Министри одбране Аргентине и Сједињених Држава, Луис Петри и Пит Хегсет, потписали су споразум о куповини 207 оклопних возила Stryker, наводно ради „јачања контроле граница и борбе против тероризма“.
Та возила стоје између 2.500 и 7.000 америчких долара и намењена су за бојна поља — проблем који у Аргентини не постоји, осим ако се не припремају за неки. Са друге стране, Аргентина има више од 18.000 километара границе, од чега је 1.500 километара речних граница, а 5.300 километара планинских.
Не рачунајући огромне климатске разлике, ништа не указује да би једно исто возило могло бити делотворно на целом том простору (једно возило би покривало сваких 90 километара), а ни да се у XXI веку задаци извиђања, па чак и борбени задаци, изводе помоћу других технолошких средстава, далеко делотворнијих, бржих и јефтинијих. Дронови, звучи ли вам то познато?
Ови „ситни детаљи“ допуштају нам претпоставити да је реч тек о једном договореном… тја, да речемо — „дозвољеном“ послићу за потребе неког убогог званичника. Ја то не бих назвао „продубљивањем савезништва“, како насловљује Инфобае, већ пре малим гестом за оправдавање преговора. „Савезништво“ са САД зависи од других издаја и достава — кудикамо значајнијих.
Све се ово дешава у једном од најспорнијих контекста унутрашње политике. ЦГТ (Конфедерација рада) тврди да подржава гувернера Кисилофа, можда зато што нема бољу алтернативу, а његова намера да „реформише перонизам“ баца сенку недоумице на политичко-партијски лавиринт. Који перонизам реформисати? Онај већ реформисани „перонизам“ Алберта Фернандеса који је подвргао еутаназији перонизам киршнериста и допустио Милеју да победи?
Постоји једна проклета изрека која гласи: „Никада гувернер провинције Буенос Ајрес неће постати председник“. Ниједном то до сада није успело. Хоће Кисилоф успети да разбије те чини? Хоће ли утицај Масе (омиљеног сарадника амбасаде САД) бити његов талисман или пресуда? Да ли му Максимо Киршнер стоји за петама како би га погурао напред — или да би га саплео? До сада му је сметало само место на табели, па су листе постале очигледан проблем „малих кругова“ надструктура, што све више нервира активисте.
А Кристина? Угрожена, испонижавана и растргнута између оданости ратоборној бази што је обожава и свог породичног нагона. Друштвени инжењеринг примењен у Аргентини већ показује погубне резултате за народ који упорно све очекује од једне особе, неспреман да преузме своју историјску улогу. Ни 25. маја, ни 17. октобра.
Да ме простите, ја сам Енрике Бокс, Црна овца.
12.VII 2025.
