Борба против империјализма дубоко је укорењена у народном осећају за правду, или боље рећи за неправду, јер је ње много више на свету. Било какав покушај мобилизације и организовања народа мора се заснивати на том сазнању. Револуционарни морал је народна интуиција усмерена ка борби за ослобођење, а уобличена у марксистичкој науци.
ELN или Војска за национално ослобођење (шпан. Ejército de Liberación Nacional) настала је у таквим околностима у Колумбији 1964. године, вођена примером Кубанске револуције и жељом за променом нестабилне ситуације у земљи. Ову организацију основала је група младих Колумбијаца који су студирали на Куби. Када се упореди са колумбијским FARC-ом (шпан. Фуерзас Fuerzas Armadas Revolucionarias de Colombia-Ejército del Pueblo), ког чине махом сељаци, ELN осим сељаштва у својим редовима има и један број радника и студената.
Колумбију је у периоду од десет година (1948-1958) разарао грађански рат, у народу познат као La Violencia (шпан. насиље) који је оставио преко 300.000 мртвих. То је званично био рат две владајуће опозиционе партије — либералне и конзервативне — које су након рата без проблема успеле да нађу компромис, тј. да се уједине у Национални фронт, који је био на власти до 1974. Међутим, како је народ био највећа жртва овог рата (сељаци и радници окренути једни против других), ово је и доба радикализације многих Колумбијаца, који су увидели узалудност и апсурдност међусобног ратовања. Период од 1963. до 1966. обележен је масовним радничким штрајковима. Више од половине становништва било је неухрањено, а постојећа исхрана била је неразноврсна и ненутритивна. Висока стопа самоубистава, неписменост народних маса, универзитетско школовање и јавно здравство само за привилеговане и данас су проблеми који море Колумбију.
Компрадорска влада Колумбије у отвореном је сукобу са ELN-ом од његовог оснивања, тако да се може рећи да грађански рат у Колумбији и даље траје. ELN ужива значајну подршку у народу. Као што каже један од герилаца: „Ми нисмо герилци коју су се инфилтрирали у ваше комшилуке, синдикате и универзитете — ми смо ваше комшије, синдикалци и студенти који су постали герилци“. ELN је у свом манифесту, написаном 1965. године у Симакоти (граду који су герилци заузели након њиховог првог оружаног сукоба са државом), поставила главне тачке своје политике: она жели демократску и народну владавину која ће ослободити земљу од међународних монопола, аграрну реформу којом ће земља припасти сељацима, заштиту националне индустрије, бесплатно здравство и образовање, заштиту староседелаца итд.
Прве вође ELN-а били су католички свештеници Камило Торес и Мануел Перес, обојица под утицајем теологије ослобођења (шпан. teología de la liberación). То је хришћанска доктрина настала у латинској Америци, која се заснива на тумачењу јеванђеља као позива на борбу за сиромашне. „Ја сам револуционар као Колумбијац, као социолог, као хришћанин и као свештеник. Као Колумбијац, јер не могу да се удаљим од борбе мога народа. Као социолог, јер захваљујући научном познавању стварности схватио сам да се техничка и ефикасна решења могу постићи само револуцијом. Као хришћанин, јер суштина хришћанства јесте љубав према ближњем свом и само револуцијом може да се постигне добробит за већину. Као свештеник, јер је оданост ближњем који жели револуцију обавеза братске љубави, неопходне да Исусова жртва не би била узалудна, јер она није индивидуална, већ за читав божији народ, а преко Христа“, писао је Камило Торес, који је поред теологије студирао и право, социологију и политичке науке. Али оваква филозофија није настала у неком факултетском амфитеатру или академској студији. Она је укорењена у свакодневици латиноамеричких народа. Хришћанство колонизоване јужне Америке блиско је повезано са борбом за национално ослобођење (тако Че Гевару боливијски сељаци од милоште зову San Ernesto — шпан. Свети Ернесто).
Међутим, и поред утицаја теологије ослобођења, званична идеологија организације је марксизам-лењинизам, коју ELN тежи да примени на креативан начин. Настала у руралним Зонама самоодбране, организација је ове територије подвргнула управљању на социјалистичким принципима. Она одбацује секташтво и себе сматра само једним делом ширег покрета друштвених снага, стога су и цивилне формације неопходне за њену стратегију. За разлику од FARC-а, ELN се фокусира и на рад са локалним самоорганизованим покретима, синдикатима, сељачким удружењима и другим општинским организацијама. Њен динамичан облик стратегије заснива се на стицању подршке од стране разних друштвених база, за организовање простора социјалистичког отпора. Може се, дакле, рећи да је ELN политичка федерација, унија делимично самоуправних политичких и војних фронтова — од којих сваки може послужити као авангарда у зависности од корелације класних снага у датом периоду.
