Заједнице латиноамеричких и карипских држава (CELAC), Савеза народа Наша Америка (ALBA) и Групе Пуебла била непосредна, преврат и дестабилизујућа претња влади Луиса Арсеа остају скривени, а из Беле куће удвостручују напоре да потчине Боливију, нарочито после Путина и Луиса Ињасија Луле да Силве. У овој етапи, Бразил ће настојавати на предстојећем пријему Боливије у групу БРИКС, што је још један корак који ће Бајденова администрација одбити да прихвати.
[1] Покрет народног јединства, основан од комуниста, социјалиста, радикала и демохришћанских дисидената, који је Салвадора Аљендеа довео на власт – прим. прев.
