„Кад мачке нема, мишеви коло воде“ (народна мудрост).
Отуда, овај фестивал политичког апсурда, који бесрамно игра своје коло у Аргентини, могућ је једино због очигледног одсуства мачке — здравомислености, разума, етике, достојанства и опозиције.
Да бисмо разумели данашњи апсурдни хаос, неопходно је осврнути се на претходне радње моћних против земље која је, под генералом Хуаном Доминго Пероном, представљала велику опасност за њихове интересе, управо због својих суверенистичких обележја.
Систем државних предузећа, уз приватна и мешовита, какав данас тријумфује у Русији и Кини, Перон је брзо успоставио одмах по доласку на власт 1946. године. За само неколико година, земља која није производила ни ексере удружила се са Фијатом, првим мешовитим предузећем, развила широку аутомобилску индустрију, као и бродоградњу и ваздухопловну индустрију, с првим авионима на млазни погон, производњу шинских возила, нуклеарну самосталност, па чак и кућне апарате за цватући средњи слој.
Чим су злочиначки свргнули Перона, бомбардујући сопствено цивилно становништво на Тргу Маја и у другим градовима, оставивши за собом стотине мртвих и хиљаде рањених и осакаћених бомбама које је испоручила Велика Британија, уништавајући јавна добра, прогонећи, стрељајући и стављајући на забрану, покренут је снажан ДРУШТВЕНИ ИНЖЕЊЕРИНГ, упоредо са цензуром и жестоком политичком стегом.
Механизми тог друштвеног инжењеринга су већ били видљиви у историјским подухватима попут плана „Кондор“ или условима наметаним од Међународног монетарног фонда, који данас делује посредством мреже у чијем је средишту финансијски атлантизам лондонског Ситија, са својим испоставама у САД и Израелу и саучесницима попут Француске и Холандије. Ту су и његове испоставе и зависне структуре: ЦИА, „културна“ ЦИА, Савет за иностране односе, Стејт департмент САД, лондонски Институт Тависток, МОСАД, невладине организације попут Сорошевог Отвореног друштва и други милијардери — „филантропи“, попут Франка Макрија — који финансирају „PEORnistas“ (игра речи настала од шпанских речи peronistas и peor, а која значи „најгоре у перонизму“1).
Стотине милијарди долара уложених током више десетлећа зарад продирања у аргентинско друштво и његово попречно разбијање нису могле а да не донесу резултате.
По завршетку последње олигархијско-војне диктатуре, демократска влада председника Раула Алфонсина ступила је на дужност условљена укључивањем министара, назначених од Фордове задужбине. Ипак, највећа издаја остварена је доласком председника Менема, тобоже перонисте, који је спровео сву политику наложене од атлантистичке власти. Шлаг на торти било је укључивање Доминга Кавала, неолиберала из самог средишта војног преврата којим је оборена перонистичка влада.
После кобног низа саучесничких влада, појављује се Нестор Киршнер, доносећи освежење домаћој индустрији и самом националном идентитету. Али његова супруга и удовица Кристина Фернандез, током свог другог председничког мандата, показала је одређена нескладна одступања, која су на крају довела до Макријеве владе. У то време сам писао да јој прети опасност.
Можда је управо због тих претњи за кандидата националног и народног табора означен неолиберал Данијел Скиоли (данас Милејев следбеник), који је, у условима готово потпуног изборног изједначења и снажних назнака изборне преваре, практично поклонио председнички положај свом пријатељу Маурисију Макрију. Убрзо потом постао је његов амбасадор у Бразилу.
Други Кристинин избор био је још један неолиберал, Алберто Фернандез. Он је претходно био изабран на листи крајње деснице Доминга Кавала, а одмах затим се инфилтрирао у владу Нестора Киршнера.
Кажу да је, чудновато, победа Алберта Фернандеза била најтежи пораз националног и народног табора. Пошто му економија није ишла од руке, Кристина, тадашња потпредседница Алберта Фернандеза, предложила је да му се придружи Серхио Маса као „суперминистар“. Алберто Фернандез и Серхио Маса познати су и као „Нисманове удовице“. Штавише, основали су и „обновљени перонизам“ како би се борили против саме Кристине.
И као да све то није било довољно… Кристинин „непогрешиви“ прст на крају је показао на Серхија Масу као на „нашег“ председничког кандидата, који је, између осталих „ситница“, састављао и изборне листе Милејеве странке у провинцији Буенос Ајрес.
И тако, стигосмо до Милејеве дизентеричне епохе… Његове апсурдности почеле су много пре изборне кампање, а већ током ње јавна распродаја кандидатура — малтене дражба на којој побеђује онај ко највише понуди — изазвало је прве жестоке унутарстраначке сукобе. Ипак, све је то прошло као „живописна занимљивост“, како за штампу тако и за правосуђе, а пре свега за опозицију, која је већ показивала недвосмислене знаке потпуног неуспеха.
