У Аргентини постоје три главне „сфере рентабилности“ националне привреде, али нема ефикасних управитеља. Социолог и економиста, професор Универзитета Ла Матанза, члан синдиката Сутеба Матанза Андрес Мачука, посебно за издање „Два Југа“, објашњава суштину „нафтног сукоба“ и разлоге кризе која је задесила земљу.
Производња нафте у Аргентини има дугу историју. Од тридесетих година прошлог века, због светске кризе, држава је одлучила да из либерализма пређе на национализам, или бар да контролише економију, како не би зависила од спољног света, који се приближавао Другом светском рату. Ако би држава дошла у сукоб са провинцијама које производе нафту, постао бих сумњичав.
Напротив. Моја влада има особеност о којој је веома важно водити рачуна – то није само председник с особеним карактером и темпераментом. Иза њега стоји буржоазија, економска класа, економске групе које имају дугу историју зависности од наше земље, рушења демократских влада и управљања њима путем државних преврата. Аргентина није могла бити независна држава и постала је део „балканизације“, поделе целе Јужне Америке упркос ослободиоцима наших родних земаља (имам у виду Чиле, Перу, имам у виду Симона Боливара, с Венецуелом, с Колумбијом, имам у виду Артигаса у Уругвају, који је у XIX веку покушао да створи Сједињене Државе Јужне Америке). Аргентинска буржоазија има богато искуство и, поред тога што не желимо да будемо под утицајем Милејевог карактера, морамо узети у обзир да су у току озбиљни преговори око три нише профитабилности. Једна од њих је повезана с питањем пољопривредне ренте. Најбоља земља на свету налази се у Аргентини, али и у другим земљама, попут Украјине, на пример, и Сједињених Држава, које имају веома високу рентабилност и производност. Сеоско подручје, на које би једног дана требало да обратимо више пажње, било је освојено од буржоазије, која је уништила сваку могућност постојања за мале произвођаче, такозване „чакареросе“ илити сељаке. Дакле, пољопривредни приход је једна од најуноснијих ниша, можда и главна у Аргентини.
Али постоје и друге нише – ниша рударства, која покушава да заузме значајније место у привреди земље у најмању руку од 1990-их, пре свега захваљујући рудним налазиштима у планинском масиву Анда који обједињује Чиле са Аргентином. Ми смо једна од само три земље с поседом светских залиха литијума, који је део основног технолошког елемента за производњу батерија електромобила. После генерала Москона и Хуана Доминга Перона, веома важног председника којег је земља имала, извршена је приватизација ДНП („Државних нафтних поља“). И данас су ДНП део државног капитала, али значајан део припада приватним енергетским компанијама, тесно повезаним са Шпанијом. Шпански капитал у овоме учествује неколико последњих десетлећа и представља део је још једне нише рентабилности, која стоји иза Милејеве владе.
Дакле, ово су три сектора, три нише рентабилности: пољопривреда, рударство и нафта. Стога су сукоби између центра и нафтне индустрије сукоби који су у великој мери повезани с „медијском операцијом“. Гувернери, посебно оних провинција Патагоније, попут гувернера Санта Круза, чак су водили расправе о федералном устројству наше земље, које треба да управља расподелом националних богатстава између сваке од покрајина. Главне покрајине повезане с нафтом су Неукен, Чубут, Санта Круз и Мендоза. Мислим да Неукуен производи 51% нафте, Чубут 21%, Санта Круз 10% и Мендоза 8%. То су покрајине које производе нафту.
Али постоје и пољопривредне провинције, попут Гран Пампе, где су главне покрајине Буенос Ајрес, Санта Фе и Кордоба. А исто и северне провинције, заједно са Мендозом, које су повезане са нафтом и рударством. Хухуј, Салта – тамо има залиха литијума, важних за аутомобилске технологије које сам поменуо.
Главни проблем економске кризе у Аргентини није повезана само са спољним дугом и не само с инфлацијом. Повезана је с тим што у економској структури земље, са свим пољопривредним приходима, вађењем рудних богатстава и производњом нафте, не постоји учинковита буржоазија која би могла производити у размерама које би јој омогућиле висок ниво рентабилности. Истини за вољу, продуктивност је веома важан концепт који је повезан с учинковитошћу производње на таквом нивоу да можете стећи светско име и будете цењени као нација. Стога за све што је у вези са инфлацијом, незапосленошћу, отпуштањима која радници доживљавају јесте одговорна национална буржоазија, која нема ничег заједничког с национализмом и живи од ренте, од бекства капитала из земље и од ниша рентабилности које јој у крајњој линији не придају зрелији и независнији карактер пред лицем „светског беспоретка“, који символизује северноамерички империјализам у сукобу с Русијом и Кином на ивици трећег светског рата. Тај империјализам склапа послове, доводи планету до еколошког руба, но притом сама Аргентина представља део латиноамеричких нација које не сазревају, не постају независне.
Због тога многи радници сматрају да би народни класни савез радника и малих предузетника могао постати основом државне политике, способне да уједини нацију са братским народима на плану ефикасности економске структуре. Аргентина би могла имати кудикамо већу тежину када би играла улогу државе с рационално планираном привредом и не у потпуности зависне од средњорочне рентабилности, уз могућност хиперскока у процесу економске акумулације који би нам омогућио да будемо мање зависни.
