Са свега пар векова постојања и згрченом етничком мешавином староседелачких народа, људских бића истргнутих са другог континента (Африке, да будемо тачнији и правичнији) и освајача који су из различитих и случајних разлога остали заглављени у овим крајевима, Аргентина збуњује.
После страховито крвавих борби, почетком XIX века проглашена је независност (два пута, али нећу компликовати са тим). Од онога што се првобитно звало „Уједињене провинције Јужне Америке“, „Аргентина“ је званично понела то име тек 1860. године. „Америка“ је било име које су освајачи дали континенту, а које је и данас општеприхваћено.
Један податак: декларација о другој независности (оној званично признатој) састављена је на неколико језика, од којих многи беху староседелачки — сасвим заслужено, јер то беше победа извојевана снагом староседелаца, црнаца, гауча, остале сиротиње, па чак и неких Шпанаца којима је дозлогрдила шпанска тиранија.
Не смемо заборавити енглеске канџе у позадини, које су квариле, финансирале и условљавале цео процес, одређујући своје „немешање“ тако да интереси пољопривредно-сточарске олигархије не буду угрожени, оставивши нам тако злоћудни тумор од ког патимо све до данас, када га замењују неки нови моћници.
1852. године ти Енглези беху се уморили од креолског национализма и помоћу уругвајских (Лорд Понсонби) и бразилских трупа (круна „Царства Бразила“) које су сами финансирали, поразише Хуана Мануела де Росаса, уз саучесништво издајника, генерал-пуковника Х. Х. Уркизе.
Ова издаја коначно је успоставила енглеску превласт над Аргентином, омогућивши најпре геноцид на северу против сестринске Републике Парагвај, која је својом индустријализацијом претила њиховим пљачкашким намерама. Рат су финансирали Енглези, искористивши Аргентину заједно с Уругвајем и Бразилом (последње две земље беху исте оне које су издале Росаса). А ка југу су финансирали патагонијски геноцид, цинично назван „освајањем пустиње“, чиме су додатно учврстили олигархијску моћ својих штићеника.
Аргентинска олигархија остала је велики дужник Енглезима, због чега је саботирала сваки покушај суверене индустријализације, онемогућавајући било какву добру власт.
Већ почетком XX века дошло је до слабог и противречног покушаја са председником Иполитом Иригојеном, који је свргнут у једном од бројних и узастопних државних удара под координацијом вазалске олигархије. Ти преврати су на крају довели до појаве „перонизма“.
Генерал Хуан Доминго Перон распламсао је највећи преображај у аргентинској историји, развијајући индустрију, истраживање и технологију; извршивши револуцију у јавном здравству, образовању, радничким (а самим тим и људским) правима. Све то довело је до друштвеног благостања и, пре свега, до раста средње класе.
Перонистички модел предвиђао је делатно учешће државе у стратешким предузећима — национализацијом једних и удруживањем са другима (Фијат је био један од првих партнера аргентинске државе) — обликујући модел веома сличан данашњем кинеском моделу (Мао и Перон успели су да изграде значајан однос).
Ово суверено јачање изазвало је бес већ присутних Британаца, удружених са САД, које су постале финансијска испостава лондонског Ситија увођењем Федералних резерви 1913. године (у САД, зар, није било државних удара?).
Под паролом „корупције“, Англосаксонци су финансирали државни удар против Перона током његовог другог мандата, пошто га је народ изабрао на демократским изборима, и то непосредно после покоља бомбардовањем цивилног становништва на Мајском тргу (Plaza de Mayo), политичког прогона, стрељања и уништавања јавних објеката.
Но, упркос тој пароли о корупцији, не потрудише се ојачати правосуђе како би се против ње борили; уништена је само развојна политика и сва њена достигнућа. Међутим, народ је умео доказати лажност наводне корумпиране диктатуре перонизма, јер је много година касније, по његовом повратку из изгнанства и упркос читавом низу претходних олигархијско-војних диктатура, народ поново масовно гласао за генерала Хуана Доминга Перона.
Годину дана после преврата против Перона 1955. године, цинично названог „ослободилачка револуција“ (а у ствари је био гушитељска инволуција), у Аргентину су се искрцале „Фордова задужбина“, ЦИА, Стејт департмент, друге фондације и ентитети попут CARI-ја, усмерени на инфилтрацију и попречну фрагментацију свих слојева аргентинског друштва. Највидљивија у последње време била је Фондација за отворено друштво (Open Society Foundations) Џорџа Сороша.
Најречитији пример (да не бих улазио у детаље који би изузетно продужили овај чланак) је онај шефа аргентинске масонерије, који је сасвим опуштено изјавио да они имају масоне на обе стране политичког спектра (то је јавно рекао улазећи у дебату између Масе и Милеја током последњих избора). А ја рекох… „ЦИА, Сорош и сви остали такође имају многе, на обе стране политике“.
Један од разлога са којих у Аргентини не долази до друштвене експлозије јесте то што народ не зна коме би његово жртвовање користило. А један од разлога са којих мањи лидери успевају да се уједине јесте тај што више нико не зна ко је ко заиста.
Деценијама уназад лидери нису ништа више од експоната изложених на полицама самопослуге Партијске корпорације, а многима од нас је већ јасно да, када лидери не проистичу из народне воље, њих постављају корпорације које — све док су испуњени главни правци њихових интереса — дозвољавају да сви, од забављачица сумњивог морала до наркотрговаца и других криминалаца, купују посланичка места у Конгресу.
Парадоксално, Милеј више није најпречи проблем, нити глад, нити пензионери, нити инвалиди. Горући проблем је будућност. Јер, када нема поуздане алтернативе, жртве ће бити они који преостану. А то нам убија наду.
Па опет верујем да је Аргентина ово раније већ два пута прошла: најпре у претперонизму (социјалисти, радикали, либерали и конзервативци су били разочарани), али је дошао човек који је умео да сакупи комадиће и постигне чудесни кинцуги (Kintsugi, јапанска вештина спајања комада сломљеног предмета, обично златом).
Затим 2001. године, када је народ скандирао: „Нек оду сви, да не остане ниједан!“ — нису желели никога. Но, чудо се поновило са Нестором Киршнером (ког нико није познавао) који је, изван било каквог страначја и субјективних мудровања, освежио привреду, повратио политички ентузијазам, обновио љубав према нашим симболима и навео нас да певамо химну — која је престала да се пева — било да смо киршнеристи или не.
Хоће ли се у Аргентини појавити нови уруши-мајстор? (Мајстори урушија су они који практикују вештину кинцугија). Нисам пророк, али нешто ми говори да нам то не гине, јер је у немилосрдном геополитичком шаху Аргентина данас неопходна. А ми смо способни.
Енрике Бокс, Црна Овца
