Luka Čankaj je jedan od najvećih projekata na pacifičkoj obali Južne Amerike. Gradi se uz učešće kineske kompanije COSCO (koja poseduje 60% projekta) i već se smatra delom kineskog „Pomorskog puta svile“. Međutim, i Sjedinjene Države su nedavno pojačale svoj rad u regionu.
Dopisnik „Dva Juga“ razgovarao je o ovoj situaciji sa Gabrijelom Kabrerom Moskosom – sociologom, predavačem na univerzitetu, političkim analitičarom. Članom rukovodstva Levih socijalista (Peru).
Koliko je luka Čankaj važna za Peru, Latinsku Ameriku i zemlje poput Kine, Sjedinjenih Država i Indije?
Prvo bih želeo da razjasnim: nisam stručnjak za ovo pitanje, ali pokušaću da dam dobro uopšteno tumačenje sa političkog ili geopolitičkog stanovišta, ne sa moje tačke gledišta.
Verujem da je luka Čankaj, pre svega, važna luka za kinesku ekonomiju, kao i za ekonomiju Latinske Amerike, ali će sve zavisiti od toga kako svaka latinoamerička zemlja vodi pregovare ili zaključuje trgovinske i infrastrukturne sporazume sa Kinom. Što se tiče Perua, sa sadašnjom vladom, koja je takođe uzurpatorska i nelegalna, ultraneoliberalna i gramziva, ne verujemo da će to doneti mnogo koristi, jer je stvorena enklavna ekonomija koja ne dozvoljava unutrašnji razvoj, pre svega razvoj unutrašnjeg tržišta zemlje, već jednostavno omogućava lakši izvoz rudarskih i proizvoda drugih sektora, kao i proizvoda koji dolaze iz drugih zemalja poput Brazila. U tom smislu, zemlja postaje u suštini tranzicionom, dobijajući izvesnu korist od dažbinske politike luke, ali to nije dovoljno za razvoj zemlje koja se uporno drži desničarskih vlada i neoliberalne ekonomije.
Pokušavaju li SAD uticati na projekat Čankaj?
Da, nesumnjivo. SAD imaju loš odnos prema luci Čankaj, zato što znaju da Kina počinje zadirati u njima podređeno prirodno tržište, koje je za Sjedinjene Države bila Latinska Amerika. I da, proamerički mediji su pokušali sabotirati projekat… Jer, Sjedinjene Države, posebno sada sa Trampom, žele da povrate kontrolu nad Latinskom Amerikom.
To je povezano sa onim što sam rekao na početku: ova luka predstavlja reprodukciju enklavne ekonomije koja ne doprinosi nikakvom, čak ni lokalnom razvoju, ili, ako lokalnog razvoja ima za Čankaj i za tu provinciju Lima, on je privremen, prolazan, efemeran. Ona reprodukuje ekonomski sistem, ekonomski model koji je Peruu doneo veće izdatke nego što je to činio čak i pre 30 godina, i predstavlja zapadanje Perua u epicentar kinesko-američkog sukoba, što je još jedan ozbiljan rizik — da Peru uđe u sukob koji bi se mogao dogoditi u bliskoj budućnosti. Vreme je da se pređe na vojno delovanje. Čujte, ako već vidimo da je na Bliskom istoku zapravo već u toku neka vrsta Trećeg svetskog rata, i pitanje Ukrajine, onda je moguće da se to proširi, zar ne? I premda je svakako najjače sučeljavanje između Sjedinjenih Država i Rusije, ono bi se moglo pojaviti i sa Kinom. Dakle, zbog luke Čankaj, Peru bi na neki način mogao postati arena sukoba, ne nužno ratnog, ali nažalost uvučen u vojni sukob na međunarodnoj razini, sa predrasudama prema peruanskom narodu i našem razvoju takođe.
Može li se situacija u Šankaju uporediti s naporima SAD da ojačaju svoj uticaj u Panami? Vidite li u tome zajedničku strategiju?
Da, nesumnjivo postoji sličnost između onoga što Trampova administracija želi uraditi u Čankaju i onoga što želi uraditi u Panami. Morate shvatiti da je Trampova administracija vlada koja dolazi da tobože vrati sivu ekonomiju i sivo gospodarstvo Jenkija u svetu. Zato ima svoju ideologiju, koja je ideologija neofašizma, nadmoći i određenog protekcionizma, koji pokušavaju uvesti u američku ekonomiju. Dakle, da — ovde postoji i pojedinačni pokušaj izbegavanja kineske kontrole ili kontrole kineske privrede u ovom delu Južne Amerike, kao što se to radi na drugim mestima – već smo govorili o Panami, Meksiku i tako dalje.
Može li Kina izgubiti kontrolu nad lukom?
Ne mislim da Kina gubi kontrolu. Kina već dugo ima snažnu kontrolu nad peruanskom privredom u drugim oblastima. Na primer, izvršila je najezdu u oblasti trgovine, prodaje tekstila, potisnuvši jednu od retkih cvatućih industrijskih grana u Peruu, koja je imala međunarodni ugled, i to ne zato što je Kina nužno loša, već zato što je upravo Peru taj koji bi morao voditi pregovore na uzajamnoj osnovi, a to, nažalost, nije tako. Stoga ne mislim da će doći do blagog pomaka, osim u scenariju vojnog sukoba, no ipak zaista verujem da postoje sektori peruanske desnice kojima trenutno upravljaju, da su lobisti američkog imperijalizma i da pokušavaju iskoristiti kineski uticaj; na neki način su i uspeli, ali ja ne mislim da to već označava i preokret. I, osim toga, jedno se mora uzeti u obzir: sve će zavisiti i od budućeg političkog scenarija u Peruu. Verujemo u alternative narodnih vlada.
