Новоизабрани председник САД најавио је планове за увођење царине од 100 одсто за земље БРИКС-а које желе да напусте долар. Како би то могло утицати на глобалну економију? Како ће то утицати на Боливију? Да ли председник Боливије Арсе ради праву ствар успостављањем контакта са БРИКС-ом? За издање „Два Југа“на ова питања је одговорио Андре Гандијон, бивши главни и одговорни уредник часописа Милитант и генерални секретар Француске националистичке партије, аутор, између осталог, двотомника Темељи XXI века (Roudil, 1992) и Национална решења за глобалну кризу (AEncre, 2011).
Трампове претње
План БРИКС-а да створи алтернативни, ако не и ривалски монетарни систем долару – несумњиво представља претњу глобалној надмоћи Сједињених Држава која је неизбежно у паду, макар у релативном смислу, и која почива на војним и финансијским стубовима. Ако долар изгуби своју позицију водеће светске валуте, ионако већ опадајућа моћ Сједињених Држава биће озбиљно угрожена.
Овај пад, барем релативан, неизбежан је из два низа разлога. Први се односи на успон држава попут Кине и Индије, које су до пре неколико десетлећа биле зависне од Запада. Брз опоравак Русије, која је била на најнижој тачки пре тридесет година, после распада Совјетског Савеза, убрзава овај тренд. Пошто су монетарна питања увек, у својој основи, питања односа моћи, неизбежно је да се глобални монетарни и финансијски систем мора поново уравнотежити.
Други низ се заснива на чињеници да Запад, на челу са Сједињеним Државама, одбија узети у обзир ову реалност и чини све да задржи све неодрживији статус кво. Примера ради, захтеве за променом расподеле гласова у ММФ-у Запад је увек одбијао, па су земље БРИКС-а у развоју, чије економије сада превазилазе моћ земаља Г7, одлучиле да створе сопствени систем. Ова одлучност је била појачана са двама низовима узрока: не само чињеницом да је самопроглашена екстериторијалност долара довела дотле да су Сједињене Државе једнострано присвојиле право на увођење санкција државама и компанијама које користе долар на начин који не одговара Вашингтону, већ и чињеницом да је криза из 2008. године довела до тога да је западни модел изгубио поверење, што је имало штетне последице по економије земаља попут Кине и Русије.
Али САД, а посебно политичка и финансијска осовина лондонског Ситија и Волстрита, којој се мора додати и амерички војно-индустријски комплекс, никада нису прихватиле да се њихова превласт од XIX века наовамо доводи у питање. Англосаксонско непријатељство према Трећем рајху проистиче из чињенице да је тај режим желео да оспори ту превласт. Све остало са њихове стране било је само празно брбљање, и овај циљ националсоцијалистичке Немачке одредио је помоћ Совјетском Савезу, против кога су је они првобитно подржавали како би сломили Русију, и тај циљ се није мењао деценијама. Од тада су и други лидери платили животима своју жељу да оспоре ту надмоћ: Садам Хусеин, Гадафи с његовим златним динаром, али и Милошевић у Србији, који је покушао да се отргне из канџи долара у условима свеопштег непријатељства према Србији.
Пројекат БРИКС ће неминовно изазвати бурну реакцију ове политичке и финансијске осовине. Реакција може бити две врсте, које се међусобно не искључују: рат у војном смислу речи те економски и финансијски рат.
Рат против БРИКС-а води се кроз такозване сукобе „ниског интензитета“ широм света, који имају за циљ дестабилизацију или чак слабљење кроз исцрпљивање држава попут Русије (Украјина је најпознатији пример), сукобе који, ако је потребно, могу прерасти у војна дејства високог интензитета. Видимо како економски рат добија облик захваљујући Трампу и његовој претњи да ће увести 100-постотни порез на увоз комерцијалне робе у Сједињене Државе.
Међутим, Трамп живи у погрешној епоси. САД више не могу успети у таквом плану. А први елемент неуспеха лежи у чињеници да америчка привреда, као и привреде западних земаља (то јест, махом њихових вазала у ЕУ), све више зависи од земаља БРИКС-а, на које су пренели производњу својих индустријских и потрошачких добара, из разлога везаних за тежњу ка максимизирању финансијске добити. У војној области, на пример, производња пројектила као што је Томахавк упола зависи од делова произведених у Азији, посебно у Кини, што ствара очигледне проблеме зависности и суверенитета.
Трамп ће, желећи да уведе превисоке царине, у великој мери лишити своју земљу индустријских производа, робе широке потрошње потребне за њен економски и друштвени живот. Кинеска привреда ће се, између осталог, суочити са кризом тржишта, али ће моћи пронаћи друга, развијањем унутрашњег тржишта (та идеја постоји већ годинама) и продајом роба остатку света уз могућу помоћ кредита кроз сопствени систем финансирања. Русија, пак, пошто је тако изолована, неће имати никаквих посебних проблема. Осим тога, као што је већ најављено, Кина ће престати да испоручује ретке земне метале који су Западу, углавном САД, неопходни за производњу електронских компоненти, и њихова индустријска делатност у овој области биће угушена, док се њихово вођство у овој области смањује из дана у дан.
