„Kad mačke nema, miševi kolo vode“ (narodna mudrost).
Otuda, ovaj festival političkog apsurda, koji besramno igra svoje kolo u Argentini, moguć je jedino zbog očiglednog odsustva mačke — zdravomislenosti, razuma, etike, dostojanstva i opozicije.
Da bismo razumeli današnji apsurdni haos, neophodno je osvrnuti se na prethodne radnje moćnih protiv zemlje koja je, pod generalom Huanom Domingo Peronom, predstavljala veliku opasnost za njihove interese, upravo zbog svojih suverenističkih obeležja.
Sistem državnih preduzeća, uz privatna i mešovita, kakav danas trijumfuje u Rusiji i Kini, Peron je brzo uspostavio odmah po dolasku na vlast 1946. godine. Za samo nekoliko godina, zemlja koja nije proizvodila ni eksere udružila se sa Fijatom, prvim mešovitim preduzećem, razvila široku automobilsku industriju, kao i brodogradnju i vazduhoplovnu industriju, s prvim avionima na mlazni pogon, proizvodnju šinskih vozila, nuklearnu samostalnost, pa čak i kućne aparate za cvatući srednji sloj.
Čim su zločinački svrgnuli Perona, bombardujući sopstveno civilno stanovništvo na Trgu Maja i u drugim gradovima, ostavivši za sobom stotine mrtvih i hiljade ranjenih i osakaćenih bombama koje je isporučila Velika Britanija, uništavajući javna dobra, progoneći, streljajući i stavljajući na zabranu, pokrenut je snažan DRUŠTVENI INŽENJERING, uporedo sa cenzurom i žestokom političkom stegom.
Mehanizmi tog društvenog inženjeringa su već bili vidljivi u istorijskim poduhvatima poput plana „Kondor“ ili uslovima nametanim od Međunarodnog monetarnog fonda, koji danas deluje posredstvom mreže u čijem je središtu finansijski atlantizam londonskog Sitija, sa svojim ispostavama u SAD i Izraelu i saučesnicima poput Francuske i Holandije. Tu su i njegove ispostave i zavisne strukture: CIA, „kulturna“ CIA, Savet za inostrane odnose, Stejt department SAD, londonski Institut Tavistok, MOSAD, nevladine organizacije poput Soroševog Otvorenog društva i drugi milijarderi — „filantropi“, poput Franka Makrija — koji finansiraju „PEORnistas“ (igra reči nastala od španskih reči peronistas i peor, a koja znači „najgore u peronizmu“1).
Stotine milijardi dolara uloženih tokom više desetleća zarad prodiranja u argentinsko društvo i njegovo poprečno razbijanje nisu mogle a da ne donesu rezultate.
Po završetku poslednje oligarhijsko-vojne diktature, demokratska vlada predsednika Raula Alfonsina stupila je na dužnost uslovljena uključivanjem ministara, naznačenih od Fordove zadužbine. Ipak, najveća izdaja ostvarena je dolaskom predsednika Menema, tobože peroniste, koji je sproveo svu politiku naložene od atlantističke vlasti. Šlag na torti bilo je uključivanje Dominga Kavala, neoliberala iz samog središta vojnog prevrata kojim je oborena peronistička vlada.
Posle kobnog niza saučesničkih vlada, pojavljuje se Nestor Kiršner, donoseći osveženje domaćoj industriji i samom nacionalnom identitetu. Ali njegova supruga i udovica Kristina Fernandez, tokom svog drugog predsedničkog mandata, pokazala je određena neskladna odstupanja, koja su na kraju dovela do Makrijeve vlade. U to vreme sam pisao da joj preti opasnost.
Možda je upravo zbog tih pretnji za kandidata nacionalnog i narodnog tabora označen neoliberal Danijel Skioli (danas Milejev sledbenik), koji je, u uslovima gotovo potpunog izbornog izjednačenja i snažnih naznaka izborne prevare, praktično poklonio predsednički položaj svom prijatelju Maurisiju Makriju. Ubrzo potom postao je njegov ambasador u Brazilu.
Drugi Kristinin izbor bio je još jedan neoliberal, Alberto Fernandez. On je prethodno bio izabran na listi krajnje desnice Dominga Kavala, a odmah zatim se infiltrirao u vladu Nestora Kiršnera.
Kažu da je, čudnovato, pobeda Alberta Fernandeza bila najteži poraz nacionalnog i narodnog tabora. Pošto mu ekonomija nije išla od ruke, Kristina, tadašnja potpredsednica Alberta Fernandeza, predložila je da mu se pridruži Serhio Masa kao „superministar“. Alberto Fernandez i Serhio Masa poznati su i kao „Nismanove udovice“. Štaviše, osnovali su i „obnovljeni peronizam“ kako bi se borili protiv same Kristine.
I kao da sve to nije bilo dovoljno… Kristinin „nepogrešivi“ prst na kraju je pokazao na Serhija Masu kao na „našeg“ predsedničkog kandidata, koji je, između ostalih „sitnica“, sastavljao i izborne liste Milejeve stranke u provinciji Buenos Ajres.
I tako, stigosmo do Milejeve dizenterične epohe… Njegove apsurdnosti počele su mnogo pre izborne kampanje, a već tokom nje javna rasprodaja kandidatura — maltene dražba na kojoj pobeđuje onaj ko najviše ponudi — izazvalo je prve žestoke unutarstranačke sukobe. Ipak, sve je to prošlo kao „živopisna zanimljivost“, kako za štampu tako i za pravosuđe, a pre svega za opoziciju, koja je već pokazivala nedvosmislene znake potpunog neuspeha.
