Realizacija neoliberalne politike i rast cena u Argentini su stvorili ekonomsku krizu koja se ponavlja i koja uglavnom pogađa radničku klasu. Sadašnje rukovodstvo, na čelu sa Havijerom Milejem, pokazuje sličnosti s istorijskim etapama na kojima su sprovođene strukturne promene, snižavane realne plate i razgrađivana industrija. Ove mere su dovele do slabljenja nacionalne industrije, jačanja nestabilnosti zaposlenosti te uznemirujućeg porasta siromaštva.
Tokom poslednje argentinske građanske, vojne i crkvene diktature, bile su sprovedene ekonomske i finansijske reforme koje su išle na ruku maloj ekonomskoj grupi, sposobnoj da se diverzifikuje na račun radničke klase. Sada se slična ekonomska politika zapaža u vođstvu libertarijanske vlade: davanje prednosti ekstraktivističkom i finansijskom modelu vrednovanja koji koristi nekolicini, a živote miliona Argentinaca čini nesigurnim.
U nastavku se analiziraju i upoređuju nedavni podaci o uticaju mera Kaputoa, Mileja i Stuzenegera sa prethodnim momentima ekonomske istorije Argentine. Zemlje koju imamo. Opadanje industrije i zaposlenosti kojima vlada podvrgava argentinski narod izaziva uznemirenost, o čemu svedoče podaci poslodavaca i radnika, ustupljeni od Uprave za profesionalne rizike.
Broj poslodavaca je smanjen sa 512.357 na 499.485 Najviše stradaju preduzeća sa do 500 zaposlenih, što čini 99,7% ukupnih gubitaka (12.800 preduzeća manje). Nasuprot tome, doprinos preduzeća sa više od 500 zaposlenih iznosi jedva 0,3% (72 slučaja).
Ovo ukazuje na to da nesigurnost radnih mesta nesrazmerno utiče na mala i srednja preduzeća, na osnove privrede i zaposlenosti u zemlji. Ova kriza se posebno snažno osećala u sektoru trgovine na veliko i malo, gde je zatvoreno 3.357 poslodavaca. Ostale grane koje su značajno pogođene uključuju transportne i skladišne usluge koje su izgubile 2.067 preduzeća, i građevinarstvo koje je izgubilo 15.550 preduzeća. Sa svoje strane, stručne, naučne i tehničke službe izgubile su 1.349 poslodavaca, a prerađivačka industrija 939 preduzeća.
Uporedo s tim, analiza smanjenja registrovanih radnika u proizvodnim jedinicama pokazuje pad od 2,64%, sa više od 260.000 izgubljenih radnih mesta, sa 9.857.173 na 9.597.004. Najteže je pogođen sektor građevinarstva, sa 90.227 izgubljenih radnika, za njim slede državna uprava, odbrana i socijalna zaštita, koji su izgubili 56.753 radnih mesta. U oblasti transportnih i stovarišnih usluga zabeleženo je 53.498 gubitaka, dok prerađivačka industrija beleži 46.905 gubitaka radnih mesta.
Pad zaposlenosti zabeležen po veličini preduzeća pokazuje da je u prvim mesecima Milejeve vlade 55,2% izgubljenih poslova (143.539) bilo usredsređeno u preduzećima sa više od 500 zaposlenih.
S druge strane, kompanije sa manje od 500 zaposlenih zabeležile su smanjenje od 116.630 radnih mesta, što predstavlja 44,8% od ukupnog broja. Rezultat ove politike je rastuća društvena kriza. Beda i siromaštvo su značajno porasli; INDEC izveštava da 53% stanovništva živi u bedi, što znači da 24,8 miliona ljudi strada od ove pošasti.
Sa svoje strane, stopa siromaštva se za šest meseci udvostručila, dostigavši 18%, što je ekvivalentno skoro svakoj petoj osobi koja živi u krajnjoj nesigurnosti. Ova situacija, u spoju s visokom inflacijom, prognoziranom na razini od 139,7% u ovoj godini, ne samo da predstavlja najgori start vlade od 1990-ih, već i radničku klasu stavlja u kritičnu situaciju, kad određena minimalna plata od 268.056,50 pezosa nije dovoljna za pokrivanje osnovne potrošačke korpe, koja za tipičnu porodicu iznosi 964.620 pezosa.