Изнад свега, таква претња Вашингтона може само да ојача решеност ових држава да баце изазов долару и убрзају стварање алтернативног монетарног система који не би нужно био заједничка валута, већ међународни клириншки систем сличан ономе који су Европљани искушали 1950-их с Европском платном унијом, а што је послужило као основа за стварање Заједничког тржишта 1957. године. Владимир Путин је дао сличну изјаву, рекавши да их присилне царинске мере САД не само неће бацити на колена, већ ће ојачати њихову решеност да створе алтернативни систем долару.
У овом натезању конопа, западни људи ће на крају бити губитници, тим пре што доживљавају потпуни морални и духовни пад, њихов образовни систем се урушава, а нестанак многих индустријских грана на њиховом тлу доводи до колосалних губитака знања, плодова труда низа узастопних покољења, које је, једном изгубљене, често тешко обновити.
Међутим, да будемо јасни: Западњаци, којима преовлађује талмудски начин секташког размишљања и охоле надмоћи – сетимо се „велике судбине“ коју проповедају Сједињене Државе – и чији је интелект склеротичан, спремни су на све. Неспособни да се носе с процесом слабљења што их разједа, али тежећи да упркос здравом разуму одрже већ увелико начету планетарну надмоћ, у стању су бити толико луди упустити се у ризик изазивања планетарне катастрофе. Осим ако се они сами не сруше услед својих унутрашњих противречности.
Утицај на Боливију
Да бисмо размотрили последице царинских мера које је Трамп најавио за Боливију, морамо се запитати какво место у свету заузима боливијска привреда.
Каква је природа боливијске привреде? То је привреда земље која се бори да се развија по међународним стандардима. Напоредо с конкурентним извозно оријентисаним гранама (као што су пољопривреда – 12% БДП-а 2022. и рударство – 26% БДП-а 2022. године) постоји значајна неформална и самостална привреда (непољопривредна неформална запосленост је 79% према МОР). То је, дакле, земља која није у позицији моћи.
Међутим, како показују трговински токови, привреда Боливије није оријентисана ка Западу. Главни извозни партнери Боливије су Бразил (кроз продају природног гаса), Индија (кроз продају чистог злата) и Кина, затим Аргентина и, у мањој мери, Колумбија, Перу – другим речима, суседне латиноамеричке земље – и Јапан. Што се тиче увоза, главни добављачи Боливије су Кина (21%), Бразил (17%) и Аргентина (10%). Француска, на пример, чини само 1,1% боливијског увоза.
Дакле, привреда Боливије је већ у великој мери усклађена са светом БРИКС-а, и узвратне мере САД би имале само споредан утицај.
С монетарне тачке гледишта, међутим, чињеница да је боливијска валута везана за долар од 2011. у смислу фиксног паритета ствара озбиљну зависност. Ова стварност захтева да се као заштита од узвратних мера САД спроведе деликатна преоријентација валутних веза, која може бити успешна само уз финансијску и новчану подршку Бразила и, пре свега, Кине, као део стратегије заобилажења западног финансијског поретка. Овде има много неизвесности. Земља већ пати од озбиљних неравнотежа и високог нивоа јавног дуга израженог у страној валути, што је само по себи слабост. Ако је ова реалност посебна препрека, она може нестати само са боливијском националном политиком која омогућава земљи да створи сопствена средства за развој и обнављање равнотеже. Ево Моралес је покренуо такав пројекат, али га је тешко спровести. Ниједна држава, ниједан народ не може успети ако се не ослања најпре на себе.
Међународна оријентација боливијске економије ипак у потпуности оправдава одлуку председника Арсеа да се придружи БРИКС-у као партнерска држава, посебно имајући у виду да се Сједињене Државе уопште непријатељски расположене према Боливији од времена председавања Ева Моралеса. Суседни Бразил, један од оснивача БРИКС-а, нуди земљи без излаза на море прилику да у ширем смислу побегне од притисака Запада, који неизбежно висе над њом.
Међутим, БРИКС је у великој мери неформална организација, која тек сада почиње стварати своје структуре, од којих је тренутно једина постојећа Нова развојна банка.
Будућност је стога широм отворена, али вишеполарни свет у настајању, који Запад одбија да прихвати, требало би да омогући земљи попут Боливије, под условом да она зна како ће себе контролисати, да изађе из ситуације у привреди, која остаје углавном неразвијена према објективно прихваћеним међународним стандардима.
