Како Трампове тарифе утичу на економије земаља Латинске Америке? О томе данас „Два Југа“ разговарају са представницима Мексика.
Клаудија Едит Серано Соларес је доктор латиноамеричких студија на Националном аутономном универзитету Мексика (УНАМ) и професор на Факултету за напредне студије Арагона (ФЕС Арагон, УНАМ).
Политика царина током управе Доналда Трампа представља геоекономску стратегију усмерену на вршење притиска на друге владе са циљем да преиспитају своје трговинске односе са Кином и, уједно на унапређивање других питања од интереса попут миграције и безбедности.
У случају Мексика, мада је дошло до више затегнутих момената у вези са повећањем царина, па чак и до разматрања могућности обуставе поновних преговора о Т-МЕК споразуму, дијалог међу двема владама није прекинут. То је резултирало развијањем других споразума ради јачања безбедности или, ако то не успе, поновним покретањем Протокола за заштиту миграната, познатих и као „Остани у Мексику“.
Поред тога, економска динамика између двају земаља одржала се захваљујући стратешком повезивању њихових производних ланаца.
Паулина Домингез је завршила основне и мастер студије из међународних односа. Тренутно брани докторат из политичких наука на Факултету политичких и друштвених наука УНАМ-а.
Повратак Доналда Трампа у Белу кућу јануара 2025. године поново је покренуо империјалну логику прикривену економском реториком. Нове царине — 25% на већину мексичке робе, 50% на челик и алуминијум и до 30% на аутомобиле који не испуњавају услове Т-МЕК споразума — представљају протекционистичку офанзиву која превазилази трговину: оне су стратегија политичке контроле над Мексиком, земљом која око 80 % својих извоза усмерава ка Сједињеним Државама. Под изговором „националне угрожености“, Трамп користи економију као средство притиска, маскирајући изјавама о граничној безбедности и борби против фентанила операцију економске доминације.
Последице ових мера биле су непосредне и дубоке. У првој половини 2025. године плаћања по основу царина порасла су за 1.118 % у односу на претходну годину, достигавши 7,552 милијарде долара, док су инвестиције и потрошња опале. Аутомобилски сектор — симбол производне интеграције у оквиру Т-МЕК-а — и металуршка индустрија претрпели су највећу штету, али последице иду даље: реч је о протекционистичкој офанзиви која изравно погађа производну структуру Мексика и поново показује структурну неједнакост односа са северним суседом.
Царине се не могу схватити као пука економска политика: оне су облик политичког мешања и суверене принуде. Позивајући се на Закон о међународним економским овлашћењима у ванредним ситуацијама (IEEPA), Трамп озакоњује употребу трговине као дипломатског оружја, условљавајући мексичку политику својом унутрашњом агендом. Писмо које је у јулу 2025. послао председници Клаудији Шеинбаум, у којем прети додатном царином од 30 % због наводног недостатка сарадње у борби против дроге, открива отворено уценитељски карактер ове стратегије. На тај начин Сједињене Државе преносе своју унутрашњу безбедносну кризу на спољни план, окривљујући Мексико како би оправдале структурну контролу.
Ова пракса има историјске корене: оживљава Рузвелтов королар Монроовој доктрини (1904), која је Вашингтону давала право уплитања у послове западне полулопте ради „одржавања реда“. Почетком XX века батина је била војна; у XXI веку она је економска. Царине су савремена верзија политике „Велики штап“ — финансијска принуда прерушена у националну одбрану. Основна претпоставка остаје иста: Латинска Америка захтева туторство, чиме се одржава идеја условљеног суверенитета.
Ова осавремењена економска империјалистичка стратегија испуњава три задатка:
- враћање производних ланаца у Сједињене Државе без повећања њихове продуктивности,
- преношење трошкова и ризика на зависне економије,
- и потврду северноамеричке хегемоније пред глобалном конкуренцијом.
Међутим, њен стварни учинак је противречан: према Институту Петерсон, нове царине ће повећати цену робе у САД за око 1.300 долара по домаћинству, без стварања индустријских радних места. „Дипломатија казне“ не оживљава америчку привреду, али реорганизује хемисферску равнотежу моћи, користећи мексичку рањивост као упозорење другима.
Царинска криза одвија се у тренутку глобалног хегемонијског прелазног периода. Суочене с успоном сила попут Кине, Индије и Русије, Сједињене Државе настоје да поново учврсте контролу над западном хемисфером. У том контексту, Мексико заузима суштинску геостратешку позицију: границу, производну платформу и енергетског произвођача. Та средишњост га чини кључним играчем, али истовремено и метом притиска. Царине делују као упозорење против било каквог покушаја диверзификације према Глобалном југу или вишеполарним центрима који доводе у питање надмоћ Вашингтона.
Суoчена с овим околностима, мексичка влада реаговала је институционално смотрено, започињући у септембру 2025. јавне консултације ради преиспитивања Т-МЕК-а. Ипак, дилема остаје: свака уступка тумачи се као покорност, а свака чврстина као изазов. Једини одрживи излаз јесте структурно смањење зависности од америчког тржишта путем стратегије трговинског и производног уразноличавања, технолошког јачања и латиноамеричке интеграције. Мексико мора да се утврди као регионални актер, а не као подређени партнер.
Мексико се налази пред историјском раскрсницом: наставити као периферни зупчаник северноамеричког поретка или преузети своју улогу у изградњи праведнијег вишеполарног света. У овој новој географији моћи, одупирање принуди није само економски чин, већ израз достојанства и суверенитета.
