Неких поузданих података о сеоби Срба у Јужну Америку, почев од осамдесетих година прошлог века (XIХ века, прим. прир.) до данас, готово и нема. Због тога се сви написи о исељеницима српског порекла у латинском делу Америке, јужно од Рио Гранде, заснивају само на проценама.
Усељавање Срба у Јужну Америку почело је крајем прве половине XIХ века (Dahl, 1974), након што су земље овог дела света стекле независност. Готово да нема битније разлике између насељавања Северне и Јужне Америке (Мишовић, 1993), изузев у томе што је досељавање у Северну Америку почело нешто раније и што је било интензивније од насељавања јужног дела америчког континента. Први српски досељеници били су морнари, из Боке Которске и Далмације, који су на бродовима, под разним заставама, стигли до јужноамеричких обала. На тло Јужне Америке први је ступио Дубровчанин, Бразилије Брасељић (Мишовић, 1993). И већина морнара који су допловили у градове Перуа, Аргентине, Чилеа и Уругваја били су из Далмације, из Дубровника, посебно морепловци који су навигационе вештине стекли у поморској школи у Перасту и на бродовима чувених бокељских капетана (Мишовић, 1993). Неки од њих учествовали су и у борбама за ослобођење Аргентине (Солдатић, 1948). Међутим, тек крајем прошлог века бројнији исељеници са Јадранске обале почели су да се досељавају у Аргентину и Чиле, а веће групе долазе после Првог светског рата, када су САД увеле годишње квоте за усељенике и када је ограничаван њихов улазак у САД.
Срби са Јадранске обале, бокељски и далматински морнари, искрцали су се прво у Буенос Ајресу (Dahl, 1974), јер су као морнари и капетани тражили запослење дуж јужноамеричких река и обала. Један од тих бокељских морнара, који је као досељеник живео у Аргентини, био је капетан Милош Вукасовић (1842-1908). Он је 1870. године основао паробродско друштво „Lа platense“, у Буенос Ајресу, које је постало једно од најјачих у Јужној Америци. Вукасовић је био искусан поморац и добар поморски привредник, али се бавио и науком. Пројектовао је нове бродове за своју компанију и за друге фирме. Поред тога, обављао је и значајне дипломатске функције. Био је дуго година почасни генерални конзул Црне Горе у Аргентини и генерални конзул руске владе у Аргентини. За заслуге за развој дипломатских и трговинских веза између Аргентине и Русије, руски цар га је одликовао орденом Светог Станислава, с правом назива „каваљер“. За заслуге које је учинио за родну Црну Гору и Црногорце који су се у његово време доселили у Аргентину, књаз Никола му је одао велико признање, а када је 1906. године боравио на Цетињу, Књаз му је понудио да буде министар спољних послова Црне Горе. Капетан Вукасовић није ту понуду прихватио (Мишовић, 1993).
Крајем XIХ века, у Јужну Америку долази већи број исељеника са јужнословенских територија и насељавају се у Росарију, у држави Санта Фе. Све до почетка Првог светског рата њихов број није био велики. Аргентински попис из 1914. године идентификује 316 Срба, 1.575 Црногораца и 38.123 аустроугарских досељеника, међу којима је вероватно највише било Хрвата, Словенаца, али такође и Срба. Разуме се, најпре Први светски рат, а касније економска рецесија ограничила је прилив досељеника са наших територија. Међутим, већ 1939. године близу 50.000 лица пореклом из Југославије живело је само у Буенос Ајресу (Dahl, 1974). Иначе, за ту годину процене показују да је у Аргентини било око 80 хиљада лица пореклом из Југославије (Божовић, 1968), више него што их је било у Канади.
За време Другог светског рата, међу исељеницима се развијао патриотски антифашистички покрет, упркос извесној изолованости и недовољној повезаности с акцијама исељеништва у САД и склоности аргентинске власти и влада других латинскоамеричких земаља да отворено сарађују са силама Осовине. Српски исељеници су се окупљали на платформи Југословенске народне одбране, која је раније била под изразитим утицајем режима предратне Југославије и заступала „југословенски унитаризам“.
Југословенско исељавање у Аргентину је настављено, истина у мањем обиму, и после Другог светског рата. После 1945. године оно се свело на усељавање политичке емиграције и расељених лица. Тај број није био тако велики, као што је био случај, на пример, са приливом расељених лица у САД и Kанаду. У периоду између 1947. и 1957. године у Аргентину је ушло најмање 14.200 емиграната из Југославије. Од тог броја 9.600 уселило се 1947. и 1948. године. Према резултатима пописа 1947. године, 29.164 лица се изјаснило да је пореклом из Југославије, а према попису становништва 1960. године та цифра је достигла збир од 36.661. Међутим, исељенички листови и друге процене сугеришу закључак да је број исељеника и њихових потомака знатно већи и да прелази 100.000, од којих је око 10% дошло у Аргентину након 1945. године (Dahl, 1974). У то време, две политичке личности, које су пре и у току Другог светског рата биле значајне у Југославији, Милан Стојадиновић и Анте Павелић, нашле су уточиште у Аргентини.
