Темељи православља у Аргентини постављени су међу српским исељеницима тек иза Другог светског рата
Аргентина је у прошлости била изразито имиграциона држава, највише због слабе насељености великих површина обрадиве земље. Све док нису окончани грађански сукоби 1853. године, ова земља је била нестабилна за досељавање и док није донет нови Устав који је подстакао усељавање, није се статистички говорило о новим житељима Аргентине. Али, зато је од 1857. године до 1908. у Аргентину дошло чак 4,2 милиона људи. Од јужнословенских народа на листи досељеника нашли су се и Црногорци – 300, Србијанци – 21, али и многи Срби из Аустро-Угарске – око 500. Аргентински имиграциони закон, сходно Уставу, давао је странцима „велику слободу и широке могућности – сва цивилна права грађанина, без обавезе да прихвате аргентинско држављанство“ (Антић, 1987).
Изасланик Југословенског одбора из Лондона, господин Мића Мицић је у својим извештајима 1914. године забележио да су се наши исељеници могли поделити на две групе: једни су живели у самом Буенос Ајресу, а други су били расути по унутрашњости Аргентине. У главном граду успешни су били само бродовласници, браћа Никола и Михо Михановић и пар људи њима привржених, јер су код браће биле концентрисане конзуларне обавезе, али и привилегије Беча. У провинцији, српски досељеници су били пољопривредници, највише у околини Санта Феа и Патагонији, где су се бавили сточарством. Због велике удаљености тај српски „пук“ није могао значајније да учествује у раду југословенске колоније.
Прва друштва у којима су се окупили Црногорци, Срби, Хрвати, Словенци, настала су оног тренутка када су 1878. године схватили да ће самоорганизовањем најбоље помоћи себи. У Аргентини је те године никло аустроугарско друштво узајамне помоћи и то под патронатом Николе Михановића. Дон Михановић је био оснивач аргентинске трговачке морнарице. Тестаментом је одредио да његова кућа, после његове смрти (1929), постане југословенска амбасада.
Национално свесни исељеници, који нису желели меценство Беча, три године касније формирали су у Буенос Ајресу своје Славјанско друштво узајамне помоћи. У оквиру друштва отворена је и читаоница „Спавајући лав“, из чије је дирекције настао и први јужноамерички исељенички лист „Искра славјанске слободе“. Почасни председник овог друштва био је Милош Вукасовић, иначе поморски капетан, а секретар његов брат Божо Вукасовић („Вјесник“, 1982). Само друштво, као и лист, врло брзо су нестали са исељеничке политичке сцене. Међутим, уместо њега, већ 1900. у Аргентини је формирано ново Славјанско друштво, а осам година касније и Друштво исељених Југословена за материнску реч. Удружени исељеници су у предграђу главног града подигли и Југословенски дом, у коме је пуне тридесет и три године радила и фолклорна секција „Јоргован“. Та југословенска кућа почела је да се зида 1939. а завршена је 1941. године. За српске досељенике најзначајнију улогу имао је Главни одбор за припомоћ Црвеног крста српско-црногорског, који је почео са радом у Росарију 1912. године, као и Југословенски дом. Носилац тог посла био је председник Дома и фолклорног друштва, стари Банаћанин и Београђанин, господин Милорад Вујичић.
Међу угледним и старијим црногорским исељеницима у Аргентини помиње се често фамилија Радоњић, која води порекло из Његуша. Радоњићи су дошли у Буенос Ајрес још 1870. године. Први међу њима афирмисао се Душан Радоњић, који је постао угледан бизнисмен и директор листа „El economista“. Био је зет Милана Стојадиновића. Син Душана Радоњића, Хуан Радоњић, данас је познати аргентински политичар, а његова ћерка Ванеса Радоњић је са шеснаест година 1986. године постала аргентинска краљица лепоте. Аргентинци памте и Хуана Вучетића, криминалистичког инспектора који је измислио дактилоскопију. Миле Kовачевић је власник велике фарме са тридесетак хиљада оваца, а Драгомир Kостић угледан српски емигрант и утемељивач Српске православне цркве у Аргентини („Погледи“, 1993).
Темељи православља у Аргентини постављени су међу српским исељеницима тек иза Другог светског рата. Прва црквено-школска општина, чије је седиште било у приватној кући једног досељеника, била је претходница Светосавском храму у Буенос Ајресу. Иницијативу је дао прота Радојица, заједно са председником општине Јованом Вучковићем и парохијанима др Бором Аврамовићем и породицама Бабић, Марјановић, Радиш, Радић. Подршку су дали и отац Доситеј, затим епископ Митрофан и Патријаршија из Београда, тако да је црква Светог Саве почела да се зида 1987. године. Нови храм је копија цркве краља Милутина из манастира Студеница. Његов парох је јереј Сава Босанац.
После Другог светског рата, српски исељеници у Аргентини формирали су и Српско културно друштво Свети Сава, које је водио Драго Вукојчић. У провинцији Санта Фе данас ради и Југословенски православни центар, чији је председник Митар Гвозденовић, док Југословенско друштво „Његош“ води Данило Марковић. Прву и једину званичну посету југословенској, а и српској колонији у Аргентини представници бивше СФРЈ учинили су 1988. године. Међутим, везе званичног Београда с Аргентином су и после те посете па све до данас остале слабе и повремене. То, међутим, не значи да су аргентински Срби и Црногорци заборавили Отаџбину, већ су се деведесетих година активно укључили у слање хуманитарне помоћи, али и у медијске окршаје са тамошњим новинским и телевизијским редакцијама. Веома је активан у томе био Драгомир Kостић, секретар црквеношколске општине Свети Сава у Аргентини.
Извод из књиге Сви Срби света Владимира Гречића и Марка Лопушине, Београд, 1994.
