Naslov ove beleške u nekoliko reči sažima rezultate široko izreklamiranog susreta CPAC, Konferencije konzervativne političke akcije, održane u Buenos Ajresu prošle srede. Uprkos naporima ratobornih libartarijanaca i podršci velike legije „kovertaša“ koji se roje u medijskoj i političkoj sferi, glavna sala koja je trebalo da bude ispunjena pristalicama „Novog poretka“, predloženog od iskupitelja Zapada, izgledala je jedva pedeset posto zauzeta.
Kvalitet govornika na onome što se smatralo „najvažnijim konzervativnim samitom na svetu“ nije bio ništa manje razočaravajući. Bilo je upadljivo odsustvo figura koje su smatrane istaknutim predstavnicima reakcionarne misli: ni Donald Tramp ni Ilon Mask nisu smatrali potrebnim da doputuju u Buenos Ajres i prošetaju Puerto Maderom. Sa svoje strane, Žair Bolsonaro i Stiv Benon, „organski intelektualac“ i međunarodni artikulator neofašističke desnice, ograničili su se na slanje snimljenih poruka. Umesto njih, došao je Santjago Abaskal, vođa Voksa, zaljubljen u Buenos Ajres, grad u koji se vraća već treći put, pošto mu poslovi očigledno idu bolje ovde, nego u Madridu. Tramp nije došao niti poslao poruku, ali je poslao svoju snaju Laru (a ne svoju ćerku, kako su tvrdili neki novinari) udatu za Erika Trampa, jednog od magnatovih sinova.
Ukratko, intelektualna i politička sadržajnost ovog međunarodnog događaja o kome se mnogo pričalo ostavljala je želeti bolje. Pravde radi, treba priznati da ni one konklave što su prethodile nisu bile mnogo sadržajnije, pošto su, na kraju krajeva, siromaštvo i anahronizam konzervativne misli nepopravljive osobine, koliko god se propagandno upravljalo njihovim doprinosom.
U svakom slučaju, pošteno je priznati da se užas CPAC konferencije u Nacionalnoj luci, Merilend, 23. februara ove godine nije ponovio u Argentini. Tom prilikom je reč uzela usijana glava po imenu Džek Posobjec, koji je svoje izlaganje započeo rečima „Dobrodošli na kraj demokratije – mi smo tu da je potpuno srušimo. Nismo išli do kraja 6. januara (ima se u vidu juriš na Kapitol 2021. godine), ali ćemo nastojati da je se rešimo… jer, ne treba sva slava da pripadne vladi, već Bogu“. Medijska oligarhija, kako ovde, tako i širom Zapada, pažljivo je prokomentarisala ovu epizodu i izvukla zaključke iz nje. Posobjec, kao i Milej s većinom libertarijanaca, ne veruje u demokratiju. Tako je barem rekao. Naši obično izbegavaju bilo kakav odgovor na tu temu.
Za zatvaranje je zaslužan predsednik, koji je, veran svom stilu, raspalio s tiradom protiv „usranih levičara” i „osiromašenih komunista” – teoretskih kategorija koje, izgleda, ne potiču ni iz austrijske škole ni iz tekstova patrijarha „anarhokapitalizma“, Mareja Rotbarda, već iz sumnjivog doprinosa – rekoh li „doprinosa“? – Argentine političkoj filosofiji krajnje desnice.
Osim što je izazvao uobičajenu kataraktu uvreda i grubosti veoma lošeg ukusa, nedostojnih njegove magistrature i sramotećih nas pred celim svetom, Milej je nastojao na tome da je cilj njegove administracije – postići uništenje države i uspostaviti vladavinu tržišta, distopiju kakva nikada nije viđena na ovoj planeti i koja postoji samo u njegovoj uspaljenoj mašti. Sve to se tobože pravda potrebom da se stanovnicima ove napaćene zemlje obezbedi „život, sloboda i privatna svojina“. Život koji za ogromnu većinu stanovništva postaje sve jadniji, izuzev režimskih miljenika, čije džepove Milej uporno želi da napuni. Sloboda smanjena represijom „bezbednosnih snaga“ i napadima na kritičko novinarstvo, a takođe i ograničena, jer su za uživanje u slobodi potrebni pristojni uslovi za život – danas uskraćeni sve većem broju Argentinaca. Da i ne govorimo o privatnoj svojini, čija se skandalozna koncentracija samo povećala tokom mandata sadašnje vlasti, pokazujući da se naša demokratija pretvorila u žalosnu plutokratiju, gde bogati vladaju isključivo za bogate.
Za ove sva pomoć države; za brigu o siromašnima i ugroženima postoje tržišne sile, koje će polako ali neumoljivo sprovoditi dugo žuđenu eutanaziju sirotinje. A za one koji protestuju protiv tolike nepravde, predsednički odgovor krasnorečivo ilustruje razmere našeg demokratskog nazadovanja: „Baš me briga!“ – je fraza koju je Milej više puta iskoristio da ulepša svoj govor.
Izvor: Página|12