ELN своје редове финансира опорезивањем богатих — тачније, откупнином за киднапована лица и наплаћивањем царине за сваки транспорт који пролази кроз територије које они контролишу. Неретко се деси да колумбијска војска посипа отрове на усеве територија које контролише ЕЛН, под изговором да желе да униште поља коке (биљке од које се прави кокаин). Међутим, она заправо посипа отров на обичне усеве и тако, осим што загађује земљу и ваздух и трује локално становништво, уништава и ресурсе хране за побуњенике. Порука је јасна: „уколико ми не можемо имати ту земљу, нећете је имати ни ви“.
Данас на челу ELN-а стоји Николас Родригес Баутиста звани Габино. Он је међу најстаријим герилцима ELN-а, у чијем је саставу од самог оснивања, као четрнаестогодишњак. Под његовим вођством организација је успоставила везе и са суседном Венецуелом, чију прогресивну владу намерава да штити уколико Оружане снаге Колумбије послуже као америчка пешадија у могућем нападу на ову земљу. „Откад је борба почела, сањам о миру за моју земљу и за све народе света. То је увек била моја највећа тежња, и даће Бог да ме Колумбија у достојанственом миру и социјалној правди затекне у последњим сатима мог живота. Борио сам се тежећи да дам цео свој живот за човечанство и надам се да ћу то да радим до крајњих последица, да иза мене остане борба за Колумбију и за ову Латинску Америку, као и иза хиљада војника који су дали све за најправеднији циљ, за колумбијски народ и народе Латинске Америке“, каже Баутиста.
Борба против империјализма дубоко је укорењена у народном осећају за правду, или боље рећи за неправду, јер је ње много више на свету. Било какав покушај мобилизације и организовања народа мора се заснивати на том сазнању. Револуционарни морал је народна интуиција усмерена ка борби за ослобођење, а уобличена у марксистичкој науци.
Три од шест герилаца који су се појавили 1960-их у Колумбији демобилисали су се 1980-их, четврти је изгубио власт или га је држава смирила, а преостала два су ојачала и проширила се током бума трговине дрогом 1990-их.
То су FARC, сељачког порекла, и ELN, који су створили студенти комунисти инспирисани теологијом ослобођења.
Велика разлика између њих је њихов облик организације: FARC је био вертикални и централизован, док ELN функционише као нека врста савезне организације. За прву се говорило да је герилац који се бавио политиком, а ELN је била политичка група која је узела оружје под своје руке.
Иако су оба покрета, постављена у џунгли, настојала су да збаце либерални поредак заснован на марксизму наслеђеном из кубанске револуције, разлике и конкуренција између њих су од почетка биле јасне. А то се манифестовало у конфронтацијама, коегзистенцији и, понекад, сарадњи током пола века.
У Арауци, да дамо пример који многи наводе са поновним избијањем насиља ових дана, у сукобима између две гериле, између 2004. и 2010. погинуло је најмање 500 цивила и 600 субверзиваца, а више од 50.000 људи је расељено, према званичним подацима.
Наиме, 2010. године, два герилца су се сложила да окончају сукоб у Арауци и поделили су контролу над илегалним просторима и закупнинама. Овај регион је од тада престао да буде епицентар насиља, али не и илегалних активности, посебно извоза кокаина и шверца преко Венецуеле.
2016. године, са мировним процесом, FARC је престао да постоји као артикулисана група на националном нивоу и појавиле су се дисидентске групе — процењује се да их је било око 30 — које су регрутовале нове чланове и ојачале током пандемије.
Тај мир који је произашао из договора између две хегемонистичке гериле прекинут је у тренутку када је највећи од њих, FARC, нестао, и када су се појавиле дисидентске групе које немају много везе са старом побуном.
Деведесетих година прошлог века Колумбија је постала водећи произвођач листова коке на планети. Према Рафаелу Парду у његовој књизи „Историја ратова“, између 1975. и 1995. пословна структура је била једноставна. Боливија и Перу производили су 90 одсто листа коке и пасте и базе коке, која је малим авионима транспортована у колумбијске џунгле, где је прерађивано 90 одсто светског кокаина, који се продавао у САД. Ова структура је постала сложенија када су владе Перуа, Колумбије и Еквадора одлучиле да контролишу границе. Међутим, када се у Перуу и Боливији појавила гљива која је уништила култивисану површину, Колумбија је такође почела да контролише усев. FARC је присвојио велики део обрађених хектара, што је довело до повећања и његовог војног капацитета и почео је да контролише 150 хиљада хектара усева листа коке који се налазе у два милиона хектара џунгле на југу земље.