Samo deset dana posle stupanja na dužnost, Milej je doneo uredbu o „nuždi i hitnosti“ takvih razmera i tolikog dometa da je ona, zapravo, predstavljala ustavnu reformu. Televizijski voditelji zbog toga nisu ni trepnuli, sudije i tužioci su ostali u dubokom snu, a opozicija se nije udostojila čak ni neophodnog rada na terenu.
Opšta konfederacija rada je poput drvene Marije, stručna udruženja su narkotizovana, a u Kongresu mu izglasavaju sve — u zavisnosti od toga koliko se plati. Slučaj tadašnjeg „peronističkog“ senatora Edgarda Kuejdera predstavlja rečit primer: sve upućuje na sumnju da je promenio glas u korist Milejevog „Osnovnog zakona“, pošto je nedugo zatim uhapšen na granici Brazila i Paragvaja zbog „pokušaja krijumčarenja deviza“. U automobilu mu je, naime, otkriveno više od dvesta hiljada neprijavljenih dolara, sakrivenih u vozilu.
Nedavno je Kristina, već zvaničnije, poslala svoje kongresmene da izglasaju Milejeve sudije; ne zna se šta se zapravo događa, ali miriše na dogovor sa samim Milejem.
Više od šest zahteva za opoziv lebde nad Milejem otkako se — makar formalno — vodi kao predsednik.
Ni lične bruke u kojima je učestvovao, ni međunarodne prevare poput one sa kriptovalutom „Libra“, ni mito zbog kojeg je njegova sestra poznata kao „3%“ — ništa od toga, makar u nemalo sudskog epiloga, ne opterećuje kolektivnu svest.
Ni psihotične epizode, ni unutrašnje razmirice, ni zatvaranje hiljada velikih, srednjih i malih preduzeća, ni predaja teritorije, ni optužbe za genocid, ni besramna trgovina drogom, ni kukavička represija nad penzionerima, ni napuštanje osoba sa invaliditetom, pa čak ni dramatična činjenica da je više smrtnih slučajeva posledica samoubistva nego ubistva — ništa od toga nije poljuljalo njegovu stabilnost, u koju ga je najbliži krug saradnika pažljivo ušuškao.
Svaki deo Milejeve „vlade“ leglo je korupcije. Policajci na ulici više liče na Tonton Makute Divalijea nego na čuvare reda i pravde o kakvima su nas učili u školama. Progone radnike koji očajnički pokušavaju da prežive prodajući ponešto na ulici, oduzimaju im robu čije odredište niko ne zna — ali svi mogu naslutiti gde završava.
Dok pisah ovaj tekst, na nultom kilometru (Nacionalni kongres) napravljena je slika koja sve sažima: unutar Kongresa izdaja naroda, iskazana nedostatkom kvoruma; napolju narod koji sopstvenim telom brani svoje stavove i mirno protestuje, dok snage „reda“ ubacuju pripadnike službi da bacaju kamenje i tako opravdaju neselektivnu represiju.
Ima li dostojnih kongresmena? Svakako. Ali ni za jednog ne znam da se ozbiljno bavi radom na terenu. Čini se da su više zabrinuti za očuvanje svojih mesta u okviru političkog biznisa nego za sudbinu otadžbine.
Iz krugova kristinizma lansira se formula: Serhija Masa za predsednika, Maksima Kiršnera za potpredsednika. Nazvali su je „Mamina formula“, zbog Mase i Maksima koji stoje pod paskom mame Kristine. I tako… sin Nestora Kiršnera grli se s čovekom koji je u ambasadi blatio njegovog oca i osnovao stranku protiv njegove majke, gradeći je na lešu tužioca Alberta Nismana, dok je zastupao verziju da je Nisman „ubijen po Kristininom nalogu“.
Druga mogućnost izranjavljenog nacionalnog i narodnog tabora je Aksel Kisiljof, što je zanimljivo, pošto je on bio ministar privrede tokom Kristininog neskladnog perioda. I on zagovara istu politiku zatvaranja u sebe, s neprobojnim obručima najbližih saradnika. Raznorodna podrška koju dobija — od protivrečnih ličnosti do dobronamernih, ali skrajnutih ljudi — čini ga izborom „manjeg zla“. Slučajan ishod ili tehnika levka?
Ipak, masivni aparat koji održava ovaj izopačeni scenario — sastavljen od unutrašnje, antipatriotske frakcije, spoljne oligopolističke frakcije i atlantističkog uporišta — drži se na okupu pomoću labavih, zarđalih i oslabljenih spojeva. To je činjenica koju je malo umišljenih vođa sposobno da uoči, premda je Peron govorio da je prava politika — međunarodna politika, odnosno geopolitika.
„Traže se dobri novi lideri“, jer opšte dobro nije utopija. A prokleti finansijski, suprematistički, evrocentrični i zločinački atlantizam, koji je sada razotkriven, predstavlja tek deset odsto svetskog stanovništva i gubi rat, narativ i smisao.
Verujem u buđenje omladine.
Ja sam Enrike Boks, dr Crna Ovca (stručnjak za ono o čemu nema pojma.)
1 Peronizam: narodna ideološka struja koja se poziva na nasleđe bivšeg predsednika Huana Dominga Perona.
