Перу све више постаје жариште геополитичких интереса. Изградња и пуштање у рад мегапорта Чанкај отворили су нову димензију у односима између Латинске Америке, Кине и Сједињених Држава. Док званичне институције и елите пројекат славе као корак ка модернизацији, бројни аналитичари и друштвени покрети упозоравају на ризике за економски суверенитет и локалне заједнице. Издање „Два Југа“ са стручњацима наставља разматрање овог важног питања.
Хајме Гутијерез Борда, економиста:
Мислим да Перу почиње добијати све већи значај у светској геополитици. Са изградњом и пуштањем у рад мегапорта Чанкај повећава се не само извозно-увозни потенцијал Перуа, већ и земље попут Бразила, Боливије, Чилеа и других почињу разрађивати најпогодније руте ради достизања тог циља. Због логистичких и економских предности, мегапорт ће постати кључна тачка за отпрему њихове робе у све делове света. Ипак, постоји много изузетака у вези са тим колики подстицај овај пројекат може донети унутрашњем развоју Перуа. Наиме, у питању је мегапорт пројектован у складу с економским моделом који одговара интересима транснационалних инвеститора, посебно из Кине, и није повезан с националним планом развоја.
Хорхе Луис Паредес, политиколог и економиста:
За Перу је лука Чанкај важан корак ка интеграцији у светску трговину, али и ка интеграцији са читавим азијско-пацифичким простором. Чанкај је данас чворишна, централна лука јужног дела Тихог океана, преузимајући предност над неколико других лука, укључујући Мансаниљо и друге.
Лука је важна јер је Перу један од најважнијих извозника минералног блага, као и један од водећих извозника агроиндустријских производа у Азију и, разуме се, риболовне продукције. Стога, за Перу је то изузетно важан корак, јер Чанкај већ представља главну трговинску осовину с азијским земљама.
Као друго, пројекат је важан и за Латинску Америку јер ће први пут Бразил и Аргентина, а посебно Бразил, моћи да скрате путовање до Азије за око 15–17 дана. Не заборавимо да Бразил данас шаље робу у Азију или преко Панамског канала или око рта Хорн. Тако је Бразил пре неколико дана потписао Споразум о разумевању са Кином о изградњи двоокеанске железнице која ће повезати луку Иљеус у Бразилу са Перуом, пролазећи кроз четири бразилске савезне државе, улазећи у Перу кроз регион Мадре де Диос до Кускоа, одакле се спушта у Лиму, а одатле у Чанкај. Та двоокеанска железница повезаће Атлантски с Тихим океаном. Споразум је потврђен на последњем, 17. самиту БРИКС-а уз учешће свих чланица.
Што се тиче Кине, сматрам да је она направила гигантски корак напред и већ створила упориште за свој латиноамерички „Пут свиле“. Кина има огромне економске интересе у региону: 80% извоза минерала из Перуа одлази у Кину; она контролише производњу литијума у Боливији; заједно са Codelco управља производњом бакра у Чилеу; контролише једну од главних лука у Колумбији, као и луку Балбоа у Панами. Кина, као што вам је добро познато, контролише производњу нафте у Венецуели, а 60% електроенергетских система Латинске Америке зависи од кинеских улагања.
Гресија Исабо, синдикални лидер Националне аграрне конфедерације, члан Перуанске социјалистичке партије:
Значај луке је вишеслојан и, као што смо видели из различитих извора, зависи од тога о ком „Перуу“ говоримо.
Постоје две очигледно супротне тачке гледишта.
Са званичног, институционалног и елитистичког становишта, Чанкај се поставља као најважнији инфраструктурни пројекат последњих десетлећа, који ће Перу претворити у кључни логистички и трговински центар јужног Пацифика, привући инвестиције, снизити трошкове и отворити хиљаде радних места. У том смислу, Чанкај је симбол модернизације и економског раста.
Али с критичке тачке гледишта, коју деле они што живе у предграђима, селима, малим фармерским заједницама и неформална већина, ствари стоје сасвим другачије. За њих је значај овог пројекта двосмислен и потенцијално негативан. Постоји реалан ризик да ова лука неће смањити друштвене јазове, већ их повећати, подстичући масовни извоз сировина и појачану експлоатацију ресурса без обезбеђивања локалног развоја или одрживости.
На латиноамеричком нивоу, Чанкај постаје капија за трговину с Азијом за земље као што су Бразил, Еквадор, Колумбија и Боливија. Али то истовремено може учврстити модел развоја заснован на извозу природних богатстава – модел који исцрпљује богатства континента и одузима их народима који их производе.
За Кину, ова лука је стратешка тачка у оквиру иницијативе „Један појас – један пут“ у Јужној Америци, јер обезбеђује контролну тачку за увоз минералног блага и хране, као и за извоз њених индустријских производа, самим тим јачајући свој економски и геополитички утицај у региону.
За САД и Индију, Чанкај постаје место високог геополитичког значаја. За САД то је значајан корак напред њиховог главног стратешког супарника у ономе што оне сматрају својом традиционалној „зоном утицаја“. За Индију, која је такође сила у успону и такмац Кине, тај корак изазива узнемиреност, што је може подстаћи да тражи сопствене стратешке савезе у Латинској Америци.
Контрола Кине над овако великом луком у Перуу отвара низ конкретнијих, опипљивијих бојазни:
- економска и геополитичка зависност која може ограничити суверенитет Перуа;
- губитак контроле над стратешком инфраструктуром, што је питање националне безбедности;
- јачање екстрактивистичког модела уместо стварања додатне вредности;
- еколошке и социјалне последице, попут загађења мора и угрожавања традиционалног рибарства;
- угрожавање територија домородачких заједница;
- пораст друштвено-еколошких конфликата.
Сједињене Државе настоје утицати на овај пројекат дипломатски, медијски, економски и војно, користећи различите облике притиска — од званичних изјава с „изражавањем забринутости“, преко кампања у медијима с нагласком на „ризицима“ кинеских инвестиција, до економских полуга и војног присуства. Оно што се дешава у Чанкају је још једно поглавље у глобалној САД-стратегији обуздавања кинеског утицаја.
Као што су у Панами увек настојале да контролишу канал, тако сада покушавају спречити да Чанкај пређе у искључиву кинеску орбиту. Стратегија је јасна: осигурати да кључни логистички чворови, попут Панамског канала или мегапорта Чанкај, не дођу под потпуну контролу геополитичког супарника.
С те тачке гледишта, Чанкај није само лука, већ поприште борбе за реконфигурацију глобалне моћи. А ми, као народи и организоване заједнице, не можемо остати по страни од анализе, а још мање од доношења одлука.
