У Пунта Аренасу и данас постоји музеј Југословенског припомоћног друштва, који је основан 1900. године, а чији је симбол био лик Косовке девојке и Павла Орловића
У Чиле су се, најпре, досељавали Бокељи – морепловци (Мишовић, 1993). Помиње се име Петра Замбелића (морепловац и истраживач), који је трагично нестао 1907. године. Међутим, значајније усељавање у Чиле одвијало се, пре свега, преко старих досељеника – Паска Бабурице (1875-1941), Франа Петриновића (1882-1951) и Лукиновића, који су успели да концентришу у своје руке целу производњу шалитре (у провинцији Антофагасте), па су досељеници са југословенских простора код њих лако налазили запослење и добијали почетни капитал којим су улазили у трговину (Солдатић, 1948). Бабурица, Петриновић и Лукиновић су проширили производњу у двадесетак фабрика, производећи око пола милиона метричких центи месечно (Колин, 1921). Друга по величини и количини производње фирма била је у рукама браће Митровић, такође у провинцији Антофагасте. У овој провинцији помиње се и трговина луксузном робом „La Serbia”.
Југословенско, а тиме и српско исељеничко школство појављује се у Чилеу тек за време Првог светског рата, јер је 1916. године у Антофагасти отворена Југословенска мешовита „пучка“ школа. Годину дана касније Југословенска школа је почела са радом и у Пунта Аренасу. Почасни председник Школског већа био је Црногорац Иван Ивановић, а учитељ Петар Гашић. Ивановић је још 1872. године дошао са Брача у овај град удаљен 1.200 километара од Сантјага де Чиле. Био је први председник Славјанског припомоћног друштва 1894. године у Антофагасти („Политика експрес“, 1987).
Оснивач школа, које су имале и вртић, била је Југословенска народна одбрана, а финансијери сами исељеници. У први разред тих година уписано је било 110 ђака. У то време у Чилеу је живело до пет хиљада Југословена, највише Далматинаца, али и Црногораца и Срба пореклом јужно од Омиша и са острва Брач. Две трећине њих живело је у ова два града, а сама Антофагаста је имала 1.200, а Пунта Аренас 2.500 југословенских исељеника. Они су били окупљени око огранка ЈНО „Петар Петровић Његош“ (са 244 члана) и „Далмација“, Славјанског припомоћног друштва и листова „Слобода“, „Мале новине“ и „Домовина“. Под утицајем ЈНО у Валпараису је 1914. године основан и Славјански Црвени крст, који је заправо био испостава Црвеног крста Србије, па је међу исељеницима хрватског и југословенског опредељења долазило повремено до несугласица, зато што се помоћ слала искључиво у Србију и Црну Гору. Да би се тај спор превазишао, у Антофагасту је 1918. године морао да дође лично Милан Марјановић, председник Југословенског одбора из Лондона.
Црногорци и Срби дошли су у Огњену земљу, на рог Јужне Америке, привучени причама о злату. У Пунта Аренасу и данас постоји музеј Југословенског припомоћног друштва, који је основан 1900. године, а чији је симбол био лик Косовке девојке и Павла Орловића. Гробље Pomparnas чува животне приче многих од тих људи. На плочи Педра Кусановића Саламунића исклесани су стихови песме „Тамо далеко“. Педро Павловић се сећа да је његов деда дошао у Чиле из Метковића, а гаучо Драго Марковић истиче да у овој зем љи сви југословенски исељеници славе српску Нову годину. Породица Николе Јанковића из села Бабија код Никшића кренула је у печалбу још пре две стотине година и дошла у мало село Медеријага да се бави сточарством. Фолклорно друштво „Његош“ их већ деценијама држи на окупу, да не забораве своју веру, обичаје и језик. У месту Порвенир, многи Чилеанци говоре српски, а на локалним саобраћајним знацима стоји обавештење: Југославија 18.622 километра.
Међу нашим људима који су се успели високо на друштвеној лествици у Чилеу, ваља поменути Драгу Пешутића, директора Banca de Chile, Станислава Кареловића-Киригина, власника листа „La prensa Austral“, Симона Царевића, индустријалца, Марка Беовића, сувласника рудника злата и бакра. Радомиро Томић је својевремено био кандидат за председника Републике, др Матео Мартинић је директор Института за историју, а Тома Мартинић, директор Радија. Ваљевац Војислав Павићевић, знан као „Господин Гиги“, је највећи произвођач сапуна у Чилеу и власник фирме „Sinabon“. А Црногорац Карлос Гонзалес Јакшић је био Чилеански конгресмен и градоначелник Пунта Аренаса.
Извод из књиге Сви Срби света Владимира Гречића и Марка Лопушине, Београд, 1994.