Само десет дана после ступања на дужност, Милеј је донео уредбу о „нужди и хитности“ таквих размера и толиког домета да је она, заправо, представљала уставну реформу. Телевизијски водитељи због тога нису ни трепнули, судије и тужиоци су остали у дубоком сну, а опозиција се није удостојила чак ни неопходног рада на терену.
Општа конфедерација рада је попут дрвене Марије, стручна удружења су наркотизована, а у Конгресу му изгласавају све — у зависности од тога колико се плати. Случај тадашњег „перонистичког“ сенатора Едгарда Куејдера представља речит пример: све упућује на сумњу да је променио глас у корист Милејевог „Основног закона“, пошто је недуго затим ухапшен на граници Бразила и Парагваја због „покушаја кријумчарења девиза“. У аутомобилу му је, наиме, откривено више од двеста хиљада непријављених долара, сакривених у возилу.
Недавно је Кристина, већ званичније, послала своје конгресмене да изгласају Милејеве судије; не зна се шта се заправо догађа, али мирише на договор са самим Милејем.
Више од шест захтева за опозив лебде над Милејем откако се — макар формално — води као председник.
Ни личне бруке у којима је учествовао, ни међународне преваре попут оне са криптовалутом „Либра“, ни мито због којег је његова сестра позната као „3%“ — ништа од тога, макар у немало судског епилога, не оптерећује колективну свест.
Ни психотичне епизоде, ни унутрашње размирице, ни затварање хиљада великих, средњих и малих предузећа, ни предаја територије, ни оптужбе за геноцид, ни бесрамна трговина дрогом, ни кукавичка репресија над пензионерима, ни напуштање особа са инвалидитетом, па чак ни драматична чињеница да је више смртних случајева последица самоубиства него убиства — ништа од тога није пољуљало његову стабилност, у коју га је најближи круг сарадника пажљиво ушушкао.
Сваки део Милејеве „владе“ легло је корупције. Полицајци на улици више личе на Тонтон Макуте Дивалијеа него на чуваре реда и правде о каквима су нас учили у школама. Прогоне раднике који очајнички покушавају да преживе продајући понешто на улици, одузимају им робу чије одредиште нико не зна — али сви могу наслутити где завршава.
Док писах овај текст, на нултом километру (Национални конгрес) направљена је слика која све сажима: унутар Конгреса издаја народа, исказана недостатком кворума; напољу народ који сопственим телом брани своје ставове и мирно протестује, док снаге „реда“ убацују припаднике служби да бацају камење и тако оправдају неселективну репресију.
Има ли достојних конгресмена? Свакако. Али ни за једног не знам да се озбиљно бави радом на терену. Чини се да су више забринути за очување својих места у оквиру политичког бизниса него за судбину отаџбине.
Из кругова кристинизма лансира се формула: Серхија Маса за председника, Максима Киршнера за потпредседника. Назвали су је „Мамина формула“, због Масе и Максимa који стоје под паском маме Кристине. И тако… син Нестора Киршнера грли се с човеком који је у амбасади блатио његовог оца и основао странку против његове мајке, градећи је на лешу тужиоца Алберта Нисмана, док је заступао верзију да је Нисман „убијен по Кристинином налогу“.
Друга могућност израњављеног националног и народног табора је Аксел Кисиљоф, што је занимљиво, пошто је он био министар привреде током Кристининог нескладног периода. И он заговара исту политику затварања у себе, с непробојним обручима најближих сарадника. Разнородна подршка коју добија — од противречних личности до добронамерних, али скрајнутих људи — чини га избором „мањег зла“. Случајан исход или техника левка?
Ипак, масивни апарат који одржава овај изопачени сценарио — састављен од унутрашње, антипатриотске фракције, спољне олигополистичке фракције и атлантистичког упоришта — држи се на окупу помоћу лабавих, зарђалих и ослабљених спојева. То је чињеница коју је мало умишљених вођа способно да уочи, премда је Перон говорио да је права политика — међународна политика, односно геополитика.
„Траже се добри нови лидери“, јер опште добро није утопија. А проклети финансијски, супрематистички, евроцентрични и злочиначки атлантизам, који је сада разоткривен, представља тек десет одсто светског становништва и губи рат, наратив и смисао.
Верујем у буђење омладине.
Ја сам Енрике Бокс, др Црна Овца (стручњак за оно о чему нема појма.)
1 Перонизам: народна идеолошка струја која се позива на наслеђе бившег председника Хуана Доминга Перона.