Учешће FARC-а у трговини дрогом има везе са процесом производње овог наркотика. Ова герила се финансира од накнада за обезбеђење за илегалне усеве, од пореза на лабораторије („пореза на грамажу“) и од коришћења тајних писта. Дакле, усред оружаног сукоба, трговина дрогом је служила као средство финансирања и герилаца и група за самоодбрану.
Напет однос између FARC-а и ELN-а показује колико сложено може бити разумевање начина на који се две герилске групе сучељавају или сарађују тако што варирају кроз простор и време њиховог односа.
FARC и ELN, преко својих координационих тела, утврђују стратешке циљеве герилске групе за постизање моћи. С једне стране, FARC своје стратешке циљеве гради на герилским конференцијама које периодично планирају и извршавају Генералштаб и Секретаријат. И, с друге стране, ELN конфигурише своје стратешке циљеве са Националних конгреса, дистрибуирајући правце за сваки ратни фронт. Заузврат, стратешки циљеви герилаца могу бити национални или регионални. Национални циљеви су циљеви у којима побуњеничка организација делује као целина и настоји да има национални утицај, док су регионални циљеви сврхе које одговарају потребама или циљевима јединице или групе јединица на одређеној територији деловања устаничке групе. Национални и регионални стратешки циљеви су у корелацији и делују у исту сврху: пораз државе и ширење AANE.
Колумбија је у марту 2023. признала политички статус Националне ослободилачке армије (ELN) као „наоружане побуњеничке организације” и забележила је „напредак” у постизању споразума о билатералном прекиду ватре.
„Признати да национална Влада, у оквиру својих уставних и законских овлашћења, с обзиром на политичко признање Народноослободилачке војске (ELN), као оружане побуњеничке организације, води преговоре и дијалоге политичке природе у циљу изналажења решења оружаном сукобу“, указује на резолуцију владе председника Густава Петра објављену на крају мексичког стола.
Овако је у марту у Мексико Ситију завршена трећа фаза Стола мировног дијалога између владе Колумбије и ELN-а.
Потпредседница Колумбије Франсија Маркес присуствовала је затварању овог циклуса разговора који је почео у фебруару. „Желим да кажем ELN-у да је ово први пут да их без страха гледам у очи“, рекла је Маркес, истичући да су Колумбијке биле једне од главних жртава сукоба.
Следећа фаза мировних преговора биће одржана на Куби. Главни преговарачи обе стране показали су опрезан оптимизам у погледу постигнутих резултата, али још нису завршили дуго очекивани билатерални споразум о прекиду ватре. „Успели смо да отпочнемо да се бавимо најхитнијим, најсрдачнијим и најосетљивијим питањима као што је прекид ватре, а такође смо широм отворили врата учешћа грађана и заједнице“, рекао је Оти Патињо, шеф преговарачке делегације колумбијске владе. „Данас смо постигли напредак у изградњи плана пута са заједничком визијом мира“, нагласио је Патињо.
Са своје стране, Пабло Белтран, главни преговарач ELN-а, рекао је да су „предузети први кораци за постизање билатералног, националног и привременог прекида ватре“. „Сви морамо да се променимо да бисмо постигли свеобухватан и трајни мир, сви морамо да учествујемо у његовом осмишљавању и реализацији“, рекао је Белтран на завршној церемонији, која је одржана у школи Сан Илдефонсо, у центру мексичке престонице.
Споразуми потписани у Мексику укључују и механизме за „учешће друштва у изградњи мира“, као и „преиспитивање из демократске перспективе, економског модела, политичког режима и доктрина које спречавају јединство и помирење националног“. Још једна од договорених тачака односи се на „препознавање свих жртава“ и „преузимање одговорности које произилазе из истине свега и свакога“.
Следећа фаза мировних преговора између колумбијске владе и ELN-а биће одржана на Куби, иако није прецизиран датум њеног почетка.
Преговори између Колумбије и герилске организације, који су прекинути четири године након почетка 2017, настављени су у Каракасу 2022. уз спонзорство Кубе, Норвешке и Венецуеле као земаља гаранта. Мексико, уз Венецуелу, Чиле, Норвешку и Бразил су гаранти мировних преговора, док су Шведска, Немачка, Швајцарска и Шпанија као пратеће земље.
У закључку, да се навести да су герилске организације FARC и ELN у Колумбији једне од најстраховитијих оружаних снага које су владале тим просторима од 60-их година прошлог века, које су харале, зарад успостављања својих циљева и управљања влашћу те државе која је била у периодима кризе током грађанског рата у XX веку. Највећи успех ових герилских организација била је трговина дрогом, узгајање исте и сарадња са нарко-картелима, која им је омогућила добар приход за све њихове будуће намере у освајању територијалних власти и државних спорова.
ИЗВОРИ:
https://repositorio.unal.edu.co/bitstream/handle/unal/59463/1023916755.2017.pdf?sequence=1
