У децембру ове, 2025. Године, навршиће се две године владе Хавијера Милеја, а његов јавни углед – који је почео са великим замахом захваљујући веома пажљиво осмишљеном, али лажном реметилачком говору – од почетка године почео је опадати.
Мада и даље задржава подршку најмлађег дела бирачког тела, које и даље верује у формуле које он представља (а које су заправо, историјски и друштвено гледано, старе и катастрофалне), Хавијер Милеј почиње да убира плодове своје праве деконструктивне политике свеопштег благостања. Млади су се „примили“ на обновљени дискурс о смањењу броја службеника, не схватајући да је држава јемац суверенитета, заштитне регулације и планирања развоја земље. Међутим, медији, увек савезници великих корпорација, припремили су терен за наметање јединог начина размишљања: да држава мора бити укинута или сведена на свој минимум.
Ослоњен на те либералне идеје (Чикашка школа и друге приватизационе доктрине), Милеј је почео с високим нивоом популарности који је постепено опадао и данас — без обзира на методу, консултантску кућу или узорке испитаника — популарност Хавијера Милеја нагло је пала услед низа чинилаца. Један од њих био је скандал око криптовалуте Libra, коју је јавно подржао, а која се испоставила као превара ширих размера, што је довело и до његовог укључивања у судске поступке. Други чинилац пада био је скандал у који је умешан један његов савезник, Едгардо Кејдер, који је пронађен са ранцем пуним долара.
Милеј је такође разочарао јавност када је одржао неуспешан — трагикомичан — говор на последњем Давоском економском форуму. Збир тих елемената је урушио углед Милеја и његове Владе, поред општег осиромашења друштва у споју с оштрим гушењем друштвених протеста, затварањем предузећа, деиндустријализацијом и безусловном предајом интересима који су изван Аргентине, пре свега у Сједињеним Државама и држави Израел. Тај спој чинилаца значајно је подрио Милејев углед, иако га неки деполитизовани слојеви и групе непомирљиве према перонизму и даље подржавају. То су сектори дубоко прожете конструктивним претпоставкама капитализма — либерализације и дерегулације — које заправо противрече националним интересима (што показује и аргентинска и латиноамеричка историја), али који представљају слику „слободе“, могућности и повезаности са светом. У стварности, њихова права последица је увећање зависности Аргентине од богатог севера и корпоративног, екстрактивистичког капитала. Невероватно: многи народни слојеви, па и осиромашени слојеви средње класе погођене Милејевом политиком, и даље га подржавају.
Ипак, неки показатељи стављају његову подршку на 49% — то јест, испод 50% — али она је реално знатно мања, и предвиђа се да ће ова тенденција ићи низбрдо (или се благо повећавати, у зависности од тога шта желите да видите). Другим речима, Милејева популарност ће падати како се буде продужавала лоша економска ситуација: пад куповне моћи, затварање индустрија које се броје хиљадама. Само у 2025. години у Аргентини је затворено 12.000 малих и средњих предузећа, што ствара јако изражено друштвено незадовољство због незапослености, али пре свега због високих цена хране и основних намирница и сировина којима становништво не може да приступи. Богата земља као што је Аргентина, која производи храну за око 700 милиона људи, према званичним статистикама имала је у другом полугодишту 2024. године 38,1% становништва испод границе сиромаштва и 8,2% испод границе беде. Међутим, друга мерења удвостручују ове бројке и упозоравају на дечју неухрањеност, чак и у градским срединама које су сматране историјски безбедним. На основу тих података и економске реалности која не показује побољшање, Милејева популарност неће расти — напротив. Аналитичари очекују да се тај тренд потврди на изборима који су заказани за 7. септембар.
