Tridesetak robota izašlo je da protestuje ulicama Varšave. Bilo je tu humanoida, zastava, parola. Iz njihovih zvučnika moglo se čuti: „Branite radna mesta“, „Vreme je za pravila“, „Ne čekajte, regulišite“. U toj slici ima neke komedije, nečeg od naučne fantastike i dosta tragedije. Roboti su izašli da brane radna mesta ljudi.
Nije da su stekli klasnu svest. Još ne. Nisu organizovali ni sindikat, niti su na nekoj skupštini raspravljali da li prihvataju ili odbacuju uslove rada. Iza protesta su, naravno, stajali ljudi. Ali tu scenu vredi zaustaviti na nekoliko sekundi, jer ona možda govori mnogo više nego što su njeni organizatori nameravali.
Došli smo dotle da nam je potrebno da robot podigne transparent kako bi nas upozorio da nas roboti mogu ostaviti bez posla. Nešto tu škripi. Godinama raspravljasmo o tome da li veštačke inteligencije misle. Potom smo raspravljali o tome da li uče. Pa o tome mogu li da stvaraju, pišu, slikaju, postavljaju dijagnoze, podučavaju, voze, razgovaraju, pa čak i da nam prave društvo kada smo sami. Straćili smo industrijske količine reči pokušavajući da utvrdimo šta mašine imaju od onoga što smo nekada smatrali isključivo ljudskim. A dok vodismo tu gotovo metafizičku raspravu, dogodilo se nešto mnogo manje metafizičko: počele su da rade.
I to rade brzo. Ne moraju spavati, nemaju godišnje odmore, ne izostaju s posla zato što im dete ima temperaturu, ne zaljubljuju se u kolegu iz kancelarije, ne padaju u depresiju ponedeljkom, ne štrajkuju, ne traže povećanje plate i ne odlaze u penziju. Takođe nemaju rak, rođendane ni majke što stare. Sa stanovišta produktivnosti, ljudska bića imaju previše „kvarova“.
Možda se baš tu krije jedno od središnjih pitanja našeg vremena. Nije pitanje mogu li mašine jednoga dana postati ljudi, nego jesmo li mi, ljudi, za određeni ekonomski poredak postali „previše ljudski“. Već smo do ušiju zaglibljeni u digitalnom kapitalizmu, u vrtoglavom procesu gde su bezbrojni ekrani, pametni telefoni, sve brže komunikacione mreže i veštačke inteligencije promenili naš odnos prema vremenu, znanju i radu. Mašine sažimaju, razvrstavaju, računaju, proizvode slike, pišu priče i donose odluke brzinom nedostižnom našim sinaptičkim mozgovima.
Ali nešto treba imati na umu: nijedna veštačka inteligencija nije se jednog jutra probudila razmišljajući kako želi da poveća isplativost preduzeća. Nijedan robot nije odlučio da otpusti radnika. Nijedan algoritam nema akcije na Volstritu. Iza veštačke inteligencije i dalje stoji nešto mnogo manje veštačko: vlasnici.
Iste korporacije koje su nas ovih godina zadivljivale mogućnostima svojih izuma počele su nas takođe upozoravati na njihove opasnosti. Pre izvesnog vremena neki od najvećih stručnjaka i preduzetnika u ovom sektoru zahtevali su od vlada da regulišu ono što sami stvaraju. Prizor je bio zbunjujući: vlasnici sokoćala tražili su da im neko postavi granice.
Sada se čini da je taj pokret usavršen: šaljemo sama sokoćala da ih traže. Roboti marširaju kako bi ljudi doveli u red ljude koji koriste robote. Frankenštajnu bi trebalo nekoliko terapijskih seansi da to shvati. No, možda opet postavljamo pitanje na pogrešnom mestu. Istorija čovečanstva prepuna je mašina koje su zamenile ljudski rad. Traktor je zamenio ljudske ruke, fabrika je preobrazila zanimanja, računar je učinio da neki administrativni poslovi nestanu, i danas nikome ne bi palo na pamet da se vraća pisaćoj mašini kako bi povratio radna mesta daktilografa.
