Produktivnost i kvalitet zaposlenosti u Latinskoj Americi su zabrinjavajuće niski, što je problem koji neposredno utiče na ekonomski i društveni razvoj regiona. Uprkos velikoj radnoj snazi, razni faktori su doprineli zaostajanju u produktivnosti, utičući na kvalitet života radnika. Dijego Lorka, direktor OITRAF – Međunarodne opservatorije za budući rad, i viši analitičar u CLAE – Latinoameričkom centru za stratešku analizu, ekskluzivno za Dva Juga govori o zabrinjavajućim trendovima.
U svom izveštaju „Perspektive svetske zaposlenosti i socijalne sfere: Trendovi 2024.“, MOR ističe da će krajnje i umereno siromaštvo nastaviti rasti ove godine. Nivo zaposlenosti u regionu nije se u potpunosti vratio na nivo pre pandemije; 2024. godine nezaposlenost u svetu će rasti, baš kao i nejednakost, a produktivnost rada će se usporiti. Agencija za rad saopštava da će se izgledi tržišta rada i globalne nezaposlenosti pogoršati zbog krhkosti globalne ekonomije.
Naravno, nejednakost i nezaposlenost nisu podjednako raspoređeni u svim zemljama. MOR objašnjava da razlike između zemalja sa visokim i niskim prihodima i dalje ostaju i ističe da je stopa jaza u zaposlenosti u 2023. godini iznosila 8,2% u zemljama sa visokim dohotkom, dok je stopa bila 20,5% u zemljama s niskim dohotkom. Slično tome, stopa nezaposlenosti u 2023. bila je 4,5% u zemljama sa visokim dohotkom i 5,7% u zemljama sa niskim prihodima. Međutim, prihodi su pali u većini zemalja G20, a pad životnog standarda uzrokovan inflacijom „teško da će se brzo nadoknaditi“, navodi se u izveštaju.
MOR već dugi niz godina zagovara 40-časovnu radnu nedelju s maksimalno 48 sati. Međutim, u Latinskoj Americi mnoge zemlje premašuju ove preporuke. U Argentini, Kostariki, Meksiku i Peruu radni dan dostiže 48 sati nedeljno, u Kolumbiji – 47 sati, a 2028. godine biće smanjen na 42 sata. Čile i Ekvador uveli su 40-časovnu radnu nedelju, u skladu s preporukom MOR.
Ali duži radni dan ne znači nužno bolju produktivnost. Prema podacima Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OESR), zemlje poput Nemačke i Danske, gde se godišnje radi manje časova (1.346, i 1.394 sata), imaju znatno veću produktivnost po satu rada od zemalja Latinske Amerike poput Meksika i Kolumbije (2.226 sati godišnje). Na primer, produktivnost po satu rada u Irskoj je 162,5 dolara, u Meksiku svega 24 dolara, a u Kolumbiji 20,5 dolara. Valja napomenuti da međunarodna organizacija meri procenat produktivnosti kao BDP pomnožen s uloženim radom.
Nizak nivo produktivnosti rada u Latinskoj Americi nije posledica nedostatka radne snage, već niza strukturnih i ekonomskih činilaca tipičnih za istorijsku međunarodnu podelu rada koju su sprovodile velike ekonomske sile XIX i XX veka.
Ovo poslednje se može jasno uočiti u istorijskoj knjizi Erika Hobsboma kada kaže: „Ekonomija Latinske Amerike, od sredine XX veka, obeležena je ulogom dobavljača sirovina i poljoprivrednih proizvoda, gde se radnička klasa suočavala s teškim uslovima rada i niskim platama, što odražava njihov podređen položaj u globalnoj ekonomiji“.
Autor se poziva i na strukturu rada koja se obrazovala u imperijalnim zemljama kada kaže: „Uloga radničke klase u Latinskoj Americi, posebno u poljoprivrednom i rudarskom sektoru, bila je ključna za izvoz, ali je to vodilo ka lošim uslovima rada i niskim platama, što odražava zavisnost regiona od globalne ekonomije“ (Hobsbom, 1994, str. 120 i 203). Opšta istorija regiona obeležava posebno materijalni položaj radnika i preduzetnika danas.
Među glavnim uzročnicima se mogu izdvojiti: nedostatak ulaganja u tehnologiju i inovacije, posebno u razvoj sadašnje digitalne faze kapitalizma. Nizak nivo ulaganja u tehnološki razvoj ograničava sposobnost radnika za produktivniji rad, a nacionalne države – za stvaranje više vrednosti.
