Председник Венецуеле Николас Мадуро изјавио је да земља излази из кризе и да се 400.000 деце која нису имала приступ образовању пошто су са родитељима побегла из земље већ вратила у венецуеланске школе.
Џени Морено, економиста и политиколог из Каракаса, за Два Југа појашњава да ли се венецуеланске породице заиста осећају горе у иностранству него код куће.
Миграција коју је Венецуела почела да трпи од 2016. до 2019. (са све већом снагом) организована је преко популарних друштвених мрежа.
Пропаганда је била усмерена ка венецуеланској омладини и професионалној радној снази. Обећани су им бољи живот, добри послови, висока примања и могућност да помогну својим породицама.
Ова прича је имала снажан утицај на те групе становништва, постајући више мода напуштања земље него економски и социјални проблем.
Последице су биле катастрофалне, јер је стварност у земљама камо је већина мигрирала била много гора него што се причало пресељеницима, што је брзо довело до њихове очајничке жеље да се врате назад у Венецуелу.
Ово је подстакло венецуеланску владу да направи План повратка у Отаџбину (Plan Vuelta a la Patria), у оквиру којег је Венецуеланцима бесплатно помаган повратак у земљу.
Једна од најнепријатнијих ситуација за пресељенике било је то што се показало да образовање, посебно бесплатно школовање у иностранству, није доступно свима, тим пре не Венецуеланцима.
Овај миграциони талас обелоданио је кризу образовања која постоји углавном у земљама југа. Показало се да придошли професионалци једноставно заузимају високе положаје захваљујући својој одличној академској припремљености и искуству. Али, приступ образовном систему био је практично немогућ и то је био један од најважнијих чинилаца у одлуци о повратку у земљу.
Стога је венецуеланска држава, примивши наше грађане, њима пружила подршку укључивањем деце и младих у образовни процес, без обзира на ток школовања.
Социјална заштита је оно што је прописано нашим Уставом, створеном од народа и за народ. Зато су оно што председник Мадуро показује стварне бројке, упркос текућим санкцијама нашој земљи.
Какве год нападе америчка империја предузимала против Венецуеле, наш приоритет ће увек бити заштита људских права целокупног становништва без дискриминације, независно од његових политичких или верских уверења, чак и ако су то странци.
Управо зато земља има бесплатно образовање, здравствену заштиту и већину државних услуга. Људи су овде веома отпорни и јаки, увек ћемо изаћи као победници, упркос свим претњама.