Чињеница је да је југословенски исељенички покрет, како у Северној тако и у Јужној Америци, нарочито почетком XХ века, био под великим утицајем Југословенског одбора из Лондона. То је имало за последицу снажан развој југословенства међу нашим исељеницима као противтежа „аустријакији“, која је иначе била доминантна у Јужној Америци. Пред Први светски рат од 2.598 исељеника са простора бивше Југославије, њих 59% се изјашњавало као Хрвати, 27% као Аустријанци, а 14% као Далматинци, Дубровчани, Бокељи, Црногорци и Срби. Према налазима Љубомира Антића (1987), први знаци стварања Југословена примећени су 1914. године на скуповима Хрвата, Срба и Црногораца у Буенос Ајресу, када је одбијен захтев за мобилизацију наших исељеника. Доказ о јачању групације Југословена, коју Антић карактерише као активну мањину, може се наћи у успешном прикупљању материјалне помоћи у износу од 3,3 милиона динара. Помоћ је упућена српским заробљеницима, црногорском и српском Црвеном крсту и југословенској сирочади. Антиаустријски, али и пројугословенски биле су оријентисане и исељеничке новине „Слобода“, „Домовина“, као и „Југославија“ и „Југословенска држава“, иначе гласила Југословенске народне одбране. Срби и Црногорци су у таквом југословенству нашли добро национално уточиште, које им је омогућавало да искажу свој културни идентитет. У Јужној Америци, српски је у југословенској колонији био службени језик, а песма „Тамо далеко“ званична исељеничка химна. Уосталом, и сама мисао водиља која је била и политички програм ЈНО, изречена на конгресу у Антофагасти (Чиле) 1916. године гласила је: „Срби-Хрвати-Словенци заједничким именом Југословени, један су народ!“
На крају Првог светског рата, Југословенска народна одбрана имала је 65 огранака са пет хиљада чланова у Јужној Америци, од укупно 50.000 југословенских исељеника. Од тога се за 2.000 људи, међу њима стотинак Црногораца и Срба, могло рећи да су имућни. Најутицајнији међу њима био је свакако „падроне“ Паско Бабурица. Он је још 1914. године у свом извештају Љуби Јовановићу, министру спољних послова Kраљевине Србије, писао да „наша колонија са женама и децом броји 1.200 душа“. Подељена је на мањину, богаташе, који су анационални и већину, сиромахе, који су национални. Први су „свесна колонија“, која је давала паре за југословенство и Југословенски одбор у Лондону (45 милиона долара), а други су само народ.
Црногорци и Срби бавили су се понајвише сточарством, шумарством, трговином и нешто мало индустријским пословима. Неки од њих су из Отаџбине кренули у Јужну Америку као угледни трговци. Kада је, на пример, Василије Васиљевић, још 1537. године, из Севиље кренуо у Перу, имао је уз себе препоруке шпанске власти и робу вредну хиљаду златних дуката.
У каснијим периодима, нарочито после Другог светског рата, Црногорци и Срби су се спорадично усељавали у Јужну Америку. Од српских политичара 1949. године у Аргентину се из избеглиштва на Маурицијусу уселио Милан Стојадиновић, премијер у Краљевини Југославији. Две године касније, Стојадиновић је покренуо лист „El economista“, у коме је сарадник био и славни писац Милош Црњански. Како Јужна Америка средином XХ века није успела да значајније ојача свој економски положај, то подручје није више привлачило европске, па ни црногорске и српске мигранте. И поред тога што није било масовног прилива нових досељеника, југословенска, односно српска колонија на „зеленом“ континенту очувала је колико-толико национални дух.
Средином шездесетих година заустављен је даљи прилив исељеника у Јужну Америку због, пре свега, високог раста становништва у региону, смањења економских могућности бржег развоја латинскоамеричког друштва и импликација везаних за политичке и социјалне преврате. У то време, број исељеника са територије Југославије и њихових потомака је процењен (Dahl, 1974) за: Аргентину 130.000, Боливију 3.500, Бразил 40-45.000, Чиле 20-25.000, Колумбију 200, Еквадор 200, Парагвај 500, Перу 1.000, Уругвај 3.900 и Венецуелу 2.500.
Према томе, процене показују да је око 250.000 лица пореклом из бивше Југославије. Велика већина је хрватског порекла, а на Србе и Црногорце отпада до 20% укупног броја. Најбројније српске етничке заједнице су у Аргентини. Према неким проценама (Божовић, 1968), средином шездесетих година у Јужној Америци је живео знатан број Срба и Црногораца, и то у: Аргентини 6.000; Чилеу 1.500; Венецуели 2.000; Бразилу 2.000 и осталим земљама 8.000.
Исто тако, средином шездесетих година у Јужној Америци је било шест црквено-школских одбора, али су имали само једног свештеника (Божовић, 1968). Парохије Српске православне цркве и црквене одборе у Јужној Америци директно администрира српски Патријарх из Београда[1].
Извод из књиге Сви Срби света Владимира Гречића и Марка Лопушине, Београд, 1994.
[1] 2011. године образована је Епархија буеносајреска и јужноцентралноамеричка СПЦ, чији надлежни архијереј је од 2018. епископ Кирило (Бојовић) – прим. прир.
