U senci sve masovnijih, evo, već tromesečnih protesta zbog ubistva petnaestoro ljudi i dece u Novom Sadu nadstrešnicom, ispod radara javnosti prolaze nepočinstva, na koja bismo i te kako morali obratiti pažnju.
Jedno od njih se tiče Božićne Liturgije u zagrebačkom sabornom hramu Preobraženja Gospodnjeg, kojoj je načalstvovao „episkop“ buenosajreski i južnocentralnoamerički Kiril, mestobljustitelj (ova dužnost se u novogovoru srpskog sveštenstva naziva „administrator“) mitropolije zagrebačko-ljubljanske. Na njegove molitve, uznete na Velikom vhodu osvrnulo se svega nekoliko portala i korisnika društvenih mreža, rečima koje ne bismo ponavljali niti im išta od sebe dodavali… svakom pravoslavnom čoveku, makar i najpovršnije upućenom u svoju veru, sve je jasno već iz same Kirilove „službe“, na kojoj takvih pravoslavnih ljudi očito nije bilo, jer su prisutni listom preko svega prešli ćutke (vidi snimak od 51. minuta):
Jedan čitalac je primetio da je ovakvo „liturgisanje“ „vladike“ Kirila, uopšte uzev, sitnica – tek poslednja u nizu njegovih nepodopština, podsetivši nas na njegovo sasluživanje u okviru „svjetske molitvene osmine za jedinstvo kršćana“ zajedno s evangelistima, kalvinistima, luteranima, baptistima, ohridskim arhiepiskopljanima i pod dirigentskom palicom brata mu po veri, biskupa požeškog Antuna Škvorčevića, „predsjednika Biskupske komisije hrvatske biskupske konferencije za ekumenizam“ pre godinu dana. Ovo „bogoslužje“ je takođe održano u Zagrebu, u „bogoslužbenom prostoru“ (šta god to bilo) „blaženog“ Alojzija Stepinca:
Ima nas dosta koji dovoljno dugo pamtimo, pa znamo da su ovakve stvari u sveštenstvu bile potpuno nezamislive pre samo nekih 30-ak godina. Naravno da smo kao narod vrlo nisko pali, te nam je i blagi Bog umesto pastira poslao čobane da privatizuju hramove, a od bogosluženja naprave lakrdiju. Bolje nismo ni zaslužili. Kao što su i oni zaslužili da im se titule kojima se kite pišu pod navodnicima i proiznose posprdno. Ako ni zbog čega drugog, a ono zbog razlikovanja od tolikih njihovih prethodnika, svetih i nesvetih, što su ta zvanja kroz život proneli dostojno.
A „Srbin“ koji se moli pod svodovima nečeg što je posvećeno jednom Aloziju Stepincu, osuđenom ratnom zločincu i ustaškom odličniku, ne zaslužuje ni da mu se nacionalnost piše drugačije nego pod navodnicima. Više na nju ima prava jedan Domanovićev (i Justinov) vo, nego takva ljudska… osoba. Jer, Stepinac ne samo što je bio poglavar svećenstva čiji su mnogi pripadnici okrvavili ruke zverstvima nad srpskom nejači, nego je i lično učestvovao u prisilnom katoličenju pravoslavnih. Tome ima isuviše mnogo svedočanstava, i nikakva naknadna „preispitivanja“ istorije tu činjenicu ne mogu poništiti.
Neke od neposrednih Stepinčevih žrtava su još donedavno bile među nama, neke su, možda još uvek žive. Za one kojima gore rečeno zvuči pregrubo, svedočanstvo jedne od njih. Zvala se Zorka Delić, i o svom iskustvu je govorila u dokumentarnom filmu „Ožiljak“ iz 2007. godine. Film traje 45 minuta. Ovde ga ne možemo postaviti, jer je njegovo gledanje dozvoljeno samo na YouTube. Mi smo ga pronašli na sledećoj adresi: https://www.youtube.com/watch?v=eXJX6mBShN8&rco=1
Zorkino svedočenje je samo jedna kap u moru. Koga zanima, na internetu može još mnogo toga naći, mada ovakvi sadržaji često volšebno nestaju sa mreže. Ipak ih ostaje dovoljno da se pojmi sva ogavnost ponašanja „dostojanstvenika“ i „javnih delatnika“ poput „vladike“ Kirila. Svima su dostupne i knjige u elektronskom obliku, počev od pregršti naslova Laza M. Kostića i kapitalne knjige Magnum crimen Viktora Novaka – obojice Stepinčevih savremenika – pa do brojnih kasnijih autora, sve do naših dana.
Nema pouzdanih podataka koliko je Srba – boraca protiv nacizma i njihovih ustaških slugu – posle Drugog svetskog rata iz političkih razloga napustivši Jugoslaviju, završilo u Južnoj Americi. Svakako nije mali broj njihovih potomaka koji će, istražujući ovu temu, pojmiti zbog čega su se njihovi preci obreli u tom dalekom kutku sveta. A s tim i svu nedostojnost „pastira“ kojeg im je SPC dodelila.