Realne plate su se naglo pogoršale usled devalvacije u decembru 2023. godine, koja je dostigla istorijskih 118% uz početni pad kupovne moći od 13%. Iako je u prvom polugođu 2024. došlo do delimičnog oporavka od 7% zahvaljujući postojanju prava na isplatu za deonice, to povećanje nije bilo dovoljno da se nadoknade gubici.
U državnom sektoru situacija je još ozbiljnija: u prvim mesecima 2024. realne zarade su pale za 25%. Svemu navedenom se dodaje i veoma težak scenario u kojem će zemlja morati da se suoči sa nizom plaćanja. Vlada nema drugu strategiju osim da nastavi sa zaduživanjem kako bi otplatila dug.
Istorija se ponavlja, prvo kao tragedija, a zatim kao farsa: od Videla-Martinez de Hoz do Milej-Kaputo. Tokom poslednje vojne diktature, neoliberalne reforme dovele su do uništenja 20% industrijskog BDP-a i gubitka trećine radnih mesta u sektoru, što je doprinelo nestabilnosti i devalvaciji plata. Ova politika uključivala je liberalizaciju tržišta, otvaranje uvoza i ukidanje subvencija, što je dovelo do koncentracije bogatstva u rukama povlašćenih ekonomskih grupa. Izgleda da je Milejeva vlada kopirala isti plan koji je u Argentini više puta pretrpeo neuspeh.
Zakon br. 27.742, poznat kao „Osnovni zakon“, daje podsticaje velikim investitorima i tržište rada čini fleksibilnijim, kopirajući obrazac ekonomske otvorenosti i koncentracije koji je karakterisao politiku industricida iz 1970-ih, što podrazumeva sistematsko razaranje proizvodnih snaga zemlje.
Prema INDEC, privredna aktivnost je u avgustu 2024. godine pala za 3,8% u odnosu na godinu ranije. Ova pojava ne samo što dovodi do gubitka poslodavaca i radnika, već i do strukturnih promena, koje finansijske špekulacije stavljaju iznad stvarne proizvodnje i stvaraju male mogućnosti radnicima da se takmiče za proizvedeno bogatstvo.
Kako neka grana propada, radnici se suočavaju sa neizvesnom budućnošću, obeleženom nedostatkom radnih prava. Usvajanje RIGI (Režima za podsticanje velikih investicija) je odličan primer pravca kojim vlada ide, budući da ovaj režim nudi prekomerne poreske i devizne povlastice tokom 30 godina za one koji ulože najmanje 200 miliona dolara bez ikakvih zahteva: ni prioritetnih sektora, ni obaveza u promovisanju lokalnih dobavljača i povećavanju vrednosti naše zemlje.
Ova politika domaću industriju podvrgava riziku, ne jemči stvaranje radnih mesta, a u slučaju javljanja sporova, oni se ne rešavaju u Argentini, već u međunarodnim strukturama. Sadašnja ekonomska politika pogoduje maloj povlašćenoj grupi i pogoršava uslove života većine stanovništva. Rastuće siromaštvo i nezaposlenost simptomi su modela koji ne samo da je neodrživ, već i čini trajnim ciklus nejednakosti i isključenosti. Neoliberalna politika još jednom je pokazala svoje razorne posledice po argentinsku privredu i društvo.
Poslednji podaci pokazuju da scenario pogoršavanja situacije podseća na najgore epizode u ekonomskoj istoriji zemlje. Da bi se ova situacija preokrenula, neophodno je promeniti ekonomsku politiku, usredsređujući pažnju na jačanje domaćeg tržišta i zaštitu radnih prava, uz izbegavanje ponavljanja istih grešaka iz prošlosti. Istorijsko iskustvo Argentine nas podseća da bez istinske mobilizacije radničke klase, zemlja rizikuje da uđe u beskrajni ciklus krize i patnji.
Ukratko, nastavak politike koja daje prednost interesima nekolicine nauštrb interesima većine dovodi do stvaranja industrije, koja ne samo da razara proizvodni potencijal zemlje, već razara i živote miliónā Argentinaca. Jedino održivo rešenje je izgradnja ekonomskog modela koji će podržavati društveno blagostanje, nacionalnu proizvodnju i ekonomsku pravičnost, samim tim prekidajući s nasleđem nejednakosti koje je ostavilo traga u istoriji Argentine. Organizovanje i mobilizacija radničke klase imaće bitnog značaja za rešavanje ovih problema i izgradnju pravednije i ravnopravnije budućnosti.
Dijego Lorka je direktor Međunarodne opservatorije za budući rad, povezane s Latinoameričkim centrom za strateške analize (CLAE).
Izvor: Motor Economico