Stvar nikada nije bila u tome da se zaustavi tehnologija. Pitanje je ko prisvaja njene koristi. Ako mašina uspe da za deset minuta obavi posao koji je čovek radio osam sati, mogu se dogoditi bar dve stvari. Svi bismo mogli raditi manje — ili bi jedan radio dok bi devetoro ostalo bez posla. Tehnologija je ista. Društvo je drugačije. Vekovima nam obećavaju da će nas tehnološki razvoj osloboditi od teškog rada. Da će mašine obavljati ponavljajuće se poslove, a mi ćemo imati vremena da mislimo, volimo, učimo, podižemo decu, sviramo gitaru, gledamo u nebo ili se jednostavno prepustimo dokolici — toj čudesnoj ljudskoj zanimaciji koja još nije kotirana na berzi.
Ali dogodilo se nešto neobično. Mašine su postajale sve efikasnije, a mi imamo sve manje vremena. Možda problem nikada nije bio u mašinama. Problem je raspodela vremena koje one oslobađaju i bogatstva koje proizvode. Veštačka inteligencija ovu staru protivrečnost prenosi na novo područje, jer više ne ugrožava samo fizički rad. Dugo se jedan deo društva mogao tešiti mišlju da će automatizacija zameniti ponavljajuće se zadatke. Sada veštačka inteligencija piše, prevodi, programira, projektuje, postavlja dijagnoze, sažima dokumente, proizvodi slike, odgovara na pravna pitanja, ispravlja tekstove i priprema nastavu.
Pretnja je stigla do takozvanog kognitivnog rada. Stigla je do onih koji su verovali da im mozak jemči određenu sigurnost posla. Kakva loša vest za naš narcizam. Nastavnici su to brzo shvatili. Pisci takođe. Dizajneri, prevodioci, programeri, novinari, administrativni radnici, advokati, psiholozi, lekari se počinju pitati koji deo njihovih poslova može da obavlja veštačka inteligencija. To ne znači nužno da će ta zanimanja nestati. Znači nešto možda dublje: moraće ponovo raspravljati o tome koji deo njihovog rada ostaje nesvodivo ljudski i, pre svega, ko će prisvojiti ogroman rast proizvodnosti koji ovi alati omogućavaju.
Jer, kada neka kompanija s ponosom objavi da joj je zahvaljujući veštačkoj inteligenciji potrebno upola manje radnika, obično zaboravi da dovrši rečenicu. Druga polovina mora i dalje da živi. Da jede. Da plaća kiriju. Da podiže decu. Da se razboli. Da stari. Drugim rečima, da obavlja sve one neproizvodne radnje koje čine jedan život. Zato možda protest u Varšavi ima snagu koja daleko prevazilazi namere njegovih organizatora. Roboti koji su marširali nisu tražili svoju slobodu. Tražili su našu. Upozoravali su nas da problem nije u tome što će se jednoga dana mašine pobuniti protiv ljudi. Ta fantazija je decenijama hranila filmove i romane naučne fantastike. Možda je opasnost mnogo jednostavnija: da se nikada ne pobune. Da budu poslušne. Savršeno poslušne. Da rade dvadeset četiri sata dnevno za svoje vlasnike. Političko pitanje budućnosti tada neće biti može li nas veštačka inteligencija zameniti. Već znamo da može preuzeti neke od naših poslova i da će svake godine moći preuzeti još neke. Pitanje će biti šta ćemo mi učiniti s vremenom i bogatstvom koje te mašine proizvedu.
U Varšavi su roboti hodali u krug ispred Ministarstva za digitalna pitanja. Nisu tražili platu. Nisu zahtevali godišnji odmor. Nisu tražili penziju ni bolje uslove rada. Nosili su transparente za nas. Možda bi valjalo obratiti pažnju na njih. Jer, bilo bi ponižavajuće ako bismo, pošto izumesmo mašine sposobne da uče, na kraju mi bili poslednji koji će nešto naučiti.
Martin Smud je psihoanalitičar i pisac.
Izvor: Página|12