Štaviše, izveštaj MOR-a naglašava da je kvalitet obrazovanja u regionu nizak. Prema Programu za međunarodno ocenjivanje učenika (PISA), Latinska Amerika se nalazi u donjoj polovini svetske rang liste u oblasti matematike, štiva i prirodnih nauka. Ovo takođe dovodi do smanjenja sposobnosti za proizvodnju.
Drugi strukturalni problem je rast nezvanične zaposlenosti, koja, prema MOR, čini 58% svetskih radnika. U zemljama kao što su Honduras i Bolivija, ovaj pokazatelj prelazi 80%. Visok nivo nezvanične zaposlenosti ograničava pristup obuci i zapošljavanju, učvršćujući nisku produktivnost.
Pored navedenog, Međuamerička razvojna banka (IDB) u svom Indeksu najboljih radnih mesta za 2024. ističe da je kvalitet zaposlenosti u regionu zabrinjavajuće nizak, s ocenom 41,2 od 100.
Indeks pokazuje da 55 odsto radnika u Latinskoj Americi i na Karibima radi nezvanično bez ugovora ili socijalnog osiguranja, a troje od desetoro ne dostiže prihod neophodan za uzdizanje iznad granice siromaštva. Pored toga, žene i mladi ljudi se suočavaju s nepovoljnijim uslovima u pogledu kvaliteta zapošljavanja, sa znatnim raskorakom u poređenju s muškarcima i odraslima. Socijalna nejednakost raste istom brzinom kao i siromaštvo.
Bogatstvo u Latinskoj Americi i na Karibima je toliko usredotočeno da manje od sto milijardera poseduje imetak od 480 milijardi dolara, što je ekvivalentno ukupnom BDP-u Čilea i Ekvadora. Ovi podaci uzeti su iz najnovijeg izveštaja Oksfama. Predstavi li se ovo u perspektivi, radniku s prosečnom regionalnom minimalnom platom trebalo bi 90 godina da zaradi ono što milijarder nakupi u jednom danu.
Od 2000. godine bogatstvo milijardera poraslo je za 368%, što je skoro šest puta brže od ekonomskog rasta regiona. Na Karlosa Slima, meksičkog vlasnika kompanija América Móvil (telekomunikacije) i Grupo Carso (finansije i nekretnine), otpada 20% bogatstva milijardera, a sledi ga Eduardo Saverin, brazilski suosnivač Fejsbuka. Za njima slede privrednici iz rudarskog sektora Meksika i Čilea.
Niska produktivnost i loš kvalitet zapošljavanja imaju različite posledice po radnike, uključujući: niske plate i odsustvo socijalne zaštite, što ih čini ranjivim prema bolestima, nesrećama na radu i starosti; i konačno, sa sobom donosi malo mogućnosti za učenje i profesionalni razvoj, čineći večnim ciklus niske produktivnosti.
Neke zemlje regiona preduzimaju mere za poboljšavanje prilika. U Kolumbiji plan za skraćenje radnog vremena ne uključuje nezvanični sektor, što može povećati vrednost najma i proširiti nezvanični sektor. U Meksiku se raspravlja o reformi za skraćivanje radnog dana s 48 na 40 sati nedeljno. Kostarika razmatra mogućnost četvorodnevne radne nedelje, s raspoređivanjem 48 časova u te dane, mada ova mera neće smanjiti broj radnih sati.
Nasuprot ovome, evropske zemlje poput Nemačke, Velike Britanije i Španije testiraju četvorodnevnu radnu nedelju bez ugrožavanja produktivnosti. Na primer, u najvećem istraživanju te vrste, sprovedenom u 61 britanskoj kompaniji s učešćem oko 2900 radnika, radno vreme svih zaposlenih skraćeno je za 20% tokom šest meseci bez smanjenja plata, i dobijeni su vrlo bitni rezultati. Dobijeni rezultati povezani su, između ostalog, s održavanjem produktivnosti, poboljšanjem kvaliteta sna, smanjenjem stresa itd.
Povećavanje produktivnosti i kvaliteta zaposlenosti u Latinskoj Americi zahteva sveobuhvatan pristup, koji uključuje skraćenje radnog dana, ulaganje u tehnologije i obrazovanje, kao i ozvaničenje zaposlenosti.
*Ova beleška je zasnovana na podacima MOR, OESR i izveštaja Međuameričke razvojne banke (IDB) o indeksu najboljih radnih mesta za 2024.