Da li postoje političke ili poslovne grupe u Peruu koje se otvoreno protive učešću Kine?
Da – nesumnjivo, grupe usko povezane s američkim transnacionalnim kapitalom ili kapitalom američkog porekla. Ne mogu vam sada dati imena, postoji nekoliko konglomerata. Na primer, mislim da je Alikorp jedan od njih, Međubankarska grupa, koja svakako ima neke veze i sa Kinom, ali pre svega su posvećeni interesima imperijalizma, transnacionalnog kapitala Jenkija, i lobiraju da se izbegne kineski uticaj – uglavnom ne zato što su antikineski nastrojeni, već zato što to nije dobro za Kinu, njena preduzeća i njihove starije partnere, te deluju preko određenih desničarskih političara.
Postoji li mogućnost da Indija takođe učestvuje u sličnim projektima u Peruu? U kojim oblastima biste mogli biti korisni: tehnologija, finansije, logistika?
Što se tiče indijskog pitanja, pošteno da kažem, nemam detaljne ili bar minimalno konkretne informacije, ali verujem da su Peruu potrebna ulaganja u tehnologije, infrastrukturu koja povećava proizvodnost naše privrede, a to podrazumeva prolazak kroz proces industrijalizacije, za koji smatram da ga sadašnje desničarske vlade koje smo stvorili moraju razvijati. One što smo ih imali tokom poslednjih 30 ili više godina, tome nisu doprinele. Tada bi bilo veoma važno imati indijske investicije za prenos tehnologija. Rekao bih da je u krajnjoj liniji neophodno da postoji prenos koji bi pokrenuo proces industrijalizacije i povećao produktivnost. I očigledno je da bi ovo moralo ići ruku pod ruku sa procesom preraspodele bogatstva kako bi se stvorilo unutrašnje tržište i mnogo suverenija ekonomija.
Kakav je odnos žitelja i preduzetnika Perua prema luci Čankaj?
U samoj stvari, pogledi preduzetnika se razlikuju od pogleda većine narodnih klasa, posebno naših dominantnih preduzetnika, najistaknutije vrhuške, privržene međunarodnim interesima i u dubini duše nezainteresovane za Peru. Imam u vidu konkretno peruansku buržoaziju.
Peruanski preduzetnik nije uvek bio na strani zemlje ili iza nje, u Peruu čak nije ni postavljano pitanje samostalnog kapitalističkog razvoja. To nije činio ranije, a tim pre ne čini ni sada. Sada oni vide svoje posebne prednosti, u zavisnosti od toga ko je njihov stariji partner, da li koriste kineskoj ekonomiji ili ne. Ali postoje, kao što već rekosmo, uticajni sektori peruanskog preduzetništva koji su neposredno povezani s kapitalom američkog porekla.
Međutim, postoje i drugi sektori koji su zaista povezani sa kineskim kapitalom, tako da ovde postoji borba, koja se ponekad izražava i u političkom obliku. Sada u narodnim krugovima mislim da postoji razočaranje, jer već razumemo, uprkos svoj propagandi, da luka Čankaj, premda zaista može dati podsticaj i stvoriti određena radna mesta u određenom vremenu i u veoma osobitom delu zemlje, ili određenim osobenim tačkastim zonama zemlje – ne znači veću korist za male proizvođače, za radnike, za zaposlene, za siromašne porodice, uključujući čak i peruansku srednju klasu. Onda postoji razočaranost, izražena u neobično niskoj popularnosti ove vlade – uz to vlade koju mnogi ne priznaju.
Može li projekat Čankaj postati predmetom razmatranja na međunarodnoj razini?
Ono što je ovde važno jeste da peruanska vlada ima sposobnost da suvereno pregovara sa bilo kojim investitorima, uključujući kineske. Po tom pitanju mi de fakto nemamo vlast od uspostavljanja liberalizma pre više od 30 godina, mada je, po opštem priznanju, nije bilo ni pre toga.
Zapravo, u republikanskoj istoriji Perua, samo nekoliko, vrlo malo obrazovanih vlada pokušavalo je sprovesti određenu suverenu politiku. Stoga verujemo da je poreska politika pravedna, čvrsta, racionalna, čiji je prioritet razvoj zemlje, preraspodela prihoda dobijenih od aktivnosti preduzetnika, u ovom slučaju nekomercijalnih u luci, to bi trebalo da bude najprikladnija politika. Ona bi trebalo da razvija unutrašnje tržište s ekonomskom diverzifikacijom, čiji je prioritet industrijalizacija Perua. Ako se zemlja na neki način ne industrijalizuje, osuđeni smo da ostanemo zavisna, nerazvijena, neokolonijalna zemlja.
Sada mora biti industrijalizacije. Takođe verujemo da će ona obezbediti održivi razvoj i da neće ugroziti ekološku ravnotežu, koja nesumnjivo doprinosi klimatskim promenama, koje će na kraju uticati na sve nas, kao i na Peru. To je novi tip industrijalizacije koji podrazumeva čistu ekonomiju, čistu energiju, kombinovanu s onom koja će se i dalje zasnivati na modelu korišćenja fosilne energije, ali u pravcu održive razvojne, uravnotežene, decentralizovane ekonomije, a to očigledno podrazumeva vlade veoma različite od onih koje su formirane poslednjih godina u Peruu. To takođe podrazumeva prolazak kroz proces usvajanja novog ustava, novog pravnog okvira koji jemči razvoj zemlje i suverenitet nad našim prirodnim resursima, uključujući geografske resurse preuanskih luka.
