Продуктивност и квалитет запослености у Латинској Америци су забрињавајуће ниски, што је проблем који непосредно утиче на економски и друштвени развој региона. Упркос великој радној снази, разни фактори су допринели заостајању у продуктивности, утичући на квалитет живота радника. Дијего Лорка, директор OITRAF – Међународне опсерваторије за будући рад, и виши аналитичар у CLAE – Латиноамеричком центру за стратешку анализу, ексклузивно за Два Југа говори о забрињавајућим трендовима.
У свом извештају „Перспективе светске запослености и социјалне сфере: Трендови 2024.“, МОР истиче да ће крајње и умерено сиромаштво наставити расти ове године. Ниво запослености у региону није се у потпуности вратио на ниво пре пандемије; 2024. године незапосленост у свету ће расти, баш као и неједнакост, а продуктивност рада ће се успорити. Агенција за рад саопштава да ће се изгледи тржишта рада и глобалне незапослености погоршати због крхкости глобалне економије.
Наравно, неједнакост и незапосленост нису подједнако распоређени у свим земљама. МОР објашњава да разлике између земаља са високим и ниским приходима и даље остају и истиче да је стопа јаза у запослености у 2023. години износила 8,2% у земљама са високим дохотком, док је стопа била 20,5% у земљама с ниским дохотком. Слично томе, стопа незапослености у 2023. била је 4,5% у земљама са високим дохотком и 5,7% у земљама са ниским приходима. Међутим, приходи су пали у већини земаља Г20, а пад животног стандарда узрокован инфлацијом „тешко да ће се брзо надокнадити“, наводи се у извештају.
МОР већ дуги низ година заговара 40-часовну радну недељу с максимално 48 сати. Међутим, у Латинској Америци многе земље премашују ове препоруке. У Аргентини, Костарики, Мексику и Перуу радни дан достиже 48 сати недељно, у Колумбији – 47 сати, а 2028. године биће смањен на 42 сата. Чиле и Еквадор увели су 40-часовну радну недељу, у складу с препоруком МОР.
Али дужи радни дан не значи нужно бољу продуктивност. Према подацима Организације за економску сарадњу и развој (ОЕСР), земље попут Немачке и Данске, где се годишње ради мање часова (1.346, и 1.394 сата), имају знатно већу продуктивност по сату рада од земаља Латинске Америке попут Мексика и Колумбије (2.226 сати годишње). На пример, продуктивност по сату рада у Ирској је 162,5 долара, у Мексику свега 24 долара, а у Колумбији 20,5 долара. Ваља напоменути да међународна организација мери проценат продуктивности као БДП помножен с уложеним радом.
Низак ниво продуктивности рада у Латинској Америци није последица недостатка радне снаге, већ низа структурних и економских чинилаца типичних за историјску међународну поделу рада коју су спроводиле велике економске силе XIX и XX века.
Ово последње се може јасно уочити у историјској књизи Ерика Хобсбома када каже: „Економија Латинске Америке, од средине XX века, обележена је улогом добављача сировина и пољопривредних производа, где се радничка класа суочавала с тешким условима рада и ниским платама, што одражава њихов подређен положај у глобалној економији“.
Аутор се позива и на структуру рада која се образовала у империјалним земљама када каже: „Улога радничке класе у Латинској Америци, посебно у пољопривредном и рударском сектору, била је кључна за извоз, али је то водило ка лошим условима рада и ниским платама, што одражава зависност региона од глобалне економије“ (Хобсбом, 1994, стр. 120 и 203). Општа историја региона обележава посебно материјални положај радника и предузетника данас.
Међу главним узрочницима се могу издвојити: недостатак улагања у технологију и иновације, посебно у развој садашње дигиталне фазе капитализма. Низак ниво улагања у технолошки развој ограничава способност радника за продуктивнији рад, а националне државе – за стварање више вредности.
Штавише, извештај МОР-а наглашава да је квалитет образовања у региону низак. Према Програму за међународно оцењивање ученика (PISA), Латинска Америка се налази у доњој половини светске ранг листе у области математике, штива и природних наука. Ово такође доводи до смањења способности за производњу.
Други структурални проблем је раст незваничне запослености, која, према МОР, чини 58% светских радника. У земљама као што су Хондурас и Боливија, овај показатељ прелази 80%. Висок ниво незваничне запослености ограничава приступ обуци и запошљавању, учвршћујући ниску продуктивност.
Поред наведеног, Међуамеричка развојна банка (IDB) у свом Индексу најбољих радних места за 2024. истиче да је квалитет запослености у региону забрињавајуће низак, с оценом 41,2 од 100.
Индекс показује да 55 одсто радника у Латинској Америци и на Карибима ради незванично без уговора или социјалног осигурања, а троје од десеторо не достиже приход неопходан за уздизање изнад границе сиромаштва. Поред тога, жене и млади људи се суочавају с неповољнијим условима у погледу квалитета запошљавања, са знатним раскораком у поређењу с мушкарцима и одраслима. Социјална неједнакост расте истом брзином као и сиромаштво.
Богатство у Латинској Америци и на Карибима је толико усредоточено да мање од сто милијардера поседује иметак од 480 милијарди долара, што је еквивалентно укупном БДП-у Чилеа и Еквадора. Ови подаци узети су из најновијег извештаја Оксфама. Представи ли се ово у перспективи, раднику с просечном регионалном минималном платом требало би 90 година да заради оно што милијардер накупи у једном дану.
Од 2000. године богатство милијардера порасло је за 368%, што је скоро шест пута брже од економског раста региона. На Карлоса Слима, мексичког власника компанија América Móvil (телекомуникације) и Grupo Carso (финансије и некретнине), отпада 20% богатства милијардера, а следи га Едуардо Саверин, бразилски суоснивач Фејсбука. За њима следе привредници из рударског сектора Мексика и Чилеа.
Ниска продуктивност и лош квалитет запошљавања имају различите последице по раднике, укључујући: ниске плате и одсуство социјалне заштите, што их чини рањивим према болестима, несрећама на раду и старости; и коначно, са собом доноси мало могућности за учење и професионални развој, чинећи вечним циклус ниске продуктивности.
Неке земље региона предузимају мере за побољшавање прилика. У Колумбији план за скраћење радног времена не укључује незванични сектор, што може повећати вредност најма и проширити незванични сектор. У Мексику се расправља о реформи за скраћивање радног дана с 48 на 40 сати недељно. Костарика разматра могућност четвородневне радне недеље, с распоређивањем 48 часова у те дане, мада ова мера неће смањити број радних сати.
Насупрот овоме, европске земље попут Немачке, Велике Британије и Шпаније тестирају четвородневну радну недељу без угрожавања продуктивности. На пример, у највећем истраживању те врсте, спроведеном у 61 британској компанији с учешћем око 2900 радника, радно време свих запослених скраћено је за 20% током шест месеци без смањења плата, и добијени су врло битни резултати. Добијени резултати повезани су, између осталог, с одржавањем продуктивности, побољшањем квалитета сна, смањењем стреса итд.
Повећавање продуктивности и квалитета запослености у Латинској Америци захтева свеобухватан приступ, који укључује скраћење радног дана, улагање у технологије и образовање, као и озваничење запослености.
*Ова белешка је заснована на подацима МОР, ОЕСР и извештаја Међуамеричке развојне банке (IDB) о индексу најбољих радних места за 2024.
